Rasvetljivanje ubistava novinara: Šta može da učini vladina Komisija

Nakon višegodišnjeg tapkanja u mestu u istragama ubistava novinara Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i Milana Pantića Vlada Srbije formirala je Komisiju koja bi trebalo da rasvetli ove tragične događaje iz vremena Miloševićevog režima. No, koliko će uopšte jedan ovakav tim uspeti da uradi ono što svih ovih godina nisu policija i tužilaštvo?

Preduga je lista obećanja vlasti o otkrivanju ubica novinara Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i Milana Pantića, a da do danas ništa nije otkriveno, iako je od svakog od ovih ubistava prošlo više od decenije.

Može li ove slučajeve ubistava novinara iz vremena Miloševićevog režima da napokon reši vladina Komisija za istinu o ubistvima novinara u zemlji u kojoj postoji izreka „kada neki problem ne želite da rešite onda osnujte komisiju“?

Glavni i odgovorni urednik B92 Veran Matić, koji se kao inicijator formiranja ove komisije našao na njenom čelu, iako svestan ove izreke, uveren je da je njeno osnivanje dokaz da postoji ozbiljna politička i volja institucija da se reše ubistva novinara, koja su samo deo nerasvetljenog nasleđa Miloševićevog represivnog režima. Na osnovu uvida u dokumenta policije i tajnih službi Komisija će dati preporuke istražnim organima i tužilaštvu na koji način da se nastave istrage, objasnio je Matić.

„Preduslov za uspešan početak rada, naročito na analizi zbog čega se do sada nisu dogodili veliki ozbiljniji pomaci, je otvaranje dokumenata svih službi koje su na bilo koji način vezane uz ili istrage ili umešanost u same zločine. Mislim da u ovom trenutku uz ovu podršku koju imamo i mandat koji imamo, a to je da možemo da angažujemo i strane stručnjake, da možemo da očekujemo da dođemo do nekih konkretnih rezultata“, kaže Matić.

Vladinu Komisiju za istinu o ubistvima novinara činiće predstavnici novinara, policije i Bezbednosno informativne agencije.

Podsetimo, Slavko Ćuruvija, vlasnik novina „Dnevni telegraf" i „Evropljanin" ubijen je u aprilu 1999. godine, nakon što je u režimskim medijima, u prvim danima NATO bombardovanja, označen kao izdajnik.

Radislava Dada Vujasinović, novinarka Duge, koja je pisala o bliskim vezama politike, kriminala i ratnih zločina, pronađena je mrtva u aprilu 1994. godine u svom stanu u Beogradu. Deceniju i po je njena smrt vođena kao samoubistvo, da bi tek u januaru 2009. tužilaštvo utvrdilo da je reč o ubistvu.

Jagodinski novinar Milan Pantić ubijen je 2001. a pre ubistva objavio je više tekstova o privrednom kriminalu u pomoravskom okrugu.

Branka Prpa, supruga novinara Slavka Ćuruvije, koja je bila sa njim na ulici kada je ubijen, međutim, osnivanje vladine komisije doživljava kao manipulaciju javnim mnenjem.

„Ako država proglašava sebe sposobnom da se obračuna i sa organizovanim kriminalom i sa korupcijom pitanje koje ja imam je kako to država nije sposobna da reši slučaj Slavka Ćuruvije? Odakle tolika neposobnost države da se suoči sa tim predmetom već 14 godina? Prema tome, radi se suštinski o pokušaju da se kaže, uvodeći nešto što ne znam da li poznaje pravosudni sistem, nekakav odbor u kojem sede udrobljeno ko u beloj kafi hleb, i direktor policije, i predstavnici BIA, i Veran Matić, i Ljilja Samjlović, i svi se oni bave Ćuruvijinim slučajem na način istražnih radnji. Pa, slušajte to je stvarno opskurna manipulacija“, kaže Prpa.

Gde je završila dokumentacija

Veran Matić pak, objašnjava da Komisija služi kao telo za pritisak i telo koje će garantovati kontinuitet u naporu da se razotkriju ubice i nalogodavci novinara.

„Ona nije osnovana kao nekakav ukras ili kao zamazivanje očiju javnosti da se kao nešto radi jer znam i sam da imamo veoma loše iskustvo sa formiranjem komisija“, kaže Matić.

Zoran Mijatović, nekadašnji zamenik načelnika Državne bezbednosti koji je 2001. godine radio na slučaju ubistva Slavka Ćuruvije ne veruje da će se komisija u istragama ubistava novinara pomaknuti u odnosu na ono što je do sada urađeno.

„Kad se posle toliko godina ide na formiranje neke komisije to je prvi pokazatelj da mi ili ne verujemo u institucije koje smo stvorili ili institucije kao što su tužilaštvo, BIA, MUP, ne rade svoj posao“, ocenjuje Mijatović.

On kaže da je nakon smene Miloševićevog režima, a na zahtev tadašnjih koministara policije, fomirana komisija unutar tadašnje službe Državne bezbednosti u vezi sa ubistvom Ćuruvije. On navodi da obimna dokumentacija nikada nije dostavljena koministrima već da je završila u kasi tadašnjeg šefa DB-a Radeta Markovića i da su 2001. kada su on i Goran Petrović došli na čelne funkcije u službi ponovo krenuli da rade na tom slučaju:

„2001. godine je postojala apsolutno politička volja da se radi na tom slučaju, međutim, pokazalo se da to vrlo teško ide, dosta dokumentacije u vezi sa ponašanjem tadašnjih rukovodioca službe DB-a je uništeno. Pravi, materijalni dokazi su nedostajali. Jedini materijalni dokaz koji smo mi tada imali je da je dva dana Slavko Ćuruvija tajno praćen, ustanovili smo ko ga je pratio, ko je dao zahtev, međutim, mi tada nismo uspeli da se pomerimo do tačke koja ukazuje na direktne nalogodavce i ljude koji su izvršili to krivično delo“, kaže Mijatović.

Osim obećanja vlasti da će rešiti ove slučajeve, koja su uglavnom koincidirala sa obeleževanjem godišnjica ubistava Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović i Milana Pantića do sada se nije daleko odmaklo u otkrivanju nalogodavaca i izvršioca ovih ubistava.

Milan Antonijević iz Komiteta pravnika za ljudska prava ipak očekuje da bi ova komisija možda mogla da dovede do sudskih procesa organizatorima ovih zločina. Na pitanje na čemu temelji takav optimizam on kaže da se nada da je ovo ipak znak da se sa nekim stavrima mora prekinuti.

„Službe su tu bile veoma aktivne i očigledno je da veliki broj informacija nije bio dostavljen ni tužilaštvu ni javnosti. Ja se nadam da nemamo samo taj neki medijski efekat u vidu već da se stvarno želi da se sa ovim stvarima završi“, navodi Antonijević.

Nezavisno udruženje novinara Srbije pozdravilo je formiranje Komisije za rasvetljavanje ubistava novinara. Međutim, Nadežda Gaće, nekadašnja predsednica NUNS-a, iako misli da se ne može osuđivati pokušaj da se dođe do saznanja ko je ubio kolege, kaže da te slučajeve ipak treba da rešavaju nadležne institucije.

“Naše kolege su ubijene od državne ruke. Dakle, država mora da prizna da ih je ubila”, zaključuje ona.