Odnosi Sarajevo - Beograd: Tadić je trebalo da učini više

Vlada demokrata na čelu sa predsednikom Borisom Tadićem načinila je u protekloj i početkom ove decenije nekoliko važnih iskoraka u odnosima sa BiH, ali su ih gotovo po pravilu pratili potezi koji su relaciju Beograd – Sarajevo iznova zahlađivali.

Česte posete srpskih zvaničnika Banjaluci, prisan odnos i nekritička podrška tadašnjem premijeru, sadašnjem predsedniku RS-a Miloradu Dodiku, te problematičan odnos prema žrtvama rata, ostavljali su utisak da politika Srbije prema BiH nije do kraja iskrena, te da su zalaganja za poštovanje Dejtonskog sporazuma i suverenitet susedne države tek deklarativna.

Ono što se Borisu Tadiću svakako mora brojati kao važan korak ka pomirenju jeste poseta Srebrenici na godišnjicu genocida 2010, kada se poklonio žrtvama. Odlučio se na ovaj potez iako mu je u Srbiji oštro osporavan.

Zvižduci kojima je propraćen i u Potočarima nisu ga omeli u poruci da “od traganja za odgovornima neće odustati”. Ratko Mladić uhapšen je za njegovog mandata.

Ipak, reč genocid je izostala. Učinjeno je to i u još jednom potezu vlade Tadićevih demokrata, koji se računa kao iskorak u normalizaciji odnosa - skupštinskoj Deklaraciji o Srebrenici.

„Mada se tamo ne spomninje reč genocid, ipak je izraženo žaljenje zbog zločina koji je počinjen. S druge strane, sam Tadić je činio neke poteze koji su išli u pravcu normalizacije odnosa. Tu je poznat njegov susret sa tadašnjim predsedavajućim predsedništva BiH Silajdžićem u Istanbulu, njegova poseta Sarajevu, učestali sastanci sa članovima predsedništva BiH. Sve je to na neki način doprinosilo normalizaciji odnosa, ali nikada taj proces nije doveden do kraja“, ocenjuje Aleksadar Popov iz Centra za regionalizam.

Zazor zbog prisnosti sa Dodikom

Puna normalizacija nije ostvarena zato što bi se Tadić u sledećem potezu po pravilu zaputio na Dodikovu adresu, pa sa njim npr. otvorio školu pod imenom "Srbija" na Palama, mestu sa kojeg su srpske granate uz podršku tadašnjeg vrha u Beogradu tukle po opkoljenom Sarajevu. Pod parolom održavanja specijalnih paralelnih veza, u njegovom mandatu uspostavljena je i praksa zajedničkih sednica Vlada Srbije i Republike Srpske.

“Ostao je zazor od strane Sarajeva zato što je nastavljen taj preterano prisan odnos sa Dodikom, i čak smo imali i nešto što je krajnje neprimereno, a to je da je tadašnji ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić direktno učestvovao u predizbornoj kampanji Dodikove stranke”, podseća Popov.

Bilo je to u oktobru 2010. kada je uz glavnu zvezdu večeri, udovicu Željka Ražnjatovića Arkana čiji su naoružani odredi činili najstrašnije zločine u istočnoj Bosni, na bini cupkao srpski ministar, a biračima u susednoj državi poručio:

“Kada budete razmišljali za koga da glasate, dobro razmislite. Ako želite da opstane Republika Srpska, postoji samo jedan izbor a to je Milorad Dodik i ova ekipa koja je iza mene.“

Jeremić ujedno nije i jedini kome se, npr. prilikom posete Banjaluci 2008. godine, omaklo:

“Meni je, naravno, veliko zadovoljstvo da budem danas ovde i da mogu u Banjaluci, na teritoriji Republike Srbije.”

Slično su, slučajno ili ne, izgovarale i zvanice na proslavi 20. rođendana Republike Srpske u januaru 2012. Slavio se datum kada su 1992. godine čelni ljudi SDS-a sa Radovanom Karadžićem na čelu, usvojili Deklaraciju o proglašenju srpske republike BiH. Tadić i Dodik razmenjivali su ordenje ne obazirući se na lidere Federacije, koji su podsetili da je Ustavni sud BiH poništio 9. januar kao Dan osnivanja Republike Srpske.

Da nije samo Dodik i odnos prema Republici Srpskoj razlog zbog kojeg Tadić i vlada DS-a nikada odnose sa BiH nisu doveli do pune normalizacije, podseća Aleksandar Popov, ukazujući na još jedano važno tada nerešneo pitanje, a reč je o procesuiranju ratnih zločina.

“Setimo se samo hapšenja Ganića, pa Jove Divjaka, pa proces protiv Ilije Jurišića, i tako dalje”, podseća on.

Tako, uprkos Tadićevoj organizaciji brojih bilateralnih susreta i nekoliko samita, poput onog u Karađorđevu gde je, na simboličnom mestu, uz članove predsedništva BiH, gost bio i predsednik Turske, njegova tendencija da se kanal komunikacije sa BiH što više otvori, nikada odnose nije uspostavila do kraja. Možda zato i nisu iznenadile poruke iz regiona, koje su se mogle čuti po dolasku novih vlasti u Srbiji. Iako je reč o povratku snaga devedesetih, očekivanja suseda bila su da će imati – “ako ništa dugo, bar jasniji odnos od onoga u protekloj deceniji”.