Postupak visokog funkcionera Demokratske stranke, čelnika novobeogradske opštine, ali i bivše vaterpolo zvezde Aleksandra Šapića koji je na Tviteru postavio fotografiju sa haškim osuđenikom Veselinom Šljivančaninom, otvara pitanje statusa koji oni koji su počinili ratne zločine uživaju u Srbiji. Da se oni često doživljaju kao heroji, nije nikakva novost, pitanje je samo kako neko ko je odležao zatvorsku kaznu može da bude nekom uzor?
Ne samo da su oni koji su bili u samom vrhu vlasti, policije ili vojske često ispraćani iz Beograda put Haga uz počasti, nego se i samo isporučivanje optuženih doživljavalo kao ispunjene zahteva Evropske unije i međunarodne zajednice koje je trebalo izvršiti ukoliko Srbija želi da nastavi sa evropskim integracijama.
Mada je od početka ratnih sukoba na u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini prošlo dve decenije, za većinu građana Srbije su, zahvaljući pre svega medijima, ali i porukama političara, zbovanja u Vukovaru, Sarajevu ili Srebrenici i dalje nepoznanica.
Bez obzira što su ti sukobi možda najdokumentovaniji u istoriji ratovanja, i dalje nemali broj ljudi u Srbiji sa nevericom odmahuje rukom na pominjanje genocida u Srebrenici, opsadi Sarajeva ili činjenice da je Vukovar sravnjen sa zemljom, i da je tokom uništavanja ovog grada od strane tadašnje JNA ubijeno više hiljada ljudi.
Možda je zbog toga oficir te vojske Veselin Šljivančanin, pravo društvo za fotografije na društvenim mrežama, jer je na ulicama Beograda teško naći nekoga ko ovog osuđenog ratnog zločinca doživljava onako kako piše u presudi.
Zaluđivanje cele generacije
Da li se ovakvim postupkom poručuje da i dalje treba živeti na krilima propale politike „Velike Srbije“ začete na Gazimestanu krajem osamdesetih godina prošlog veka, pogotovo što dobar deo stanovništva i dalje kao opravdanu smatra borbu za „srpsku stvar“ u kojoj je širom bivše države počinjeno mnoštvo ratnih zločina.
To, posle nedavnog gostovanja Šljivančanina u jednoj popularnoj televizijskoj emisiji, sociološkinja i članica svetske Asocijacije istraživača i profesora genocida Janja Beč Nojman vidi kao veoma opasno.
„Ne može da se zavodi čitava jedna generacija time da se kaže: „Ja sam branio narod“. I on dobija ogroman aplauz u najgledanijem tok šou od dece koja imaju 20 godina zato što mu veruju da je on branio svoj narod. E pa, neka ide sledeći tok šou, neka se pokaže film. Neka ljudi vide svojim očima šta je bio Vukovar. A on – Veselin Šljivančanin možda će doživeti kao što je Beate Niman napisala knjigu „Moj dobri otac“, želeći da dokaže da je on bio dobar, praveden i da je branio svoj narod u Beogradu – a bio je šef Gestapoa. Možda će neki naslednici u drugoj generaciji napisati knjigu „Moj dobri deda,“", navodi Janja Beč Nojman.
Trend koji dodatno uznemiruje je početak svojevrsne kampanje u domaćoj javnosti u kojoj se osuđenici za najteže zločine po odsluženju kazne predstavljaju kao porodični ljudi koji su se spletom okolnosti zadesili u vihoru rata, što je učinjeno u slučaju Šljivančanina.
To, ukazuje istoričarka Sanja Petrović Todosijević uz elementarno neznanje o uzrocima i toku događaja na prostorima bivše SFRJ, doprinosi novom buđenju ekstremno orijentisanih stavova.
„Ishodište ove vrste znanja ili neznanja nije zapravo prošlost, već sadašnjost. Društveni ambijent unutar kog su te generacije stasavale unutar kog je promovisan jedan sistem vrednosti koji nije fokusiran na određene postulate, već je to jedna politika za koju se ne zna da li se kreće ka nekim desnim ili ka nekim levim opcijama. Mi istoričari volimo da kažemo je li levo i desno i Tito i Draža, pa evo to se na neki način i ovde pokazalo.“
Sporna fotografija je, prema rečima Aleksandra Šapića, nastala na javnom času jedne novobeogradske srednje škole. Sam Šapić je rekao da ne vidi nikakv problem u tome jer je Šljivančanin sada slobodan čovek.
Iz ovako ciničnog odgovora moglo bi da proizađe da bi se možda u nešto daljoj budućnosti ovaj visoki funkcioner Demokratske stranke mogao fotografisati i sa, recimo, Biljanom Plavšić, nekadašnjom predsednicom Republike Srpske, a – zašto ne – i sa Radovanom Karadžićem ili Ratkom Mladićem, ako dočekaju da jednog dana postanu slobodni ljudi, pa se pojave u nekoj školi da učenicima ubrizgavaju svoje vrednosne sisteme.
Ne samo da su oni koji su bili u samom vrhu vlasti, policije ili vojske često ispraćani iz Beograda put Haga uz počasti, nego se i samo isporučivanje optuženih doživljavalo kao ispunjene zahteva Evropske unije i međunarodne zajednice koje je trebalo izvršiti ukoliko Srbija želi da nastavi sa evropskim integracijama.
Mada je od početka ratnih sukoba na u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini prošlo dve decenije, za većinu građana Srbije su, zahvaljući pre svega medijima, ali i porukama političara, zbovanja u Vukovaru, Sarajevu ili Srebrenici i dalje nepoznanica.
Bez obzira što su ti sukobi možda najdokumentovaniji u istoriji ratovanja, i dalje nemali broj ljudi u Srbiji sa nevericom odmahuje rukom na pominjanje genocida u Srebrenici, opsadi Sarajeva ili činjenice da je Vukovar sravnjen sa zemljom, i da je tokom uništavanja ovog grada od strane tadašnje JNA ubijeno više hiljada ljudi.
Možda je zbog toga oficir te vojske Veselin Šljivančanin, pravo društvo za fotografije na društvenim mrežama, jer je na ulicama Beograda teško naći nekoga ko ovog osuđenog ratnog zločinca doživljava onako kako piše u presudi.
Zaluđivanje cele generacije
Da li se ovakvim postupkom poručuje da i dalje treba živeti na krilima propale politike „Velike Srbije“ začete na Gazimestanu krajem osamdesetih godina prošlog veka, pogotovo što dobar deo stanovništva i dalje kao opravdanu smatra borbu za „srpsku stvar“ u kojoj je širom bivše države počinjeno mnoštvo ratnih zločina.
To, posle nedavnog gostovanja Šljivančanina u jednoj popularnoj televizijskoj emisiji, sociološkinja i članica svetske Asocijacije istraživača i profesora genocida Janja Beč Nojman vidi kao veoma opasno.
„Ne može da se zavodi čitava jedna generacija time da se kaže: „Ja sam branio narod“. I on dobija ogroman aplauz u najgledanijem tok šou od dece koja imaju 20 godina zato što mu veruju da je on branio svoj narod. E pa, neka ide sledeći tok šou, neka se pokaže film. Neka ljudi vide svojim očima šta je bio Vukovar. A on – Veselin Šljivančanin možda će doživeti kao što je Beate Niman napisala knjigu „Moj dobri otac“, želeći da dokaže da je on bio dobar, praveden i da je branio svoj narod u Beogradu – a bio je šef Gestapoa. Možda će neki naslednici u drugoj generaciji napisati knjigu „Moj dobri deda,“", navodi Janja Beč Nojman.
Trend koji dodatno uznemiruje je početak svojevrsne kampanje u domaćoj javnosti u kojoj se osuđenici za najteže zločine po odsluženju kazne predstavljaju kao porodični ljudi koji su se spletom okolnosti zadesili u vihoru rata, što je učinjeno u slučaju Šljivančanina.
To, ukazuje istoričarka Sanja Petrović Todosijević uz elementarno neznanje o uzrocima i toku događaja na prostorima bivše SFRJ, doprinosi novom buđenju ekstremno orijentisanih stavova.
„Ishodište ove vrste znanja ili neznanja nije zapravo prošlost, već sadašnjost. Društveni ambijent unutar kog su te generacije stasavale unutar kog je promovisan jedan sistem vrednosti koji nije fokusiran na određene postulate, već je to jedna politika za koju se ne zna da li se kreće ka nekim desnim ili ka nekim levim opcijama. Mi istoričari volimo da kažemo je li levo i desno i Tito i Draža, pa evo to se na neki način i ovde pokazalo.“
Sporna fotografija je, prema rečima Aleksandra Šapića, nastala na javnom času jedne novobeogradske srednje škole. Sam Šapić je rekao da ne vidi nikakv problem u tome jer je Šljivančanin sada slobodan čovek.
Iz ovako ciničnog odgovora moglo bi da proizađe da bi se možda u nešto daljoj budućnosti ovaj visoki funkcioner Demokratske stranke mogao fotografisati i sa, recimo, Biljanom Plavšić, nekadašnjom predsednicom Republike Srpske, a – zašto ne – i sa Radovanom Karadžićem ili Ratkom Mladićem, ako dočekaju da jednog dana postanu slobodni ljudi, pa se pojave u nekoj školi da učenicima ubrizgavaju svoje vrednosne sisteme.
