Decenijama je vežbanje rukopisa bio jedan od ključnih, mada ne uvek omiljeni, predmet u školama širom planete. Međutim, sa sve rasprostranjenijom upotrebom kompjutera, u pojedinim zemljama pisanje rukom počinje da se izostavlja iz redovnih školskih programa, sa obrazloženjem da deca, a naročito buduće generacije – mogu da funkcionišu i bez ove veštine.
Tajler Mider ima 13 godina i ide u osmi razred u školu u blizini Čikaga. Odličan je đak. Priseća se da je u trećem razredu bio veoma uzbuđen kada je učitelj počeo da uči njega i njegove vršnjake pisanju rukom:
„To mi se veoma sviđalo jer volim da pišem brzo, a pisana slova su veoma pogodna za to”.
Međutim, problem je bio u tome što su ti časovi trajali samo pola godine. Nakon toga, Tajler nikada više nije imao časove na kojima se vežbao rukopis. Nakon izvesnog vremena, počeo je da piše velikim, štampanim slovima.
„I njima pišem veoma brzo, ali tekst je u estetskom smislu veoma ružan. Kada bih imao više časova za vežbanje rukopisa, to bi izgledalo malo lepše”.
Njegova majka Meredit (Meredith) setno se seća kada je u školi vežbala rukopis. Ti časovi su trajali nekoliko godina, što je podrazumevalo vežbanje pojedinih slova u nedogled, pre nego što se pređe na jednostavne reči, a potom rečenice. Zbog toga je njen rukopis danas elegantan i čitak, za razliku od njenog sina. Meredit kaže da je nedavno uvidela problem kada je ostavila poruku Tajleru pisanu rukom, pre nego što je otišla na posao.:
„Čak se i ne sećam šta sam napisala. Verovatno nešto u stilu - Želim ti prijatan dan, zovni me kada se vratiš. Nakon mog odlaska, pozvao me je i kazao - Mama, zovem te da ti kažem da sam video tvoju poruku, ali ne mogu da pročitam šta si napisala. Razaznao sam nekoliko reči, ali ne mogu da utvrdim šta piše. Očito je da sam bez razmišljala ostavila poruku pisanim slovima, a on nije mogao da pročita čak ni deo. Zbog toga sam bila malo tužna”.
To je sve češća dilema mnogih generacija u meri u kojoj globalni razvoj tehnologije omogućava kontakt dece, pre sa tastaturom kompjutera, nego sa perom i papirom.
U SAD je lepo pisanje bilo važan deo osnovnog obrazovanja. Sada su u više od 80 odsto javnih škola ukinuti časovi na kojima se vežbao rukopis. To vreme se sada koristi za učenje kucanja i druge tehnološke veštine.
Ovaj trend zabrinjava mnoge pristalice lepog pisanja, ili narodski rečeno krasnopisa.
Barbara Geti (Getty), koautorka je knjige „Piši sada”, priručnika čiji je cilj da pomogne u popravljanju aljkavog rukopisa. Ona je provela više od četiri decenije u državi Oregon, učeći decu i odrasle radnike lepom pisanju.
Geti je uverena, na osnovu svog iskustva, da su đaci imali veliku korist od sporog ali upornog učenja pisanja rukom.
„Mislim da deca vole da pišu. Oni obožavaju da prave razne znakove na papiru. No, ljudi smatraju da pisanje rukom nije bitno. Tome se posvećuje veoma mala pažnja, osim nekolicine učitelja, entuzijasta koji su zainteresovani da njihovi đaci čitko pišu. Stoga sam veoma tužna što se u javnim školama jedva pominje vežbanje rukopisa”.
Sve je očigledniji trend u mnogim zapadnim zemljama da škole stavljaju naglasak na kvalitet sadržaja tekstova đaka, a ne na osnovne veštine, kao što su lepo pisanje, izgovor, ili čak gramatika.
Tradicija očuvanja pisma
Takva logika je u suprotnosti sa tradicionalnim razmišljanjem u sredinama kao što je Avganistan, gde je, prema narodnoj izreci, „lep rukopis – polovina znanja”. U Avganistanu, deca još uvek vežbaju da pišu veoma složenim Dari i Paštu pismom, koje počiva na arapskom.
U Rusiji deca počinju da uče da pišu ćirilicu sa šest godina i ti časovi traju tri do četiri godine, tako da nemaju problem da čitaju tuđe rukopise i dokumente.
Pojedini zapadni stručnjaci se pribojavaju da će mlađim generacijama uskoro biti teško da čitaju pisane tekstove i druge oblike ortografije, kao da je reč o srednjovekovnim rukopisima.
Stiv Grejem (Steve Graham), profesor obrazovanja na državnom Univerzitetu u Arizoni, priznaje da ima „užasan” rukopis i da nije nostalgičan zbog nestanka umetnosti lepog pisanja.
Mnogi aktivisti, koji se zalažu da deca i dalje vežbaju rukopis, smatraju da će buduće generacije biti toliko neupućene u pisane tekstove da neće biti u stanju da se potpišu, čitaju istorijske dokumente ili pismo od bake.
Grejem, međutim, smatra da je pomenuti argument previše izdramatizovan:
„Ljudi navode kao primer da deca neće moći da pročitaju Ustav SAD. Kao kontraargument se može navesti, koliko zaista često čitate američki Ustav? Drugo, ovaj dokument postoji i kao štampani tekst. Time nije izmenjena njegova sadržina. S druge strane, ne mislim da će rukopis izumreti. To je, za sada, najeftinije sredstvo za pisanje.”
Mada većina ljudi piše dovoljno čitko da se može razumeti, oni sa lepšim rukopisom imaju veće izglede da se njihovo napisano mišljenje ozbiljno shvati. S druge strane, „aljkava škrabala” mogu da se suoče sa neprijatnim iskustvom da se njihove tako napisane ideje ne poštuju previše.
Slično tome i deca mogu da osećaju veće samopouzdanje prilikom skiciranja teksta, ako su ovladala veštinom držanja pera i brzog i čitkog pisanja.
Profesorka Geti, koja je učila pisanju ne samo decu, već i policajce, radnike, advokata i lekara – koji su poznati po najgorem rukopisu – kaže da je videla na stotine ljudi koji imaju probleme na poslu i u školi zbog nesposobnosti da pišu uredno.
No, ona ističe da osim profesionalne vrednosti lepog pisanja, postoji i emocionalna strana. Kao profesionalni kaligraf, koji i dalje piše rukom pisma i zahvalnice svakog dana, Geti kaže da će postepeno nestajanje lepog rukopisa imati i cenu na emotivnom planu:
„Reč je o nečemu veoma ličnom. Naš korak je osoben, naš govor je ličan. Kada dobijete pismo u poštankom sandučetu, možete da zajključite od koga je, ako znate osobu jer se ona identifikuje svojim rukopisom. Nadam se da će ljudi uvideti da je pisanje rukom od suštinskog značaja za njih”.
Tajler Mider ima 13 godina i ide u osmi razred u školu u blizini Čikaga. Odličan je đak. Priseća se da je u trećem razredu bio veoma uzbuđen kada je učitelj počeo da uči njega i njegove vršnjake pisanju rukom:
„To mi se veoma sviđalo jer volim da pišem brzo, a pisana slova su veoma pogodna za to”.
Međutim, problem je bio u tome što su ti časovi trajali samo pola godine. Nakon toga, Tajler nikada više nije imao časove na kojima se vežbao rukopis. Nakon izvesnog vremena, počeo je da piše velikim, štampanim slovima.
„I njima pišem veoma brzo, ali tekst je u estetskom smislu veoma ružan. Kada bih imao više časova za vežbanje rukopisa, to bi izgledalo malo lepše”.
Njegova majka Meredit (Meredith) setno se seća kada je u školi vežbala rukopis. Ti časovi su trajali nekoliko godina, što je podrazumevalo vežbanje pojedinih slova u nedogled, pre nego što se pređe na jednostavne reči, a potom rečenice. Zbog toga je njen rukopis danas elegantan i čitak, za razliku od njenog sina. Meredit kaže da je nedavno uvidela problem kada je ostavila poruku Tajleru pisanu rukom, pre nego što je otišla na posao.:
„Čak se i ne sećam šta sam napisala. Verovatno nešto u stilu - Želim ti prijatan dan, zovni me kada se vratiš. Nakon mog odlaska, pozvao me je i kazao - Mama, zovem te da ti kažem da sam video tvoju poruku, ali ne mogu da pročitam šta si napisala. Razaznao sam nekoliko reči, ali ne mogu da utvrdim šta piše. Očito je da sam bez razmišljala ostavila poruku pisanim slovima, a on nije mogao da pročita čak ni deo. Zbog toga sam bila malo tužna”.
To je sve češća dilema mnogih generacija u meri u kojoj globalni razvoj tehnologije omogućava kontakt dece, pre sa tastaturom kompjutera, nego sa perom i papirom.
U SAD je lepo pisanje bilo važan deo osnovnog obrazovanja. Sada su u više od 80 odsto javnih škola ukinuti časovi na kojima se vežbao rukopis. To vreme se sada koristi za učenje kucanja i druge tehnološke veštine.
Ovaj trend zabrinjava mnoge pristalice lepog pisanja, ili narodski rečeno krasnopisa.
Barbara Geti (Getty), koautorka je knjige „Piši sada”, priručnika čiji je cilj da pomogne u popravljanju aljkavog rukopisa. Ona je provela više od četiri decenije u državi Oregon, učeći decu i odrasle radnike lepom pisanju.
Geti je uverena, na osnovu svog iskustva, da su đaci imali veliku korist od sporog ali upornog učenja pisanja rukom.
„Mislim da deca vole da pišu. Oni obožavaju da prave razne znakove na papiru. No, ljudi smatraju da pisanje rukom nije bitno. Tome se posvećuje veoma mala pažnja, osim nekolicine učitelja, entuzijasta koji su zainteresovani da njihovi đaci čitko pišu. Stoga sam veoma tužna što se u javnim školama jedva pominje vežbanje rukopisa”.
Sve je očigledniji trend u mnogim zapadnim zemljama da škole stavljaju naglasak na kvalitet sadržaja tekstova đaka, a ne na osnovne veštine, kao što su lepo pisanje, izgovor, ili čak gramatika.
Tradicija očuvanja pisma
Takva logika je u suprotnosti sa tradicionalnim razmišljanjem u sredinama kao što je Avganistan, gde je, prema narodnoj izreci, „lep rukopis – polovina znanja”. U Avganistanu, deca još uvek vežbaju da pišu veoma složenim Dari i Paštu pismom, koje počiva na arapskom.
U Rusiji deca počinju da uče da pišu ćirilicu sa šest godina i ti časovi traju tri do četiri godine, tako da nemaju problem da čitaju tuđe rukopise i dokumente.
Pojedini zapadni stručnjaci se pribojavaju da će mlađim generacijama uskoro biti teško da čitaju pisane tekstove i druge oblike ortografije, kao da je reč o srednjovekovnim rukopisima.
Stiv Grejem (Steve Graham), profesor obrazovanja na državnom Univerzitetu u Arizoni, priznaje da ima „užasan” rukopis i da nije nostalgičan zbog nestanka umetnosti lepog pisanja.
Mnogi aktivisti, koji se zalažu da deca i dalje vežbaju rukopis, smatraju da će buduće generacije biti toliko neupućene u pisane tekstove da neće biti u stanju da se potpišu, čitaju istorijske dokumente ili pismo od bake.
Grejem, međutim, smatra da je pomenuti argument previše izdramatizovan:
„Ljudi navode kao primer da deca neće moći da pročitaju Ustav SAD. Kao kontraargument se može navesti, koliko zaista često čitate američki Ustav? Drugo, ovaj dokument postoji i kao štampani tekst. Time nije izmenjena njegova sadržina. S druge strane, ne mislim da će rukopis izumreti. To je, za sada, najeftinije sredstvo za pisanje.”
Mada većina ljudi piše dovoljno čitko da se može razumeti, oni sa lepšim rukopisom imaju veće izglede da se njihovo napisano mišljenje ozbiljno shvati. S druge strane, „aljkava škrabala” mogu da se suoče sa neprijatnim iskustvom da se njihove tako napisane ideje ne poštuju previše.
Slično tome i deca mogu da osećaju veće samopouzdanje prilikom skiciranja teksta, ako su ovladala veštinom držanja pera i brzog i čitkog pisanja.
Profesorka Geti, koja je učila pisanju ne samo decu, već i policajce, radnike, advokata i lekara – koji su poznati po najgorem rukopisu – kaže da je videla na stotine ljudi koji imaju probleme na poslu i u školi zbog nesposobnosti da pišu uredno.
No, ona ističe da osim profesionalne vrednosti lepog pisanja, postoji i emocionalna strana. Kao profesionalni kaligraf, koji i dalje piše rukom pisma i zahvalnice svakog dana, Geti kaže da će postepeno nestajanje lepog rukopisa imati i cenu na emotivnom planu:
„Reč je o nečemu veoma ličnom. Naš korak je osoben, naš govor je ličan. Kada dobijete pismo u poštankom sandučetu, možete da zajključite od koga je, ako znate osobu jer se ona identifikuje svojim rukopisom. Nadam se da će ljudi uvideti da je pisanje rukom od suštinskog značaja za njih”.
