Jezik korišćen u nacionalističke svrhe

U Srbiji živi više od 30 manjinskih zajednica bogate kulturnim, jezičkim i verskim nasleđem. Međutim, umjesto da prednosti takvog bogatstva promovišu, gotovo svakodnevno, država pokazuje nedovoljnu osetljivost i nezrelost po ovom pitanju. Zašto se više pisama ili jezika povremeno doživljavaju kao problem, a ne prednost?

Koliko jezika govoriš, toliko vrediš – ovdašnja je varijanta poslovice koja je istovremeno princip funkcionisanja savremene Evrope, multi-kulturalne zajednice, prema kojoj se Srbija, uz uspone i padove, kreće već 12 godina. Kao i u mnogim drugim slučajevima, višejezičnost u Srbiji ima kakvo-takvo uporište u zakonu, ali je u praksi često potpuno zanemarena.

U tom smislu, najbogatiji deo Srbije, u kome i živi najviše nacionalnih manjina, je Vojvodina – gde su, uz srpski, u službenoj upotrebi mađarski, hrvatski, slovački, rusinski i crnogorski jezik i pismo. Svesni da žive u podneblju isprepletanom različitim kulturama, Vojvođani dele uverenje da je dobra komunikacija preduslov mirnom suživotu:


Ta slika je delimično narušena u Novom Sadu, gde je promena lokalne vlasti i dolazak nacionalne opcije dovela do „ćirilizacije” grada, pošto su ćirilični napisi na pojedinim institucijama i vozilima gradskog prevoza zamenili dotadašnje latinične.

U tom pohodu protiv vrednosti, koja se u drugim državama doživljava kao nepresušno bogatstvo, ključnu ulogu odigrala je politizacija kulture, ali i samog jezika - uveren je publicista i pisac mađarskog porekla Laslo Vegel, koja sprečava uvažavanje prava i potreba manjinske populacije:

„Kulturni centar sada je ispisan ćiriličnom azbukom, velikim slovima, što je u redu – ali napisi na jezicima manjinskih zajednica skoro da su sakriveni. Očito se u Srbiji misli da je, ako imamo dobre zakone, sve sređeno. Ali treba zadovoljiti i jednu nacionalističku koncepciju. To je velika protivrečnost. Partije imaju strah od tog nacionalnog što produkuju – one se plaše toga", ocenjuje Vegel.

Jezik određuje i budućnost

I dok je zbog toga glavni grad Vojvodine dospeo u žižu javnost, potpuno su nezapaženi sve akutniji problemi u elementarnom sporazumevanju mađarskih i srpskih školaraca, koji se često koriste engleskim, pošto jedni ne govore srpski, a drugi ne razumeju mađarski.

Razlog je neprilagođeni nastavni program srpskog jezika za decu koja žive u sredinama u kojima Mađari čine ubedljivu većinu i školuju se na mađarskom. U zavisnosti od toga, mladi Mađari, kada za to dođe vreme, odlučuju imaju li uopšte bilo kakve perspektive u Srbiji, objašnjava sociološkonja Kristina Tot:

„Poznavanje ili nepoznavanje srpskog jezika u velikoj meri opredeljuje i dalje izbore mladih, nesprske nacionalnosti u Vojvodini jer na osnovu toga odlučuju gde će nastaviti školovanje, kakvu će karijeru izabrati i gde će se nastaniti.”

Svoj rigidan stav prema višejezičnosti, ne tako davno, pokazali su i srpski parlamentarci, kada ih je, između ostalog i sa mirdita – albanskim dobar dan, na jednom međunarodnom skupu u Beogradu, pozdravio, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, Jelko Kacin.

Njegov postupak poslanici, ali i deo ovdašnje javnosti, ocenili su kao provokaciju, iako ničim nije odudario od prakse koja se primenjuje u Evropskom parlamentu. Time je i pripadnicima albanske manjine sa juga Srbije upućena još jedna jasna poruka nedovoljne tolerancije.

Ipak, uprkos tome, ravnoteža albanskog i srpskog jezika na jugu Srbije je delimično uspostavljena, što se može videti po dvojezičnim imenima ulica i nazivima institucija, na čemu su najviše radile same opštine. Međutim, građani se sa najviše problema suočavaju u administraciji, objašnjava profesor albanskog jezika Mentor Nuhiju:

„Recimo apliciranje u Policijskoj upravi podrazumeva popunjavanje formulara samo na srpskom jeziku. Ili kada dobijete natrag neki dokument ista je stvar – samo je na srpskom. Nije da smeta nekome, nego omalovažava, nisu baš spremni da do kraja ispoštuju obaveze. Možda i političke prilike ovde nisu baš najpovoljnije da ispoštuju sve do kraja, ali mislim da međunarodna zajednica često puta ukazuje vlastima da na ovo treba da se obrati pažnja i da se reši ovaj problem.”

Jedan od čestih argumenata protiv višejezičnosti na ovim prostorima predstavljala je uobrazilja po kojoj je to pretnja za većinski narod, pa čak i teritorijalni integritet zemlje. Zbog toga su jednojezičnost i monokulturalnost, mnogi javno ili potajno priželjkivali kao neku vrstu idealnog stanja u kome se sve što je drugo i drugačije doživljava kao strano.

Takva tumačenja, zasnovana na pogrešnom poimanju patriotizma, lingvista Ranko Bugarski vidi kao potpuno neosnovana:

„Ne vidim kako bi mogla biti prednost imati manje nečega, a mana imati više nečega, pod uslovom da je to nešto dobro i korisno. A jezici i pisma su sigurno među najkorisnijim i najboljim stvarima kojim čovek može uopšte da raspolaže. Mislim da mogu da smetaju samo ljudima jednog prilično suženog nacionalističkog pogleda na svet i život, gde pod nacionalističkim pogledom mislim na jedan mentalni obrazac koji smatra da je nacija, kojoj određeni čovek koji tako misli pripada, na neki način bolja ili treba da ima više privilegija nego druge okolne nacije", zaključuje Bugarski.