Knjiga Veselina Šljivančanina: Paradoksalni moral počinitelja

Pod naslovom “Branio sam istinu”, haški osuđenik Veselin Šljivančanin objavio je u Beogradu u izdanju medijske kompanije Novosti, svoj haški dnevnik. Šljivančanin je na slobodi, pošto je izdržao dve trećine kazne zatvora od deset godina na koje je kao visoki oficir JNA osuđen zbog pomaganja i podržavanje mučenja 200 hrvatskih zarobljenik na farmi Ovčara 91. godine.

Prethodno je bio osuđen i za pomaganje i podržavanje ubistva 194 zatvorenika na Ovčari na 17 godina, ali je Žalbeno veće Haškog tribunala odlučilo da za taj deo optužnice nije kriv pa mu je kazna preinačena na 10 godina.

Kakav je uopšte smisao haških suđenja ako se oni koji su osuđeni za ratne zločine dočekuju po povratku kao nacionalni heroji i ako ne pokazuju ni trunku kajanja za ono što su učinili. Iza Šljivančanina nije samo ostao težak zločin - ubijanje zatvorenika na Ovčari čijim se počiniocima sudilo u Beogradu, već razoren grad, hiljade žrtava za koje niko nije odgovarao.

“Ja sam na vukovarskom ratištu učinio sve da se sačuvaju životi mladih vojnika bez obzira koje su vere i nacionalnosti, da se pomogne hrvatskim civilima, da grad bude što manje razrušen. I zbog toga sam u zatvoru”, objavljuje Veselin Šljivančanin u svojoj podebeloj knjizi koju izdavač preporučuje kao “knjigu osvajanja slobode”, sledećim rečima: ”Dnevnik o 2450 dana u haškom zatvoru je dokument i svojevrsna hronika i potvrda da je moć istine ipak jača od svih falsifikata i lažnih optužnica”, piše Šljivančanin nakon odslužene haške kazne, a na promociji knjige u Beogradu izjavljuje:

“Ja sam napisao i drugi knjigu i verujem da će i ona ugledati svetlo dana. U njoj govorim o sebi i svojim vojnicima koji smo se trudili da ispunimo zakletvu svojoj otadžbini deblokirajući kasarne, spašavajući narod. Ničega se ne plašim, jer ni tada nisam verovao da radim bilo šta tajno u svojoj zemlji, nego sam radio časno i pošteno i trudio sam se da budem pošten”, rekao je Šljivančanin na promociji knjige u hotelu Balkan nedaleko od Doma Armije u kome je želeo da predstavi svoju knjigu, ali su mu vrata ostala zatvorena pod isprikom da su svi termini zauzeti.

Objavljivanje knjige nije problem, ali davanje publiciteta na način na koji to rade mediji u Srbiji, bez kontekstualizacije cele stvari jeste, smatra sociološkinja i članica Svetske asocijacije istraživača i profesora genocida Janja Beč Nojman.

"Takve knjige postoje i ne može niko da ih zabrani. Ako se zabrane, one se pojavljuju kao duhovi posle 20 – 30 godina, a videli smo kako deluju te zabrane. Knjiga sama po sebi niti može da se zabrani, niti može da se spali. Hajnrih Hajne je rekao 1820. godine, ’Kada se spaljuju knjige, uskoro će spaljivati ljude’. Ja sam za to da se knjiga objavi. Međutim, jako je važno ko je napisao knjigu. Naši životi nisu ono što mi mislimo da jesmo, nego su poruka šta smo i kako radili. Ova knjiga je mogla da bude, pogotovo u ovo vreme pred Uskrs u zemlji koja je pravoslavna, knjiga pokajanja, knjiga koja bi mogla da pokaže sledećim generacijama koliko je strašan rat, koliko je strašno nasilje. I umesto glorifikacije rata, glorifikacije nasilja kao koda, kao sistema vrednosti, glorifikacija „heroja koji ubijaju i ruše“, mogla je da bude knjiga pokajanja. Ona to, nažalost, nije“, kaže Janja Beč Nojman i dodaje da se takve knjige u teoriji zovu „paradoksalni moral počinitelja“.

„Knjiga je napisana od oficira armije koja je u nastanku bila antifašistička, što je temelj ove civilizacije i koja je u tom vremenu stigla do armije koja je optužena za genocid i koja jeste ubijala svoje građane“, napominje sagovornica RSE podsećajući da su takva objašnjenja često viđena kod učesnika u Holokaustu.

„Dobro, ja sam bio u Varšavskom getu ali ja sam spasao jednu devojčicu koja je trčela prema meni... a plus ima i jedan drugi nivo, ideološki, u smislu kosvoskog mita i tog celog projekta, a to je floskula ’ja sam branio svoj narod’“, kaže Janja Beč Nojman.

Ozbiljan društveni problem

Predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava, Sonja Biserko kaže da je ključni problem u percepciji ratnih zločina u javnosti.

„Vrlo je problematično što svi povratnici iz Haga, doživljavaju ovde u Srbiiji ili u RS takav doček kao da su heroji i da su izvršili neki zadatak, pa im se vremenom, kad napišu te svoje memoare, daje takav publicitet kao da je to jedina istina o događajima u kojima su dotični učestvovali. Radi se o tome da rad Haškog tribunala nije imao nikakav uticaj na promene stavova u društvu, pre svega elite nisu dozvoljavale da se rad Haškog tribunala ovde promoviše i posebno to da presude nikada nisu uzete kao zvanična istina niti se to promovisalo kroz medije, obrazovni sistem i druge institucije. Veselin Šljivančanin promoviše knjigu kao da nije optužen za ratne zločine i kao da nije proveo određeni broj godina u zatvoru. To je pre svega moralno pitanje i mislim da je to problem koji je vrlo ozbiljan u našem društvu, ne tiče se samo Šljivančanina, nego svih optuženih i osuđenih. Njemu niko ne može zabraniti da objavi knjigu, ali je problem što se ona promoviše i dobija medijski odjek, dobija podršku nekoga ko ovde kreira javnost“, smatra Biserko.

“Posle gotovo osam godina provedenih u zatvoru, postao sam svestan da živim u svetu u kojem vlada zakon jačeg. Ali sam takođe postao svestan da se istina ne može sakriti, bez obzira na to koliko je težak i bolan put do nje”, završava svoje haške dnevnike jedan od osuđenika, oficir iza koga je ostalo zgarište od nekada prelepog baroknog grada.

„To je veliki problem Haškog tribunala, jer nije bilo optužnice za razaranja u Hrvatskoj, pre svega za JNA i onaj deo koji je tada u tome učestvovao. Niko od tih vojskovođa nije ni pomenut kao mogući osumnjičeni. Ne postoji optužnica za razaranje Vukovara i Istočne Slavonije, postoji optužnica za Ovčaru, koja je prošla kako je prošla, Šljivančanin je dobio umanjenu presudu. To je pre svega propust Haškog tribunala. U Srbiji se vodio proces protiv onih koji su učestvovali u zločinu na Ovčari, ali ni taj proces se nije prezentirao javnosti na način da bi se shvatilo šta se tamo desilo. Ceo taj događaj baca u senku sve što se zbilja dešavalo u Hrvatskoj. Vukovar je najjezivija slika tog rata pored Mostara, Srebrenice i Sarajeva. Vukovar spada u slučajeve koji zavrednjuju više pažnje i analize, on je tačka u odnosima Srbije i Hrvatske o koju će se spoticati političari Srbije jer Hrvatska neće tako lako preći preko toga“, naglašava Biserko.

Prema podacima nevladine organizacije „Documenta“ iz Hrvatske, u tromesečnoj opsadi Vukovara ubijeno je više od tri hiljade civila i branitelja među kojima i 86 dece. Na grad je u tom periodu palo preko 6, 5 miliona granata. Nakon pada Vukovara stotine zarobljenih branitelja i civila prošlo je torture tokom zarobljavanja i transporta, u prolaznim logorima te u logorima i zatvorima u Srbiji (u Stajićevu, Begejcima, Sremskoj Mitrovici, Aleksincu i Nišu).

Za te logore, do danas u Srbiji niko nije odgovarao.

Prema službenoj evidenciji Uprave za zatočene i nestale Ministarstva branitelja Hrvatske, još uvek je nepoznata sudbina 1.859 nestalih osoba.Od ukupnog broja nestalih 1991. godine, najviše je stanovnika sa područja Vukovara.

Predsednik Šljivančaninove države izvinio se za zločine u Vukovaru na stratištu Ovčara, doduše ne rekavši ko ih je i zašto počinio. Istom predsedniku Šljivančanin, haški povratnik zahvalio je na podršci, uz ostale koji ga, kako on sugeriše, nisu napustili i izdali. Šljivančnanin se ni jednom rečju nije obratio vukovarskim niti drugim žrtvama - stotinama hiljada onih koje su zavili u crno Ratko Mladić, Slobodan MIlošević, Vojislav Šešelj, Ante Gotovina, Mladen Markač, Tuta, Štela.... i ostali haški drugovi o kojima, većinom sa simpatijama, piše autor dnevnika.