I umetnici iz Srbije, uprkos nepovoljnom statusu i lošem odnosu nadležnih prema kulturi, beleže uspehe na internacionalnoj sceni. Samo u poslednjih nekoliko sedmica veliku pažnju i nagrade na više svetskih festivala pobrali su filmovi domaćih autora. Njima uz rame stoje dramski pisci, reditelji i književnici, čija se dela često igraju i prevode u inostranstvu, dok njihova matica Srbija za kulturu izdvaja sumu koja se jedino može uporediti sa statističkom greškom. Osim toga neka vani nagrađivana dela domaćih umetnika ne cene, nego ih još smatraju i antisrpskim.
Filmovi „Kad svane dan“ Gorana Paskaljevića, „Krugovi“ Srđana Golubovića i „Rabbit land“ Ane Nedeljković i Nikole Majdaka mlađeg u ovenčani su sa ukupno sedam priznanja na prestižnim međunarodnim filmskim festivalima i izazvali oduševljenje publike koja ih je pogledala.
Ti uspesi, međutim, za nadležne očigledno nemaju nikakvog značaja – pošto za umetnost koja Srbiju najuspešnije predstavlja u svetu, država ne izdvaja ni pare, dok je celokupnoj sferi kulture namenjeno svega 0,62 odsto budžeta. To je faktički svodi na eksces i ukazuje na ambijent u kome će se ove godine snimati filmovi, poput onog koji je bio u konkurenciji za ovogodišnjeg Oskara – „Kad svane dan“, ali nije ušao u uži izbor:
Takav odnos države koja pokazuje, koliko joj je stalo do kreativnosti, primoraće filmske radnike da prekinu snimanja jer, kako objašnjava reditelj Goran Paskaljević, bojkot nadležnih osim što ih ostavlja bez pomoći, otežava pristup tradicionalno naklonjenim stranim fondovima, kojima nisu jasni razlozi zbog kojih jedna zemlja ne ulaže u sopstvene filmove.
Jedan od uzroka je, smatra Paskaljević, što su izvesne strukture bliske vlasti filmove „Kad svane dan“ ili „Krugovi“, koji su Srbiju predstavljali u inostranstvu, ocenjivali čak i kao antisrpske:
„Ja se bojim da ulazimo u jedan period kada će jedno kvazi ideološko određenje od strane tih koji sada kao siva eminencija vladaju srpskom kulturom i onih oko ministra kulture Petkovića jer sam od njih lično čuo da naši filmovi više štete ugledu Srbije po njihovom mišljenju nego doprinose afirmaciji naše kulture. Treba da pravimo sada verovatno filmove o caru Lazaru. Meni su rekli, zašto samo jevrejske žrtve? Probao sam da objasnim šta je holokaust, da to ne može da se poredi sa bilo čim drugim – ali ne vredi. Izgleda da su prilično neobrazovani ljudi zavladali u kulturi.“
Skoro uz rame filmu stoji pozorišna umetnost, pošto se predstave autora iz Srbije u inostranstvu izvode već nekoliko decenija. Temelj tom trendu udario je Ljubomir Simović, sledio ga je Dušan Kovačević, a devedesetih godina „Beogradskom trilogijom“ vrata međunarodne scene otvara dramska spisateljica Biljana Srbljanović, čiji su komadi do sada stotinak puta izvedeni na čak 30 svetskih jezika.
U poslednje vreme njoj se na svetskoj sceni pridružila grupa mladih spisateljica koje predvode Maja Pelević i Milena Bogavac, a svojim radom je pažnju na sebe skrenuo i reditelj Miloš Lolić. Svi oni su se potpuno sami, isključivo zahvaljujući svom kvalitetu, izborili za svoje mesto pod Suncem – uverava pozorišni kritičar Ivan Medenica:
„Niko od ovih autora svoj plasman nije ostvario kroz neku artikulisanu kulturnu politiku, koja u ovoj državi ne postoji nekih otprilike 25 godina. Što možda za njih i nije loša stvar jer se umetnici plasiraju kvalitetom svoga dela, svojim kontaktima, mnogi od njih imaju svoje agente. Mi o tome svemu ne znamo mnogo i stalno iz svoje male provincijske rupe gledamo na te tokove kao na neko lobiranje ili interesne grupe jer ne znamo kako to tržište funkcioniše.“
Estradizacija svih domena društva
Uprkos, u poslednje vreme, ne toliko bogatoj ponudi na srpskoj književnoj sceni u svetu postoji interesovanje i za knjige srpskih pisaca – od kojih su najprevođenija dela Dragana Velikića i Zorana Živkovića.
Za razliku od prethodnih slučajeva, ovde država pokazuje barem neko interesovanje, pošto sufinansira prevode dela domaćih autora. Ipak, činjenica da piscima nije omogućila odlazak na prošlogodišnji sajam knjiga u Frankfurtu, pravdajući se besparicom, ukazuje da država nema sluha za uobičajenu svetsku praksu važnu za pronalaženje izdavača u inostranstvu.
Zbog toga se mnogi od njih, kaže pisac Dragan Velikić, ne bave samo svom primarnom delatnošću – pisanjem:
„Ono što mene obogaćuje i hrani, mislim tu na književna dela i na pisce, to je zastava kojom mašem. Hteo, ne hteo i sam učestvujem – neću da kažem u popularizaciji, već u prevođenju. Jeste važno da naša država daje određene potpore. To su tako, u suštini, male pare. Mogu da kažem da je recimo – to znam pouzdano, nastup Srbije na sajmu u Lajpcigu, ujedno i najorganizovanija smotra srpske savremene literature ikada 2011. godine, koštao nešto oko 400.000 evra. Slušajte, to je upola manje nego što smo dali za onog siledžiju kaparu da ga puste iz Amerike. Zaboravio sam mu sad ime, nije ni vredno pamćenja.“
Kako će se „maćehinski“ odnos države prema jednom od najvećih blaga - kulturnoj sferi odraziti na nju? Iskustva iz perioda vladavine Slobodana Miloševićeva pokazala su da je jaka alternativna scena iznikla upravo kao posledica represije kojoj je društvo bilo izloženo.
U današnje vreme, objašnjava Milena Dragićević Šešić sa Fakulteta dramskih umetnosti, vladajuća elita je do sada uspela samo da potamni njen blistav sjaj:
„Politička i ekonomska klasa nisu vezane za umetnost, kulturu i knjigu. Otuda ni u njihovim političkim diskursima ne možete naći ni metaforu koja dolazi iz sveta umetnosti, a kamoli neku vrstu podrške ili argumenta koji će oni iskoristiti. Sa druge strane, razlog je i u tome što su ljudi iz kulture i umetnosti na neki način zgađeni situacijom u našem javnom životu, estradizacijom apsolutno svih domena socijalnog, pa i porodičnog života. Te su se tako povukli, ja bih rekla, u svoje male umetničke i kulturne sfere.“
Besparica je nesumnjivo ključni razlog zbog koga je kultura u Srbiji dospela u zapećak i to je problem sa kojim se suočavaju i druge države.
Ono što međutim zabrinjava, je potpuna nezainteresovanost onih koji uprkos odgovornosti za jednu od retkih mogućnosti da se Srbija svetu prikaže u dobrom svetlu, za poboljšanje statusa kulture nisu uložili nikakav napor.
Filmovi „Kad svane dan“ Gorana Paskaljevića, „Krugovi“ Srđana Golubovića i „Rabbit land“ Ane Nedeljković i Nikole Majdaka mlađeg u ovenčani su sa ukupno sedam priznanja na prestižnim međunarodnim filmskim festivalima i izazvali oduševljenje publike koja ih je pogledala.
Ti uspesi, međutim, za nadležne očigledno nemaju nikakvog značaja – pošto za umetnost koja Srbiju najuspešnije predstavlja u svetu, država ne izdvaja ni pare, dok je celokupnoj sferi kulture namenjeno svega 0,62 odsto budžeta. To je faktički svodi na eksces i ukazuje na ambijent u kome će se ove godine snimati filmovi, poput onog koji je bio u konkurenciji za ovogodišnjeg Oskara – „Kad svane dan“, ali nije ušao u uži izbor:
Takav odnos države koja pokazuje, koliko joj je stalo do kreativnosti, primoraće filmske radnike da prekinu snimanja jer, kako objašnjava reditelj Goran Paskaljević, bojkot nadležnih osim što ih ostavlja bez pomoći, otežava pristup tradicionalno naklonjenim stranim fondovima, kojima nisu jasni razlozi zbog kojih jedna zemlja ne ulaže u sopstvene filmove.
Jedan od uzroka je, smatra Paskaljević, što su izvesne strukture bliske vlasti filmove „Kad svane dan“ ili „Krugovi“, koji su Srbiju predstavljali u inostranstvu, ocenjivali čak i kao antisrpske:
„Ja se bojim da ulazimo u jedan period kada će jedno kvazi ideološko određenje od strane tih koji sada kao siva eminencija vladaju srpskom kulturom i onih oko ministra kulture Petkovića jer sam od njih lično čuo da naši filmovi više štete ugledu Srbije po njihovom mišljenju nego doprinose afirmaciji naše kulture. Treba da pravimo sada verovatno filmove o caru Lazaru. Meni su rekli, zašto samo jevrejske žrtve? Probao sam da objasnim šta je holokaust, da to ne može da se poredi sa bilo čim drugim – ali ne vredi. Izgleda da su prilično neobrazovani ljudi zavladali u kulturi.“
Skoro uz rame filmu stoji pozorišna umetnost, pošto se predstave autora iz Srbije u inostranstvu izvode već nekoliko decenija. Temelj tom trendu udario je Ljubomir Simović, sledio ga je Dušan Kovačević, a devedesetih godina „Beogradskom trilogijom“ vrata međunarodne scene otvara dramska spisateljica Biljana Srbljanović, čiji su komadi do sada stotinak puta izvedeni na čak 30 svetskih jezika.
U poslednje vreme njoj se na svetskoj sceni pridružila grupa mladih spisateljica koje predvode Maja Pelević i Milena Bogavac, a svojim radom je pažnju na sebe skrenuo i reditelj Miloš Lolić. Svi oni su se potpuno sami, isključivo zahvaljujući svom kvalitetu, izborili za svoje mesto pod Suncem – uverava pozorišni kritičar Ivan Medenica:
„Niko od ovih autora svoj plasman nije ostvario kroz neku artikulisanu kulturnu politiku, koja u ovoj državi ne postoji nekih otprilike 25 godina. Što možda za njih i nije loša stvar jer se umetnici plasiraju kvalitetom svoga dela, svojim kontaktima, mnogi od njih imaju svoje agente. Mi o tome svemu ne znamo mnogo i stalno iz svoje male provincijske rupe gledamo na te tokove kao na neko lobiranje ili interesne grupe jer ne znamo kako to tržište funkcioniše.“
Estradizacija svih domena društva
Uprkos, u poslednje vreme, ne toliko bogatoj ponudi na srpskoj književnoj sceni u svetu postoji interesovanje i za knjige srpskih pisaca – od kojih su najprevođenija dela Dragana Velikića i Zorana Živkovića.
Za razliku od prethodnih slučajeva, ovde država pokazuje barem neko interesovanje, pošto sufinansira prevode dela domaćih autora. Ipak, činjenica da piscima nije omogućila odlazak na prošlogodišnji sajam knjiga u Frankfurtu, pravdajući se besparicom, ukazuje da država nema sluha za uobičajenu svetsku praksu važnu za pronalaženje izdavača u inostranstvu.
Zbog toga se mnogi od njih, kaže pisac Dragan Velikić, ne bave samo svom primarnom delatnošću – pisanjem:
„Ono što mene obogaćuje i hrani, mislim tu na književna dela i na pisce, to je zastava kojom mašem. Hteo, ne hteo i sam učestvujem – neću da kažem u popularizaciji, već u prevođenju. Jeste važno da naša država daje određene potpore. To su tako, u suštini, male pare. Mogu da kažem da je recimo – to znam pouzdano, nastup Srbije na sajmu u Lajpcigu, ujedno i najorganizovanija smotra srpske savremene literature ikada 2011. godine, koštao nešto oko 400.000 evra. Slušajte, to je upola manje nego što smo dali za onog siledžiju kaparu da ga puste iz Amerike. Zaboravio sam mu sad ime, nije ni vredno pamćenja.“
Kako će se „maćehinski“ odnos države prema jednom od najvećih blaga - kulturnoj sferi odraziti na nju? Iskustva iz perioda vladavine Slobodana Miloševićeva pokazala su da je jaka alternativna scena iznikla upravo kao posledica represije kojoj je društvo bilo izloženo.
U današnje vreme, objašnjava Milena Dragićević Šešić sa Fakulteta dramskih umetnosti, vladajuća elita je do sada uspela samo da potamni njen blistav sjaj:
„Politička i ekonomska klasa nisu vezane za umetnost, kulturu i knjigu. Otuda ni u njihovim političkim diskursima ne možete naći ni metaforu koja dolazi iz sveta umetnosti, a kamoli neku vrstu podrške ili argumenta koji će oni iskoristiti. Sa druge strane, razlog je i u tome što su ljudi iz kulture i umetnosti na neki način zgađeni situacijom u našem javnom životu, estradizacijom apsolutno svih domena socijalnog, pa i porodičnog života. Te su se tako povukli, ja bih rekla, u svoje male umetničke i kulturne sfere.“
Besparica je nesumnjivo ključni razlog zbog koga je kultura u Srbiji dospela u zapećak i to je problem sa kojim se suočavaju i druge države.
Ono što međutim zabrinjava, je potpuna nezainteresovanost onih koji uprkos odgovornosti za jednu od retkih mogućnosti da se Srbija svetu prikaže u dobrom svetlu, za poboljšanje statusa kulture nisu uložili nikakav napor.
