Zoran Slavnić, legenda jugoslovenske košarke, 1980. godine osvojio je olimpijsko zlato u Moskvi. Sa čuvenom generacijom u kojoj su igrali sportski velikani: Dražen Dalipagić, Krešimir Ćosić, Dragan Kićanović i Mirza Delibašić nakon pobjede u finalu nad Italijom, popeo se na pobedničko postolje.
To se dogodilo četiri godine nakon srebra osvojenog na Igrama u Montrealu, a odličje iz Moskve ostalo je jedino olimpijsko zlato jugoslovenske košarkaške reprezentacije.
Moka Slavnić, košarkaški dirigent slavne generacije sedamdesetih, u razgovoru za RSE kaže da se sa ponosom sjeća igara koje su ih zlatnim slovima upisale u olimpijsku istoriju.
Slavnić: To je nešto što je ostalo iza nas za ceo život. Ako se iskažeš sa jednom zlatnom medaljom sa Olimpijade, onda znači da si vredeo. Ako si rođen u vreme kada su takvi asovi pored tebe, onda je to zaista jedna velika sreća. Ta medalja je protkana sa velikim brojem asova koji su obeležili Jugoslaviju. Velika je sreća u životu da igraš sa takvim asovima i da te ceo svet poštuje.
Slavnić: Uzeli smo tada zlato. Nisam čovek koji živi od prošlosti, ali u svakom slučaju, vrlo je lep osećaj da si nešto uradio za svoju zemlju. Znam koliko su ljudi bili srećni kada smo osvojili tu medalju, tada ni ne sanjajući da će možda biti poslednja. Ko zna da li će to iko više moći da dostigne. Malo mi zasmeta kada moja zemlja ne učestvuje, pogotovo u košarci.
Slavnić: Pre svega očekujem uspeh kod strelaca, pošto su oni uvek zlatonosni i donose neke medalje. Očekujem od Čavića. Nadam se da će Novak uspeti da uzme neku od medalja. U atletici je malo teže. Odbojka bi mogla da uzme neku medalju, rukomet teško. Mislim da ćemo osvojiti tri-pet medalja, što bi u ovom trenutku bio uspeh.
Slavnić: I danas je Olimpijada moment za promociju zemalja koje tek stupaju na scenu. Olimpijada će uvek biti interesantna. Danas je mnogo više novca u sportu, ali to ne znači da taj novac donosi i rezultat i neke rekorde i neka dostignuća koja do sada nisu postojala.
Slavnić: Velika je čast da nosiš zastavu svoje zemlje i naravno, svi koji imaju tu percepciju i filozofiju o sportu, idu pravim putem. Najmanje što mogu je da odu na Olimpijadu jer takvo iskustvo ostaju za ceo život, to je nešto neizbrisivo, što niko ne može da ti uzme.
To je događaj koji svi priželjkuju. Svi žele da dođu na Olimpijadu jer su shvatili, da ako nisi olimpijski šampion, nisi dostigao vrhunac u sportu. Ta medalja nema cenu. Onda kada smo mi igrali, sport je uvek pobeđivao politiku, osim u iznimnim situacijama, kada su zemlje bile u hladim ratovima pa nisu učestvovale, kao u Moskvi Amerikanci ili u Atlanti Rusi. Mislim da je sada ipak više dat akcent na sport globalno. Možda još neki rekordi nisu ni oboreni od prethodnih Olimpijada, pa se nadam da će to biti ovoga puta.
Slavnić: To je jedan skup najvećih zvezda. Sediš pored sportista svetskog kalibra u restoranu, zajedno jedeš sa njima. Ceo dan se družiš. To je smotra koja ne može da se ponovi. Samo učestvovanje na Olimpijadi je velika stvar, a zamislite još kada osvojite medalju. Život teče na Olimpijadi kao jedna familija.
Ceo taj događaj bi smo mogli da poredio sa Monteralom i Moskvom. Moskva je apsolutno prevazišla Montreal po svemu, i po organizaciji i po hrani. U Montrealu na primer, ako si posle 12 završio utakmicu, nije bilo pola stvari da se jede. U Moskvi ništa nije falilo.
Na jednom malom prostoru je toliki broj svetskih zvezda, bilo gde da se okreneš, prepoznaš nekoga. To su nezaboravni dani i to ćemo svi nositi u srcu do kraja života.
Slavnić: Naravno. Sve što donosi Olimpijada je jedno veliko zadovoljstvo i potvrda tvog rada, kvaliteta tima. To ostaje za ceo život. Na zidu visi medalja, ali ona te vraća u neku mladost.
Kada sam bio u Nemačkoj 2003. godine, gde god smo gostovali, najavili su me kao olimpijskog šampiona. Ceo stadion bi ustao i pozdravio me. Toliko oni to cene. Ako ne ceniš prošlost, nikada nećeš imati ni budućnost.
To se dogodilo četiri godine nakon srebra osvojenog na Igrama u Montrealu, a odličje iz Moskve ostalo je jedino olimpijsko zlato jugoslovenske košarkaške reprezentacije.
Moka Slavnić, košarkaški dirigent slavne generacije sedamdesetih, u razgovoru za RSE kaže da se sa ponosom sjeća igara koje su ih zlatnim slovima upisale u olimpijsku istoriju.
Slavnić: To je nešto što je ostalo iza nas za ceo život. Ako se iskažeš sa jednom zlatnom medaljom sa Olimpijade, onda znači da si vredeo. Ako si rođen u vreme kada su takvi asovi pored tebe, onda je to zaista jedna velika sreća. Ta medalja je protkana sa velikim brojem asova koji su obeležili Jugoslaviju. Velika je sreća u životu da igraš sa takvim asovima i da te ceo svet poštuje.
RSE: Danas, kada pomislite na tu medalju i na učešće na Olimpijadi, kako se osećate?
Slavnić: Uzeli smo tada zlato. Nisam čovek koji živi od prošlosti, ali u svakom slučaju, vrlo je lep osećaj da si nešto uradio za svoju zemlju. Znam koliko su ljudi bili srećni kada smo osvojili tu medalju, tada ni ne sanjajući da će možda biti poslednja. Ko zna da li će to iko više moći da dostigne. Malo mi zasmeta kada moja zemlja ne učestvuje, pogotovo u košarci.
RSE: Košarkaška reprezentacija Srbije ovog puta ne učestvuje na Olimpijadi, ali šta očekujete? Da li je moguće da u nekim drugim sportovima reprezentativci Srbije naprave uspeh?
Slavnić: Pre svega očekujem uspeh kod strelaca, pošto su oni uvek zlatonosni i donose neke medalje. Očekujem od Čavića. Nadam se da će Novak uspeti da uzme neku od medalja. U atletici je malo teže. Odbojka bi mogla da uzme neku medalju, rukomet teško. Mislim da ćemo osvojiti tri-pet medalja, što bi u ovom trenutku bio uspeh.
RSE: Koliko se razlikuju Olimpijade danas i nekada?
Slavnić: I danas je Olimpijada moment za promociju zemalja koje tek stupaju na scenu. Olimpijada će uvek biti interesantna. Danas je mnogo više novca u sportu, ali to ne znači da taj novac donosi i rezultat i neke rekorde i neka dostignuća koja do sada nisu postojala.
RSE: Šta bi poručili današnjim sportistima, kada je u pitanju Olimpijada?
Slavnić: Velika je čast da nosiš zastavu svoje zemlje i naravno, svi koji imaju tu percepciju i filozofiju o sportu, idu pravim putem. Najmanje što mogu je da odu na Olimpijadu jer takvo iskustvo ostaju za ceo život, to je nešto neizbrisivo, što niko ne može da ti uzme.
To je događaj koji svi priželjkuju. Svi žele da dođu na Olimpijadu jer su shvatili, da ako nisi olimpijski šampion, nisi dostigao vrhunac u sportu. Ta medalja nema cenu. Onda kada smo mi igrali, sport je uvek pobeđivao politiku, osim u iznimnim situacijama, kada su zemlje bile u hladim ratovima pa nisu učestvovale, kao u Moskvi Amerikanci ili u Atlanti Rusi. Mislim da je sada ipak više dat akcent na sport globalno. Možda još neki rekordi nisu ni oboreni od prethodnih Olimpijada, pa se nadam da će to biti ovoga puta.
RSE: Bili ste na dve Olimpijade. Koji su vam događaji ostali u sećanju?
Slavnić: To je jedan skup najvećih zvezda. Sediš pored sportista svetskog kalibra u restoranu, zajedno jedeš sa njima. Ceo dan se družiš. To je smotra koja ne može da se ponovi. Samo učestvovanje na Olimpijadi je velika stvar, a zamislite još kada osvojite medalju. Život teče na Olimpijadi kao jedna familija.
Ceo taj događaj bi smo mogli da poredio sa Monteralom i Moskvom. Moskva je apsolutno prevazišla Montreal po svemu, i po organizaciji i po hrani. U Montrealu na primer, ako si posle 12 završio utakmicu, nije bilo pola stvari da se jede. U Moskvi ništa nije falilo.
Na jednom malom prostoru je toliki broj svetskih zvezda, bilo gde da se okreneš, prepoznaš nekoga. To su nezaboravni dani i to ćemo svi nositi u srcu do kraja života.
RSE: Da li bi ste opet išli na Olimpijadu da vas pozovu?
Slavnić: Naravno. Sve što donosi Olimpijada je jedno veliko zadovoljstvo i potvrda tvog rada, kvaliteta tima. To ostaje za ceo život. Na zidu visi medalja, ali ona te vraća u neku mladost.
Kada sam bio u Nemačkoj 2003. godine, gde god smo gostovali, najavili su me kao olimpijskog šampiona. Ceo stadion bi ustao i pozdravio me. Toliko oni to cene. Ako ne ceniš prošlost, nikada nećeš imati ni budućnost.
