Srbija je mala zemlja, ali je zato Veliki brat. Šta god se pokaže da je stajalo iza ovdašnje “afere Votergejt”, istrage prisluškivanja i praćenja potpredsednika Vlade i šefa države, ako čak ona pokaže i višak političko-medijske dramaturgije, ne može se osporiti činjenica da je Srbija država čiji bezbednosni aparat i policija, kad god i koliko god hoće, nekažnjeno i lagodno, mogu pratiti, i prate, komunikacije stotina hiljada građana. I da to i rade čitavu deceniju i više posle rušenja Miloševićevog režima.
To upražnjavaju ne zato što zakona nema, nego upravo zato što ih ima. Još apsurdnije je što iza donošenja tih akata – a reč je o Zakonu o elektronskim komunikacijama, o Vojno-bezbednosnoj i Vojnoobaveštajnoj agenciji - stoji prethodna vlast kojoj su usta bila logoreično puna Evrope. Boris Tadić i kompanija su, dakle, pre dve godine hitno usvojenim antievropskim zakonima Srbiju overili kao policijsku državu.
Zapazio je to i izvesni Lazar, koji na medijskom internet sajtu pre dve godine ovako komentariše:
“Drug Tadić je momentalno potpisao zakon kojim se legalizuje prisluškivanje telefonskih razgovora i uvid u pisanu prepisku i druga sredstva komunikacije bez naloga suda. To je i do sada bila praksa, koja je sada ovim zakonom postala legalna. Tako demokatiju vide demoNkratori”.
Suvišno je u ovoj priči podsećati na Evropsku konvenciju o ljudskim pravima jer i sam Ustav Srbije, u članu 41, kaže da je tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja nepovrediva, a da su odstupanja dozvoljena samo na odredjeno vreme i na osnovu odluke suda, ako su neophodna radi vodjenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije.
Uprkos tome, Zakon o elektronskim komunikacijama, kako podseća Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, omogućava službama bezbednosti i policiji da bez sudskog naloga snimaju telefonske razgovore, prave listinge telefonskih razgovora, čitaju e-majlove građana.
Rodoljub Šabić
U Srbiji je na delu jedan provizorij u kome su svi rizici mogući, pa čak i ovaj koji je nedavno zatresao srpsku javnost zbog pristupa zadržanim podacima ili prisluškivanja Predsednika Republike i vicepremijera, ocenjuje Šabić za Radio Slobodna Evropa. Podseća da je, zajedno sa ombudsmanom Sašom Jankovićem, ukazivao da se Zakonom o elektronskim komunikacijama krše prava građana na tajnost komunikacije, ali da je sve je to palo na gluve uši vlasti.
“Gotovo je bio pravi rat na otvorenoj sceni izmedju predlagača zakona i zaštitnika građana i poverenika, da bi tadašnji šef države, kad je potpisivao ukaz o usvojenom zakonu, čak javno rekao da deli zabrinutost poverenika i zaštitnika, ali da veruje da će to biti dovedeno u sklad sa Ustavom. Međutim, nije se uradilo ništa. A onda smo, letos, opet zaštitnik građana i ja upozorili na to da se vrši pristup podacima o tome ko, kad, s kim, odakle, razgovara, dakle, podacima koji, često, govore ništa manje od same sadržine razgovora. I tada smo upozorili da Ustav Srbije izričito predviđa da je zajemčena tajnost komunikacija i da se od nje može odstupiti samo iz dva razloga – vođenja krivičnog postupka i zaštite državne bezbednosti – i to samo na osnovu odluke suda. Prema tome, nikakvi nalozi direktora ovih ili onih bezbednosnih agencija, policije, poverenika, tužioca i drugih nisu nešto što je u skladu sa Ustavom”, podseća naš sagovornik.
Patološka situacija
Kada ni predloženi amandmani zaštitnika građana i poverenika za informacije od javnog značaja da se akti bar minimalno poprave nisu prihvaćeni, oni su pre više od dve godine pred Ustavnim sudom pokrenuli postupak ocene ustavnosti problematičnih odredaba Zakona o elektronskim komunikacijama, o Vojno-bezbednosnoj i Vojnoobaveštajnoj agenciji. Ustavni sud, međutim, još nije doneo odluku povodom te inicijative.
Nakon prvog šoka javnosti da se predsednik države i vicepremijer prisluškuju, odnosno, da je sačinjen listing njihovih telefonskih razgovora, stiže nova, još morbidnija epizoda, naime, informacija da je koloni automobila u kojoj je bio predsednik Srbije policijski džip presecao put. I pre toga, međutim, bilo je, nažalost, jasno, da se „afera Votergejt“ umesto u institucije, izlila u medije, što nije dobro, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa Zoran Mijatović, nekadašnji zamenik načelnika Službe državne bezbednosti.
“Da li verujem u sve to ili ne verujem, to je sporedno pitanje, za mene je čudno da se to odvija preko medija. Mislim da pre svega to nije dobro jer te stvari treba rešavati u institucijama i tek kad se tamo reše, onda izaći u javnost. Umesto da institucije uzmu stvar u svoje ruke, uzeli su je mediji. Naročito upada u oči izjava direktora policije Milorada Veljovića, koji već godinu i po dana na tom mestu sedi nezakonito jer mu je istekao mandat, da će da prekine bolovanje da bi krenula istraga. Šta to znači – kada Veljović nije tu, nema istrage?! Dakle, sve ovo nije dobro, a stvar je preozbiljna”, ocenjuje Mijatović.
On dodaje da nije siguran da iza svega ovoga stoje neki ljudi van institucija koji pomeraju figure plašeći se nekakvih istraga.
Vesna Rakić Vodinelić
“Ja se bojim da smo mi za ovih dvadeset godina mnogo šta uništili i za mene je ovo praktično urušavanje sistema bezbednosti”, kaže Mijatović.
S obzirom na činjenicu da je Ivica Dačić, aktuelni premijer Srbije i ministar unutrašnjih poslova, bio član i prošle vlade, postavlja se pitanje njegove odgovornosti za donošenje ovako nakaradnih zakona koji omogućavaju samovolju bezbednosnih službi i policije u kršenju prava građana. A ako bi se ustanovilo da u aferi prisluškivanja državnog vrha ima prstiju ljudi iz njegovog resora, da li bi se i po tom osnovu postavilo pitanje njegove, pitali smo Vesnu Rakić Vodinelić, profesorku prava na univerzitetu Union.
“Dačić u mandatu prošle vlade jeste bio ministar policije, međutim, ne treba da zaboravimo da su zakoni o vojnobezbednosnim službama bili u nadležnosti ministarstva odbrane, a ministar odbrane je bio Dragan Šutanovac. Što se tiče odgovornosti samog parlamentarnog tela, odnosno, tadašnjeg saziva Skupštine Srbije, oni snose političku odgovornost za loše zakone koje su doneli, pa je verovatno i zbog toga Skupština prilikom poslednjih izbora bila promenjena. Prosto, birači su na izborima glasali drugačije nego što su glasali na izborima 2008. godine. Dakle, u tom domenu možete govoriti samo o politčkoj odgovornosti.
A kad je reč o krivičnoj odgovornosti, ako je naloženo prisluškivanje koje nije u skladu sa zakonima koj su na snazi, pa makar vi ili ja ili poverenik, smatrao da su ti zakoni neustavni – dakle, ako nije u skladu sa tim zakonima, samo tada možemo govoriti o krivičnom delu. Ako je prisluškivanje bilo naloženo u skladu sa tim, iako sumnjivim, zakonima, verovatno ne možemo nikakvu krivičnu odgovornost očekivati od njih. Mogu se očekivati eventualno pojedine smene”, pojašnjava Vesna Rakić Vodinelić.
Naša sagovornica kaže da je, ipak, mnogo više od afere “srpski Votergejt” brine nešto drugo.
“Mene to pitanje prisluškivanja mnogo manje zanima sa stanovišta tih političara. Jeste, i oni su ljudi pa im je verovatno neprijatno što su prisluškivani, ali oni vole od toga i da prave afere, vole sebi da kroz to prisluškivanje pridaju važnost. Ono što mene mnogo više brine jeste podatak – ne znam da li je tačan, ali neprestano se ponavlja u našoj javnosti – da je 400 000 ljudi prisluškivano. Da li je moguće da je Srbija postala jedno takvo autoritarno društvo da njeni državni organi smatraju da ima smisla prisluškivati nekoliko stotina hiljada ljudi?! To je jedna patološka situacija, bez obzira da li je u skladu sa zakonom ili nije”, ocenjuje Vesna Rakić Vodinelić.
