Slučaj Keljmendi – balkanski moćnik na crnoj listi

Saradnja na Temi sedmice: Predrag Tomović, Marija Arnautović i Amra Zejneli

Naser Keljmendi – poreklom Kosovar, sa bosansko-hercegovačkim državljanstvom. Biznismen, očigledno upleten u šarenolike političke relacije više država regiona. Odavno se sumnja da, to što sada, između ostalog, trguje građevinskim materijalom, može da zahvali opranom novcu, a prvobitno zarađenom na trgovini drogom, cigaretama i ljudima, kao i na zelenašenju.

Međutim, izbija u prvi plan nakon što ga je američki predsednik Barak Obama stavio na crnu listu u pismu koje je uputio Kongresu. Uz imena lidera meksičkog kartela Snaloa – Hozea Anotnia Sota Gasteluma, te visoko rangiranog avganistanskog dilera – Sajeda Vazira Šaha, Keljmendi je označen kao prva osoba u Evropi po opasnosti za SAD.

Iz četiri regionalna centra Radija Slobodna Evropa istraživali smo da li su zaista došli crni dani za nesagledivu Keljmendijevu imperiju, kao i kako je moguće da pre nego što je Obama presavio tabak ni jedna istraga na Balkanu nije imala efekta.

Zamrzavanje

Ne samo što je označen kao najopasnija osoba u Evropi po američke interese, već je i Savezna centralna banka Sjedinjenih Američkih Država zatražila da se zamrzne sva njegova imovina u Crnoj Gori. Zahtev je upućen preko baze Interpola, a zvaničnu odluku o početku postupka zamrzavanja doneće komisija Evropske unije. Do tada, pravi je trenutak, barem da se usvoji nova, konkretnija terminologija.

„Nema potrebe da se Naser Keljmendi zove kontroverzni biznismen jer je odlukom Centralne banke SAD-a i samom odlukom Baraka Obame taj pojedinac definisan kao veoma opasan narko bos“, rekao nam je saradnik crnogorske Mreže za afirmaciju nevladinog sektora u Crnoj Gori, Dejan Milovac.

Šta zapravo podrazumeva „američka crna lista“, na bosansko-hercegovačkoj televiziji, objasnio je američki ambasador u Sarajevu, Patrik Moon: „To da su SAD zabrinute za stanje organizovanog kriminala u regiji, kao i odgovor koji mu pruža pravosuđe.“

Čiji je Naser Keljmendi?

Državljanstvo BiH, koje poseduje, nije dovoljan odgovor na to pitanje. Sam kaže da Crnu Goru smatra drugom domovinom, a njegove direktne i posredne poslovne veze vode ka Srbiji, Makedoniji, na Kosovo, u Hrvatsku, Sloveniju, a pominje se i Dubai, kao i prekookeanski kontakti.

Crnogorski nedeljnik „Monitor”, poslednje dve godine, istražuje preko-granični šverc. Novinar Tufik Softić, korak po korak, dolazi do priče koja bi donekle mogla poslužiti za opis načina na koji funkcioniše Keljmendijev klan.

„Vrlo je malo poznato da je Keljmendijeva glavna veza za Makedoniju, za drogu i oružje, bio izvjesni Mori Maljoku zvani Ljoki, koji je 90-tih godina bio glavna crnogorska veza za šverc cigareta iz Crne Gore na Kosovo i u Makedoniju. Ovaj čovjek ima i crnogorsko i hrvatsko državljanstvo. Imao je dva registrovana auta sa podgoričkim tablicama. Na Kosovu je posedovao firmu koja mu je služila kao paravan za šverc duvana. Za vrijeme bivše Jugoslavije završio je Kontra-obavještajnu akademiju u Pančevu. U vrijeme rata na Kosovu je bio pripadnik specijalnih jedinica MUP-a Srbije. U šverc cigareta iz Crne Gore je bio uključen u vrijeme kada je bio u aktivnoj policijskoj službi. On se trenutno nalazi u zatvoru u Skoplju, ali mu je Keljmendi odmah našao zamjenu, tako da sada, u Makedoniji, Keljmendi djeluje, ili je delovao, preko klana Sulja. Kada neko od Keljmendijevih ljudi padne, posao ne trpi, makar je do sada tako bilo. Tragovi prilikom hapšenja još nikada nisu doveli do Nasera Keljmendija“, kaže Softić.

Da li je zaista moguće da su se tragovi gubili? Zvuči neverovatno ukoliko se makar donekle poveruje policijskim procenama, na koje se poziva kolega Tufik Softić, po kojima je Keljmendijeve „poslove” uključeno između 5.000 i 8.000 ljudi, dok krug njegovih najbližih saradnika čini oko 50 pojedinaca.

No, uprkos konspiraciji koju oko sebe pažljivo gradi i malom broju onih koji javno govore, sada se već može napraviti lista slučajeva u kojima su Keljmendijevi prsti bili vidljivi. Pođimo od Crne Gore.

Crna Gora – Kao kod kuće

Da mu je Crna Gora posebno draga, nije krio, toliko da nije mogao, ili nije hteo, prećutati da je finansijski podržao i referendum o samostalnosti iz 2006. godine.

„Kampanju sam pomagao sa nešto malo novca. To sam uradio sam. Dok je bio rat na Kosovu, Albanci, koji su sa Kosova došli u Crnu Goru, bili su tako dobro primljeni, kao u svoju kuću. Zbog toga svega sam osećao jednu obavezu prema Crnoj Gori - i moralnu i materijalnu“, izjavio je svojevremeno Keljmendi.

Da li zato što zaista ne znaju ili iz čiste nezahvalnosti, čelni ljudi Crne Gore, nisu se izjasnili o pomoći koju su eventualno dobili od Keljmendija tokom referendumske kampanje. Osim što je jednom zvaničniku „izletelo”.

Naime, bivši crnogorski premijer Milo Đukanović svojevremeno je izjavio da ne poznaje Keljmendija i da mu nije poznato da je na bilo koji način finansirao njegov DPS. Funkcioner upravo njegove partije Husnija Šabović isprovociran skupštinskim prozivkama iz opozicionog Pokreta za promjene, otkriva da je Keljmendi, u pred-referendumskom periodu, bio potreban.

„Naser Keljmendi je posljedica vas i vaše politike. Da vi niste pozvali vaše članstvo da budu protiv na referendumu za državu, Naser Keljmendi ne bi trebao i ne bi se pojavljivao“, izjavio je Šabović.

I nije to jedini put da se Keljmendi potrebnim pokazao. Na krajnjoj južnoj tački Crne Gore, u Donjem Štoju kod Ulcinja, podigao je hotel „Casa grande” (istoimeni hotel poseduje i u sarajevskoj Ilidži). To je i jedini posao zbog kog je morao da plati kaznu, i to od 10.000 evra, zbog nelegalne gradnje.

„Desetine i desetine stranica u Tužilaštvu svjedoče o tome da je Naser Keljmendi kupio sebi slobodu“, navodi Dejan Milovac.

Pomenuta dokumentacija je prikupljana godina dana i dokazuje da je Naser Keljmendi preko Prve banke u vlasništvu porodice Đukanović, ali i u kešu, opštini Ulcinj, uplaćivao pozamašne sume novca radi legalizacije spornog hotela. Iz slučaja se izašlo tako što je primenjen institut odloženog krivičnog gonjenja, pa je Keljmendi pomenutih 10.000 evra uplatio kao donaciju – 5.000 dečijem vrtiću „Solidarnost”, a drugih 5.000 Osnovnoj školi „Maršal Tito”, sve u Ulcinju.

Mada je još sa slučajem iz Ulcinja postao medijski zanimljiv, jedan trenutak nepažnje učinio ga je potpunom javnom temom. Reč je o snimku koji po mnogima razotkriva uvezanost države i mafije, a koji je je obelodanjen maja 2010. godine.

Snimak svadbe Safeta Kalića, takođe „kontroverznog” biznismena iz Rožaja, za kojim je raspisana crvena Interpolova poternica zbog pranja novca zarađenog prodajom heroina. Na video-snimak sa svadbe, nalepljen je sledeći audio snimak telefonskog razgovora:

„Dobro veče. Uhvaćen je čovjek sa većom količinom novca, Keljmendi. On se poziva na vas i na Duška Markovića.“

U trenutku kada je ovaj snimak, kako se tvrdi, načinjen, Vlatko Rakočević je šef službe Državne bezbednosti u Mojkovcu. Policajac mu telefonira sa jednostavnim pitanjem - šta da učini sa čovekom kod koga je u rutinskoj kontroli na punktu Ribarevina pronašao „sitninu“ od pola miliona evra? Vlasnik vozila kod koga je keš, navodno je Keljmendi, a Rakočević, navodno, naređuje da se pusti.

„Slobodno neka ide”, dopire glas, kako se veruje, Rakočevića s druge strane veze. Mreža za afirmaciju nevladinog sektora tražila je proveru snimka po osnovu kog nikada nije preduzetu istraga. Rakočević, koga nedeljnik „Monitor” opisuje kao čoveka enormnog bogatstva, iako državnog službenika (poseduje i turistički kompleks Imanje Rakočević na kojem je jednom i Uprava policije održala kolegijum) demantovao je autentičnost ovog audio zapisa.

Iza toga je stao i ministar pravde, onaj na koga se na snimku, prilikom neprijatnog zaustavljanja Keljmendi takođe pozivao. Ministar Duško Marković u razgovoru sa novinarom Petrom Komnenićem, na pitanje zar nije od ključnog javnog interesa - da li se to desilo i da li je to glas službenika Rakočevića, rekao je „apsolutno.“

Marković je na upit zašto to do danas nije utvrđeno kada u svakoj laboratoriji može da se uradi, odgovorio:

„Mi smo saopštili činjenice i prema državnom tužilaštvu to nije glas Rakočevića. Taj posao treba da završi tužilaštvo.“

Audio analiza, čine se, daleko je složenija nego što laici misle. Dok provera traje, Keljmendi je još jednom izašao na javnu scenu.

U jeku protesta u organizaciji Mreže za afirmaciju nevladinog sektora, iz njemu poznatih razloga, na račun organizacije koja se posvetila raskrinkavaju korupcije i organizovanog kriminala u Crnoj Gori, uplatio je pomoć od 200 evra. MANS je vratio novac uz ocenu da je po sredi pokušaj diskreditovanja građanskog protesta.

No, vratimo se godinu dana u nazad. Leta 2011. godine Vrhovno državno tužilaštvo Crne Gore dobilo je ovlašćenje da se bavi finansijskom istragom firmi i imovine Keljmendija u toj državi. Nakon njegovog stavljanja na američku crnu listu, proces bi mogao biti ubrzan.

Novinar Mustafa Canka, autor mnogih tekstova o Keljemndijevim aktivnostima u Ulcinju je rekao:

„On je ovdje imao jednu od svojih baza i mislim da to upravo najviše interesuje zvaničnike SAD-a, njegova povezanost sa političkim strukturama. Naravno da nema govora o tome da su lokalni političari to omogućavali. Prije svega se radi o političarima na državnom nivou.“

BiH – Svima znana familija

Ne samo Naser Keljmendi nego i njegova tri sina u BiH su dobro poznata. Naslednici su - Elvis, Liridon i Besnik. Zajedno sa ocem, u proteklih nekoliko godina, u tužilaštvu sarajevskog kantona „prikupili“ su više od deset krivičnih prijava, uključujući i one za ubistvo, pokušaj ubistva i nasilničko ponašanje. Šuškalo se u gradu, a u medijima javno govorilo, još od 2009. godine, da je Naser Keljmendi jedan od najvećih trgovaca drogom na Balkanu, što je u jednom od retkih intervjua koji je dao, oštro odbacio.

„Nikada u životu drogu radio nisam, niti me u životu interesovala“, rekao je tom prilikom Keljmendi.

Ili Keljmendi ne govori istinu ili su Baraku Obami servirane pogrešne informacije na osnovu kojih je ovog čovjeka stavio na crnu listu. Kako god, Sarajlije nisu iznenađene potezom američkog predsednika, pa na naše pitanje - ko je Keljmendi, ovako odgovaraju:

„Kriminalac. Mislim da je i droga u pitanju i ostale stvari što kriminalci rade“, „Znam iz štampe, ali hvala Bogu da ga ne znam lično. Kriminalac!“

To što govore građani još od 2008. godine zapravo znaju i u Državnoj agenciji za istrage i zaštitu – SIPA. U prezentaciji pod nazivom „Zločinačka organizacija Naser Keljmendi“ – koju je predstavljena na sastanku Generalnog sekretarijata Interpola u Lionu, u Francuskoj, SIPA navodi da je Keljmendi na čelu jedne od najbolje organizovanih zločinačkih grupa, ne samo u BiH, već i u regionu, koja je umešana u krijumčarenje droge i cigareta, trgovinu ljudima, pranje novca i zelenašenje.

Pitate se zbog čega pravosuđe, policija i država nisu učinili ništa poslednje četiri godine? Delimičan odgovor daje još uvek aktuelni ministar sigurnosti Bosne i Hercegovine, Sadik Ahmetović.

„Keljmendi je institucionalno bio zaštićen u strukturama policije, sigurnosti BiH i pravosuđa“, kazao je Ahmetović.

Pojednostavljeno rečeno „institucionalno zaštićen“ znači da Naser Keljmendi ima „dobre veze“ među političarima, tužiocima, sudijama, ali i među policajcima. Ove relacije formiraju isprepletanu, gustu i složenu mrežu različitih uticaja, nikada do kraja rasvetljenih. Povešćemo vas kroz taj lavirint.

Uloga Radončića u slučaju Keljmendi

U izvještaju SIPE iz 2008. godine piše da Keljmendijeva organizacija u BiH ima članove u Sarajevu, Tuzli i Zenici. Među njima su, kako se navodi u izvještaju, bivši komandant snaga BiH u Srebrenici, Naser Orić, i vlasnik novinskog preduzeća „Avaz“, odskoro političar, Fahrudin Radončić.

Upravo je njegovo ime na uzavreloj političkoj sceni BiH izazvalo najviše pažnje kada je riječ o vezama Keljmendija sa političarima. Naime, nakon što je napravio sporazum sa SDP-om ime Fahrudina Radončića pominje se i kao ime budućeg ministra sigurnosti. Slučajno ili ne, nova politička koalicija predstavljena je istoga dana kada je stigla obavijest iz Amerike da je Naser Keljmendi stavljen na crnu listu SAD. Dan kasnije, aktuelni ministar sigurnosti Sadik Ahmetović je rekao:

„Predsjednik SAD-a je potpisao listu na kojoj se nalazi Naser Keljmendi, kao najveći narko vođa u Evropi. Nakon toga slijede operativne analize međunarodnih policijskih institucija, koje obrađuju osobe koje su vezane za njega. Biće to poznato u narednom periodu.“

Ministar sigurnosti, Sadik Ahmetović, kaže da je dobro poznato šta znači organizovani kriminal i da je jasno da bez sprege sa državom ne može da funkcioniše.

„Mi smo u poslednjem stadiju kada mafija preuzima vlast u državi. To je u ovom trenutku na sceni u BiH. Sve kriminalne grupe malo jačeg obima svoje krake imaju u državama u regionu. Zbog toga je imperativ u radu Ministarstva sigurnosti regionalna suradnja. Bio sam kritikovan zbog suradnje sa Srbijom. Ta suradnja sa Srbijom je otvorila mnoge dosijee vezane za organizovane kriminalne grupe u regionu. Ako izanalizirate sve koji su me kritikovali, biće vam sve jasno“, podvukao je Ahmetović.

A saradnja resornog ministra sa policijom u Srbiji prije svega je kritikovana kroz novine čiji je vlasnik Fahrudin Radončić, koji je u svim medijskim istupima negirao vezu sa Keljmendijem i njegovim klanom u Bosni i Hercegovini.

Prema izveštaju SIPE, na osnovu kog je veliko novinarsko istraživanje uradio sarajevski Centar za istraživačko novinarstvo, Radončić i Keljmendi su 2004. razmijenili vrijedne nekretnine u Sarajevu i Zenici – a razliku u cijeni od oko 100.000 eura Keljmendi je platio na račun „Avaza“, da bi kasnije i jedan od njegovih džipova „grand čiroki“ završio u vlasništvu Radončićeve kompanije. Urednik CIN-a, Azhar Kalamujić, kaže da je ovo jedina veza koju su novinari CIN-a mogli naći između Keljmendija i Radončića.

„Mi smo naravno tokom istraživanja došli do poprilično vjerodostojnih podataka o vezama između pojedinih pripadnika sarajevske policije i porodice Keljmendi, ali tu priču još uvijek nismo ispričali. Još uvijek pokušavamo doći do nekih relevantnih dokaza, ali imamo dokaze da su najmanje dva policajca bila često u društvu porodice Keljmendi“, naveo je Kalamujić.

Kantonalno Tužilaštvo Sarajevo nakon objavljenog izvještaja CIN-a, zatražilo je dio dokumentacije od ove medijske kuće.

„Oni su nas samo obavijestili da su dva teksta priložena u predmetu koji su oni tada vodili protiv Keljmendija. Bila je to pred-istražna radnja. Koliko smo tada bili obaviješteni, oni su radili na istrazi oko uvoza nekih automobila. Uspjeli smo dokazati da je carinska uprava propustila da ocarini tri automobila koja su uvezli Keljmendijevi saradnici u BiH. Propustila je da evidentira da su dva, od tri džipa, bili blindirani. Imamo dokaz, i to smo predicirali Upravi za indirektno oporezivanje, gdje se vidi na uvoznom listu da su dva automobila bila značajno teža od ovog trećeg, što jasno navodi na zaključak, ili da je auto bilo blindirano, ili da je u njemu bio neki sadržaj koji je povećavao njegovu težinu za tonu i pol ili dvije. Dostavili smo im te izvještaje i dali im čak i kontakt firme u SAD-u koja je radila oklopljavanje tih džipova. Nakon izvjesnog vremena tražili smo od njih informaciju šta se desilo sa tim slučajem. Oni su u zvaničnom kontaktu priznali nama da su napravili grešku, ali su naknadno naveli da nisu u mogućnosti da to istraže jer je vozilo već uvezeno u BiH“, ispričao nam je Kalamujić.

Tužilaštvo Bosne i Hercegovine odlučilo je da neće davati nikakve izjave kada je riječ o istrazi koja se protiv Keljmendija vodi u Bosni i Hercegovini. Tako nam je rečeno u telefonskom razgovoru. Od kraja prošle godine, državno tužilaštvo vodi istragu o organizovanoj kriminalnoj grupi u kojoj se pominje ime Nasera Keljmendija. Istražne radnje, na zahtjev državnog Tužilaštva, vodi federalna uprava policije.

Opet slučajno ili ne, ali kada je javno počeo govoriti o istrazi protiv Nasera Keljmendija, direktor federalne uprave policije Dragan Lukač suočio se sa zahtjevima za smjenu sa te pozicije.

„Neke aktivnosti oko moje smjene se mogu dovoditi u vezu sa radom u okviru te organizirane kriminalne grupe i nekih drugih ljudi koji su u određenim relacijama sa tom organiziranom kriminalnom grupom, sa kriminalom kojim se oni bave“, kazao je Lukač.

Dragan Lukač nije jedini čija se smjena tražila kada je počeo da istražuje slučaj Keljmendi. Neki drugi su smijenjeni. Tako je bivši glavni tužilac državnog tužilaštva Milorad Barašin smijenjen zbog navodnih veza sa trgovinom oružja. Optužnica je odbačena, a on je vraćen na posao. Stvarni razlog smjene, navodno je, prema tvrdnjama našeg izvora, bila njegova rješenost da se kroz aktuelni slučaj organizovane kriminalne grupe Zijada Turkovića dođe i do Nasera Keljmendija.

Da organizovani kriminal ne može funkcionisati bez jake podrške bitnih ljudi u vlasti, u emisiji Crta na državnoj televiziji, potvrdio je zaštićeni sagovornik, koji je prema navodima izrečenim u ovoj emisiji, poznat istražnim organima. U slučaju Nasera Keljmendija, kaže on, ta podrška je više nego očigledna.

„Tu je preovladala politika jačeg, a najjača u to vrijeme je bila politika Nasera Keljmendija, gdje mu se nakon smrti Bajramovića dopustilo da radi kako želi i šta želi“, rekao je on.

Ramiz Delalić Ćelo - ubijen je 28. juna 2007. godine, u sarajevskoj Odobašinoj ulici. Na jednog od „žešćih“ sarajevskih momaka, pucala je nepoznata osoba. Keljmendi se našao među osumnjičenima, a po medijima se spekulisalo i da je za likvidaciju unajmio pripadnike takozvane šabačke, dakle, kriminalne grupe sa tla Srbije. Tekstovi u štampi od tada postaju sve složeniji, pogotovo kada nešto kasnije Keljmendi uspostavlja novo prijateljstvo.

Kad se Naser Orić, 2008. godine, preselio iz Tuzle u Sarajevo, štampa je pisala da ga sve češće viđaju u društvu sa Naserom Keljmendijem. S njim je, kako se tvrdi, želio preuzeti mjesto mafijaškog „kuma,“ koje je ostalo upražnjeno, između ostalog, i ubistvom Ramiza Delalića Ćele – za koje je Keljmendi bio osumnjičen. Za ubistvo Ramiza Delalića na 20 godina zatvora osuđen je Muhamed Ali Gaši. Vjeruje se da je istraga protiv Keljmendija zaustavljena u Tužilaštvu Kantona Sarajevo.

„Koliko se sjećam, Keljmendi i Gaši su kumski vezani, familijarno. Istražujući ove slučajeve, na kojima mi sada radimo zajedno sa državnim tužilaštvom, dolazimo do određenih saznanja da je bilo vrlo ozbiljnih relacija između osoba vezanih za organizovani kriminal sa određenim tužiocima, sudijama i policajcima“, navodi direktor federalne uprave policije Dragan Lukač.

Podsjećanja radi, ubistvo Ramiza Delalića Ćele, jednog od bosova među sarajevskim kriminalcima, okarakterisano je tada u medijima kao sukob albanskog i sandžačkog klana. Mediji su još tada objavljivali detalje koji su jasno ukazivali na povezanost nekih političara sa jednim, a drugih sa drugim kriminalnim klanovima.

Amir Pašić zvani Faćo, jedan od pripadnika sarajevskog podzemlja, tada je u emisiji 60 minuta javno govorio o tome.

„Ovo je mreža u čitavoj Bosni. Preko koga dolaze ubice to ti je Naser Kruejzi, u Tuzli je Naser Orić, ovdje je Naser Keljmendi. Eto nedavno, kad je Đukanović dolazio u grad, čuo sam da su on, Keljmendi i Radončić bili na golf terenima. Tu je i Bakir Izetbegović, Bakir Alispahić, pa reis. Znači cijela mreža“, kazao je tom prilikom Pašić.

O vezama reisu-l-uleme BiH Mustafe Efendije Cerića, sa klanom Keljmendi, takođe su pisali sarajevski mediji. Poznato je da je Naser Keljmendi za gradnju džamije u naselju Blažuj u blizini Sarajeva dao 50.000 maraka. Moglo bi se reći da je jedan od načina na koji funkcioniše Keljmendijeva vladavina - plaćanje na ovaj ili onaj način, značajnih ljudi u politici, pravosuđu ili vjerskim zajednicama.

Naser Keljmendi pojavio se poslednji put javno u BiH na suđenju organizovanoj kriminalnoj grupi Zijada Turkovića. Ova grupa, na čelu sa Turkovićem, pred Sudom BiH optužena je za više ubistava, razbojništva, iznude, trgovinu drogom, ali i za pokušaj ubistva samog Keljmendija. Vođa grupe, Zijad Turković, od svega što mu se stavlja na teret priznao je da je uzeo novac za naručeno ubistvo Nasera Keljmendija i nedvosmisleno se pred Sudom izjasnio krivim za pokušaj ubistva Keljmendija.

Naser Keljmendi živi na relaciji Bosna i Hercegovina - Crna Gora. Prema informacijama do kojih je došla ekipa Radija Slobodna Evropa, postoje indicije da bi se uskoro u BiH trebalo oprati ogromna suma novca iz Crne Gore. Riječ je o novcu koji bi se preko jednog njemačkog Fonda trebao investirati u Crnu Goru, a u sve je opet upleteno ime Nasera Keljmendija.

Dakle više ni za koga nije tajna da bi Keljmendi, ako se u njegovom slučaju dovoljno duboko bude kopalo, mogao sa sobom povući mnoge ili otvoriti nezgodna pitanja za priličan broj onih koji su na državnom platnom spisku i to ne samo bosanskom. Naime, upravo su aktuelna pisanja po kojima je pripadnik njegovog klana i izvesni Almir Metović, čija je firma navodno bila izvođač radova na sveže izgrađenoj zgradi Američke ambasade u Sarajevu. Keljmendijev uticaj, ako je verovati „Slobodnoj Bosni”, jeste toliki da je upravo on izmirio Zlatka Lagumdžiju i Radončića u leto 2010. u Dubrovniku, što će reći da bi možda upravo njemu Radončić mogao da se zahvali ukoliko uskoro i postane ministar, ni manje ni više, nego sigurnosti (u čijoj su i nadležnosti i policijske agencije).

Srbija – O švercu, drogi i ženama

U Srbiji su mnogi za Fahrudina Radončića prvi put čuli pre četiri godine. Tada je vlasnik „Avaza” (čiju prodaju upravo najavljuje) ostvario saradnju sa srpskim tajkunom, predsednikom „Delta holdinga”, Miroslavom Miškovićem. Dogovorili su formiranje zajedničke kompanije sa sedištem u Sarajevu.

„Popili smo nekoliko kafa i mislim da Mišković, koji se bavi trgovačkim poslom, može napraviti jedan mali trgovački centar u Sarajevu“, opisao je Radončić saradnju.

Kada je pak o Keljmendiju reč u Agenciji za privredne registre Srbije nema zvaničnih podataka da postoji imovina koja se vodi na njegovo ime. Srpska policija označila ga je kao glavnog organizatora i finansijera prometa heroina koji u Peć stiže autobusima iz Turske i Albanije, a zatim se preko Rožaja doprema u Novi Pazar, a odatle u zapadnu Evropu. Javnosti u Srbiji, navikloj na tvrdnje po kojima su vodeći narko dileri sa Kosova (što je verzija koja joj se servira dve decenije, a pri čemu se zanemaruju visoko rangirani srpski kriminalci koji su očigledno uvezani sa onima u regionu) – ovakve informacije dođu kao još jedna potvrda. Sama policija ili nevladine organizacije nisu u javnost izlazili sa posebnim detaljima o slučaju Keljmendi.

Sa Srbijom ga je u nekim periodima vezivala i strast o kojoj je javno govorio.

„Volim žene i na kraju ako mi ko dođe glave to će biti samo žena“, otkrio je Keljmendi u jednom od retkih intervjua koji je dao i to podgoričkim „Vijestima“.

Policijska misija Evropske unije svojevremeno je utvrdila da je Keljmendi bio u vezi sa transportom 10 kilograma heroina 2004. godine koji je iz Srebrenika, preko Ljubljane, otpremljen u Nemačku. Policija Slovenije je, pak tvrdila, da je Keljmendi u trenutku obavljanja posla bio u Ljubljani sa tadašnjom devojkom Jasminom Babić, koja je iz Loznice u Srbiji.

Njegove veze sa ženama, te po život rizične situacije u koje su ga navodno te strasti vodile, pune i tabloide koji i dalje ne odustaju od zarade na često i romansiranim pričama o „opasnim” momcima.

Kosovo - Kako je počelo?

Naser Keljmendi rođen je 1958. godine u Peći na Kosovu.

Još u godinama pre zavođenja Miloševićevog represivnog aparata na Kosovu srpska policija obeležila ga je zbog siledžijskih ispada, nasilnog ponašanja i tuča. Sa devetnaest godina, 1976. osuđen je na godinu i šest meseci zatvora zbog pokušaja ubistva. Bosanska SIPA u svom izveštaju navodi da se tokom osamdesetih bavio švercom tekstila i zlata. U vreme međunarodnih sankcija, pod kojima je Srbija bila u dvedesetim, prešao je na cigarete i narkotike, da bi se u drugoj polovini decenije, sa početkom oružanih sukoba, posvetio krijumčarenju oružja. Po podacima opštine Novo Sarajevo, već 1998. godine bio je punopravni građanin Bosne i Hercegovine.

Retko koji podatak iz Keljmendijeve biografije može se prihvatiti kao siguran i potpuno istinit. Na Kosovu kao da su ga pomalo zaboravili, ali stavljanje njegovog imena na američki crnu listu ne može se ignorisati.

„Naša generalna pozicija je da ne možemo potvrditi ili demantovati podatke o tome da li je otvorena istraga prema određenim licima” je odgovor koji smo dobili u EULEX-u, a na pitanje da li se Keljmendi na Kosovu nalazi pod nekom vrstom istrage.

Za sada nema zvaničnih potvrda o nagađanjima po kojima se Keljmendijev klan zaista može dovesti u vezu sa Mentorom Bećirijem iz južnog dela Mitrovice, koji je uhapšen krajem maja pod sumnjom da je u dogovoru sa srpskim kriminalnim klanovima sa severa Kosova krijumčario naftu i naftne derivate, nanoseći štetu budžetu Kosova od 30 do 40 miliona evra. Bećiri je uhapšen kao saradnik Zvonka Veselinovića sa „severa“, koji je, pak, u decembru uhapšen na Kopaoniku u Srbiji, a povezuje se sa nizom kriminalnih aktivnosti, dok je EULEX-u posebno zanimljiv zbog organizovanja barikada na teritoriji pod kontrolom Srba u opštinama Mitrovica, Zvečan, Zubin Potok i Leposavić.
Spekuliše se da su ovi klanovi dalje vezani sa Keljmendijem, te da su u zapadnim policijskim službama svi oni zajedno označeni kao oni koji kontrolišu podzemlje na Balkanu, ali i u Italiji, Švajcarskoj i Nemačkoj.

Obratili smo se i policiji Kosova.

„Mi po zakonu ne možemo proveriti ili davati izjave u vezi njegove kriminalne prošlosti, ukoliko ona postoji, ukoliko on nije predmet istrage na Kosovu ili ako Kosovo nije poduzelo nešto protiv njega. Ako za njim postoji međunarodna poternica, mora se znati koja je zemlja izdala tu poternicu. U svakom slučaju ako ima potreba za istragom, ako ima informacija ili ako smo u fazi pred istragom, mi to ne objavljujemo, ali nije konstatovano još da li ima nešto u vezi sa tim ili nema. Zbog svega toga, ne možemo davati nikakve izjave”, ističe portparol Brahim Sadriu.

Ekspert za pitanja bezbednosti, trenutno direktor kosovskog zatvora visoke bezbednosti u izgradnji, Naim Maljoku podseća da, po onome što je poznato, Keljmendi dugo nije bio na Kosovu. Ako bi se tu našao, bio bi uhapšen, uveren je on.

„Mislim, kada bi se on našao na Kosovu, ne bi prošlo dugo vremena da se kreće slobodno“, kazao je Maljoku.

No, ako bi takva sudbina zadesila Keljmendija u njegovoj domovini, i na Kosovu bi se moglo postaviti pitanje - koga bi i da li još nekog povukao sa sobom.

Da li Ramuša Haradinaja, bivšeg premijera Kosova, za koga nemačka obaveštajna služba BND, po pisanju lista „Berliner cajtung”, tvrdi da predvodi porodični klan od oko stotinu ljudi. Iznosi se da je nakon rata Haradinaj učvrstio veze sa Keljmendijem, koji je tada bio zaronjen u poslove šverca cigareta, i Ekremom Lukom, jednim od učesnika nerasvetljene kosovske afere Mobtel, a sa kojim je i sam Keljmendi (po saznanjima na koje se poziva Interpol) iz nepoznatih razloga ušao u sukob.

Predstoji rat protiv narko klanova?

Ruža Veslinović dvadeset godina je noćna mora mnogih narko dilera. Pokušavajući da pomogne svome sinu, zavisniku, ova Novosađanka nije prezala od prodiranja u taj mračni svet otkrivajući da su oni koji drogu prodaju samo završnica lanca koji počinje daleko iznad.

„Nisu to samo obični dileri koji se bave prodajom droge, nego su tu umešani ljudi koji imaju kapital iza sebe, koji su čak finansirali i razne stranke. U tom radu, glava mi je bila na panju. Puno pretnji, puno dočekivanja, telefonskih poziva. Sve to pokazuje da nema političke volje od strane vlasti jer je tu veliki novac u pitanju. To je po meni najbolja privredna grana koja najlakše zarađuje i najbolje i ne plaća ni PDV, ni poreze, ni ništa“, kaže ona.

Naša sagovornica i njeni saradnici iz Udruženja za borbu protiv narkomanije – podsetnik su da ovde nije reč samo prosto o bogaćenju, nego o zgrtanju bogatstva preko leđa uništenih pojedinaca i njihovih porodica. Stoga je neefikasnost službi država regiona nedopustiva i sramna, što se možda baš nakon očiglednog pritiska Sjedinjenih Država moglo promeniti.

„Tek počinje pravi mali rat jer se oni tako lako neće dati. A zbog njihovih veza sa regionalnim liderima na Balkanu, treba očekivati tektonske poremećaje na političkoj sceni, posebno u Crnoj Gori jer Keljmendi nije ovdje nikada označavan od zvaničnika kao kontroverzni biznismen. Mislim da će ovo ljeto biti veoma interesantno“, ocenjuje novinar Mustafa Canka.