Hoće li Srbija otvoriti tajne dosijee

Rezolucija Evropskog paralmenta u kojoj se između ostalog od Srbije traži hitno otvaranje dosijea bezbednosnih službi podsetila je javnost da je sadašnja vlast još pre dvanaest godina obećala da će to učiniti. Ovog puta država će morati nešto da preduzme jer je rešavanje tog pitanja uslov za nastavak evrointegracija.

Na odluku države i zakon kojim bi bilo omogućeno njihovo otvaranje, prema nezvaničnim procenama, čeka oko 100.000 dosijea tajnih službi u Srbiji.

Vuk Drašković, predsednik Srpskog pokreta obnove (SPO) i jedan od opozicionih lidera kojim se devedesetih tajna služba najviše bavila, više puta je bezuspešno pokretao inicijativu da se to pitanje konačno reši.

Drašković je za RSE rekao da ni danas ne postoji politička volja da se dosijei otvore.

„Verovatno zbog toga što bi se otvaranjem dosijea i u Srbiji pokazalo ono isto što se dogodilo u Rumuniji, Bugarskoj, Mađarskoj, Poljskoj i Istočnoj Nemačkoj. A to je da je veliki broj ljudi iz nove demokratske garniture nekada bio saradnik tajnih službi. I naprosto se oni u čijim rukama je sada politička moć plaše toga“, kazao je Drašković.

Najdelikatnije pitanje u vezi sa otključavanjem arhiva je obelodanjivanje imena doušnika, što traži SPO, pa nije prošao nacrt zakona te stranke jer većina ostalih partija smatra da to ne treba činiti.

Zoran Mijatović, nekadašnji zamenik načelnika Državne bezbednosti Srbije - sadašnje Bezbednosno informativne agencije, kaže da je neophodno da se otvore dosijei ali da je to posao koji nije lako sprovesti.


“S obzirom da pripadam onima koji su stvarali te dosijee, i kao operativac i kao čovek koji je bio na rukovodećim funkcijama u tajnoj službi, znam šta u njima sve ima. I takođe znam šta u tim dosijeima nisam našao 2001. godine. Zbog toga sumnjam da su tada pa čak i u kasnijim vremenima neki dosijei uništavani, isto kao što se događalo u vreme devedesetih kada je DB vodio Radomir Marković. I mislim da je i to jedan od razloga zbog kojih se u taj posao nije ušlo dvehiljaditih”, navodi Mijatović.

Pravo da zaviri u arhive službe bezbednosti početkom protekle decenije zatražilo je više od 8.000 građana. Svojevremeno je država donela uredbu, koja je važila od maja 2001. do juna 2003, na osnovu koje su građani pod striktnim uslovima mogli da imaju selektivni uvid u beleške koje su o njima vođene. Tu mogućnost iskoristilo je samo 380 zainteresovanih.

Među njima je bo i pisac Dragoslav Mihailović, koji nam je rekao da je tada saznao da je pod operativnom obradom bio sve do 1990. godine.

“U tim fajlovima bila su precrtana imena nekih ljudi koji su o meni dostavljali informacije. A ljudi iz službe beležili su, na primer, kada sam se i sa kim viđao. Recimo, mene je operativno obrađivao izvesni Brana iz Valjeva. Pa tu piše da sam tada i tada došao na Divčibare i da sam odmah, kako se to u njiihovom maniru navodi, stupio u kontakt sa Žikom Pavlovićem. Mislim tako, bilo je tu i takvih smešnih stvari... Moram da kažem da sam sve to otpatio nakon što sam pročitao, bez obzira što sam znao da me drže pod nadzorom. Nije mi bilo lako jer je to gledanje na moju ličnost sa strane i to nekim razrokim zluradim očima”, priča Mihailović.

Građanin je tada u prisustvu službenika Državne bezbednosti mogao da pročita svoj dosije, ali pod uslovom da ga tretira kao državnu tajnu i da ga ne prepričava prijateljima, porodici ili javnosti. Oni koji su pogledali beleške izražavali su sumnju da im je dosije naknadno prepravljan i redigovan, a uredbu kojom je omogućen uvid država je ubrzo ukinula pod obrazloženjem da je neustavna.

Šansa uz evropski pritisak

Kakvi su otpori bili da se dosijei otvore pokazuje primer SPO-a iz 2004. kada je, kako podseća Vuk Drašković, ova partija počela da insistira na tome.

“U trenutku kada smo krenuli u akciju otvaranja dosijea poslanički klub naše stranke bio je dosta jak. U Skupštini Srbije imali smo 13 poslanika. I onda je bukvalno preko noći njih desetoro napustilo SPO. To je bila direktna akcija službi bezbednosti koje su nas tako zaustavile da nameru sprovedemo u delo”, kaže Drašković.

Neki zagovornici otvaranja dosijea sumnjaju da tajne službe suštinski nisu reformisane i da još rade po principima iz devedesetih, i napominju da obavezno treba otvoriti i arhive vojne službe bezbednosti.

Rodoljub Šabić, državni poverenik za informacije od javnog značaja, kaže da je važno doneti adekvatan zakon.

“Imao sam prilku da razgovaram sa rukovodiocima nemačkog povereništva koje je preuzelo dosijee zloglasnog Štazija. To povereništvo je 1993. godine imalo 3.500 zaposlenih. U njemu danas, dvadeset godina kasnije kada je glavni problem rešen i kada je to više naučna i istorijska ustanova, radi 2.000 ljudi sa budžetom od preko 100 miliona evra. Ja ne tvrdim da nama treba toliko ali su nam neki resursi potrebni. I ako sada dobijemo zakon u kom će pisati, kao što u mnogima piše, da za njegovo sprovođenje nisu potrebna dopunska budžetska sredstva onda je potpuno jasno da nema prave volje da se on primeni”, kazao je Šabić.

U Bezbednosno informativnoj agenciji Srbije rekli su nam da poštuju svaki zakon koji država donese, i da će tako biti i u slučaju usvajanja zakona kojim bi se regulisalo otvaranje dosijea.

U čuvenom “Ugovoru sa narodom” Demokratska opozicija Srbije, koja čini veći deo sadašnje vlasti, 2000. godine obećala je hitno otvaranje dosijea.

Vuk Drašković zaključuje da je posle 12 godina jedina šansa da se to stvarno dogodi pritisak evropskih institucija.

“Ako ovdašnje političko vođstvo zaista odluči da Srbija ide ka Evropskoj uniji, i da se iznutra evropeizuje, sigurno je da će jedan od zahteva koji će morati da budu ispunjeni biti i taj da se otvore tajni dosijei. Verujem da na taj način treba učiniti javnim imena organizatora svih zločina i ubistava službi bezbednosti, kao i počinilaca i doušnika koji su skrivili patnje ljudi u ovoj zemlji”, smatra Drašković.

Srbija je među malobrojnim državama koje nisu zakonski regulisale otvaranje dosijea tajnih službi i predviđa se da bi to pitanje moglo da bude na dnevnom redu kada počnu pregovori o njenom članstvu u Evropskoj uniji.