U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome zašto ni devet godina nakon atentata na Zorana Đinđića nisu otkriveni nalogodavci njegovog ubistva.
Sagovornici su bili Zoran Živković, prvi premijer Srbije nakon Đinđićevog ubistva, i Srđa Popović, advokat iz Beograda.
Bilo je reči o tome zašto pravosuđe Srbije neće da se bavi političkom pozadinom atentata na Zorana Đinđića, kome je u interesu da se ne otkriju inspiratori tog ubistva, zašto tužilaštvo nikada nije kao svedoka pozvalo tadašnjeg predsednika Savezne Republike Jugoslavije Vojislava Koštunicu, o vezi između oružane pobune pripadnika Jedinice za specijalne operacije Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije i atentata na Đinđića, zašto vojska nije intervenisala da uguši tu pobunu, zašto se Đinđićevo ubistvo može nazvati državnim udarom, zašto vladajuća Demokratska stranka, čiji je Đinđić bio predsednik, nema interesa da se njegovo ubistvo rasvetli do kraja, kao i o tome da li će nalogodavci Đinđićevog ubistva zauvek ostati u senci.
Omer Karabeg: Gospodine Popoviću, već godinama uporno insistirate na tome da se pokrene istraga o političkim motivima Đinđićevog ubistva i da se pronađu nalogodavci. Međutim, pravosuđe, izgleda, neće time da se bavi. Zašto je to tako?
Srđa Popović: Ubrzo nakon Đinđićevog ubistva pala je njegova vlada i na vlast je došao Vojislav Koštunica koji je imao najveću korist od samog ubistva. Tek se od 2008. godine moglo očekivati da ta stvar eventualno počne da se otpetljava. Međutim, vlade koje su došle nakon Koštunice bile su slabe i nisu se usuđivale da ulaze u velike avanture, jer je za njih istraga o političkoj pozadini Đinđićevog ubistva bila avantura. Mislim da ćemo morati sačekati neka srećnija vremena da bi se otkrila puna istina. To je velika sramota za Srbiju i to stvara vrlo tešku atmosferu u zemlji - premijer je ubijen, postoje indicije gde treba tražiti istinu, ali se pravosuđe na to ne odlučuje.
Da bi se dobio odgovor zašto nema volje da se otkriju inspiratori Đinđićevog ubistva treba se zapitati - ko su korisnici tog ubistva.
Zoran Živković: Da bi se dobio odgovor zašto nema volje da se otkriju inspiratori Đinđićevog ubistva treba se zapitati - ko su korisnici tog ubistva. To možda nisu inspiratori, to su ljudi koji možda nisu doprineli tom ubistvu, ali je činjenica da su posle toga dosegli političke visine koje nikada ne bi mogli da je Zoran Đinđić bio živ. Ne mogu da shvatim da Koštunica, koji sebe zove legalistom, tokom svog mandata nije uradio nijedan korak u istraživanju tog ubistva. Naprotiv, on je opstruisao suđenje izvršiocima ubistva i maltretirao ljude koji su bili nosioci akcije Sablja. Još mi je čudnije da vlada Demokratske stranke, koja je došla nakon Koštunice, osim nekoliko najava, nije ništa učinila da se bilo šta novo sazna o Đinđićevom ubistvu.
Omer Karabeg: Gospodine Popoviću, smatrate li i da postoje korisnici Đinđićevog ubistva i da oni na neki način sprečavaju da se sazna istina?
Srđa Popović: Korisnici svakako postoje. Ubistvo je dovelo do pada vlade koju je formirao Đinđić, što je bio i cilj tog atentata, a ljudi iz Koštuničine vlade, koji su nakon toga došli, nisu imali nikakve političke koristi da to istražuju. Naprotiv. Oni su opstruisali
Mislim da je Demokratska stranka u celini pokazala veliku nespremnost da se istraži politička pozadina ubistva i da je to opstruisala.
suđenje izvršiocima atentata, smenili su tužioca, pokušali čak da ukinu i Specijalni sud, a predsednik sudskog veća, koji je sudio egzekutorima, bio je prinuđen da da ostavku zbog, kako je kazao, pritisaka koji su na njega vršeni. Ja sam tokom samog procesa pokušavao da ubedim sud da je neophodno da se saslušaju neka lica iz Koštuničine vlade kao što su Bulatović, Jočić i Aleksandar Tijanić. Neki od njih su se nezakonito sastali sa glavnim ubicom i kolovođom Miloradom Ulemekom. Mislim da je Demokratska stranka u celini pokazala veliku nespremnost da se istraži politička pozadina ubistva i da je to opstruisala. Pa, videli smo to nedavno. Kada je specijalni tužilac najavio da će kao svedoka ispitati Koštunicu, on je izašao u javnost sa izjavom da se neće odazvati tom pozivu. Čak je organizovao i potpisivanje peticije koja je trebalo da ga zaštiti od ispitivanja pred sudom. Već to - samo po sebi jasno pokazuje u kom pravcu se stvari kreću.
Omer Karabeg: Da li bi Koštunica imao šta da kaže?
Zoran Živković: Mislim da to nije suština pitanja na koje treba da odgovori srpsko pravosuđe, već zašto Koštunica nije saslušan. Ako je tužilac to najavio, svako ko je pomenut u vezi s tim ubistvom treba da bude saslušan i da tužilac nakon toga kaže da li ima osnova da se protiv njega vodi postupak. Niko ne može biti izuzet, makar to bio i Koštunica. Mnogi ljudi su pomenuti kao mogući inspiratori i nalogodavci ubistva Zorana Đinđića i svi oni treba da budu saslušani. Apsolutno svi.
Omer Karabeg: Da li mislite da je Koštunica toliko moćan da se, kad kaže da se neće odazvati pozivu na saslušanje, tužilaštvo i ne usudi da mu pošalje poziv?
Srđa Popović: Koštunica za veliki broj ljudi u Srbiji simboliše čitav jedan pogled na prošlost i budućnost Srbije. Ima jako mnogo ljudi - tu pre svega mislim na Srpsku pravoslavnu crkvu, radikale, Velimira Ilića i njegovu stranku - koji bi i na sam pokušaj da Koštunica bude priveden u Specijalni sud to proglasili za politički progon i digli buku do neba.
To što tužilac nije pozvao Koštunicu na saslušanje - najbolji je dokaz da se ne radi ozbiljno na istraživanju zakulisne političke priče o Đinđićevom ubistvu.
Zoran Živković: Očigledno je da tužilaštvo nema jasan stav o tome šta treba da radi i da je na tom primeru pokazalo da nije dostojno visoke funkcije koju zauzima. To što tužilac nije pozvao Koštunicu na saslušanje - najbolji je dokaz da se ne radi ozbiljno na istraživanju zakulisne političke priče o Đinđićevom ubistvu. Nekoliko puta sam se neformalno raspitivao - ko to radi, koja ekipa u tužilaštvu, koji ljudi u policiji. Nikada nisam čuo da postoji neki akcioni tim, neka grupa ljudi, neko ko svaki dan dolazi na posao sa zadatkom da otkrije neku novu činjenicu u vezi sa ubistvom Zorana Đinđića.
Omer Karabeg: Gospodine Živkoviću, vaša vlada je nakon ubistva Zorana Đinđića uvela vanredno stanje i pokrenula akciju Sablja kako bi otkrila Đinđićeve ubice. Da li ste tada bili spremni da idete do kraja, da idete i do nalogodavaca? Da li ste imali indicije da nalogodavci postoje?
Zoran Živković: Naravno da su ta akcija i vanredno stanje uvedeni upravo zbog toga da bi se u istraživanju Đinđićevog ubistva išlo što je moguće dalje, a to znači da se istraži svaka indicija o nečijoj umešanosti, ne samo u atentat na Zorana Đinđića, nego i u mnoga druga politička ubistva. Tada su uhapšeni prvi saradnici Vojislava Koštunice - Aca Tomić i Rade Bulatović. Oni su imali jedan čudan sastanak sa ubicama Zorana Đinđića, a onda nisu mogli da se dogovore o čemu su pričali na tom sastanku. Naravno da su bili sumnjivi u vezi sa tim. Međutim, ni u jednom trenutku nisam bio obavešten od tužilaca koji su istraživali ubistvo da postoji neka indicija, a kamo li činjenica, koja bi upućivala na nekog od tadašnjih političara. Pomenuta dvojica su bili bliski saradnici Vojislava Koštunice, ali ništa više od toga nije moglo da se nađe. Akcija Sablja je praktično prekinuta nakon dolaska Koštuničine vlade i novog ministra unutrašnjih poslova. Ona je ne samo prekinuta, nego su i mnogi ljudi, koji su je vodili, bili kažnjeni zbog toga što su bili efikasni i što su svoj posao radili kao pošteni policajci.
Srđa Popović: Ubistvo Zorana Đinđića nije bilo obično ubistvo. To je bilo krivično delo protiv ustavnog poretka i bezbednosti zemlje. To je, drugim rečima, bio početak
Atentat na Zorana Đinđića je bio deo državnog udara, deo plana da se sruši njegova vlada i pošto je on uspeo, naravno da nije dolazilo u obzir da se procesuiraju oni koji su to zamislili.
puzajućeg državnog udara. Tako je on bio i zamišljen. Taj državni udar sigurno nisu planirali Milorad Ulemek i Dušan Spasojević. Oni su bili iskorišćeni za to. Pošto je taj državni udar uspeo time što je oborena vlada koju je formirao Zoran Đinđić, naravno da onaj koji je došao na vlast nije imao nikakvog interesa da istražuje ko su nalogodavaci i organizatori atentata. To je kao kad imate revoluciju koja je nasilna i koja je uperena protiv postojećeg ustavnog poretka. Ako revolucija ne uspe, protagonistima pobune će se suditi, a ako uspe, naravno da im se neće suditi, jer su oni pobedili i nema ko da im sudi. To se ovde dogodilo. Atentat na Zorana Đinđića je bio deo državnog udara, deo plana da se sruši njegova vlada i pošto je on uspeo, naravno da nije dolazilo u obzir da se procesuiraju oni koji su to zamislili.
Pokušaj ili uspeo državni udar
Omer Karabeg: Gospodine Živkoviću, da li mislite da je atentat na Đinđića bio deo jednog šireg plana koji je gospodin Popović nazvao državnim udarom?
Zoran Živković: Naravno da iza pokušaja ubistva predsednika vlade jedne države stoji namera da se u toj državi na silu promeni vlast. U tom delu se slažem sa gospodinom Popovićem, ali se ne mogu složiti u delu gde on kaže da je državni udar uspeo. On nije uspeo. On je sprečen time što je zemunski klan razbucan, time što je Jedinica za specijalne operacije Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije poslata u istoriju, što je pohapšeno sve aktivno srpsko podzemlje, a to što je vlada Zorana Đinđića koju sam ja vodio narednih godinu dana na kraju pala - nije direktno posledica atentata, već činjenice da su neke druge snage iskoristile tu atmosferu i nestanak jednog velikog čoveka koji je i svojim autoritetom i svojom harizmom držao demokratske konce u Srbiji. Tako da to jeste bio atak na zakonitu vlast, to jeste bio pokušaj državnog udara - ili kako ćemo to da nazovemo - koji je sprečen, ali je u toj atmosferi jedna ekipa ljudi koja je takođe imala mračne ciljeve, možda ne tako mračne kao ubice, iskoristila tu situaciju da Srbiju vrati nazad i uspori njen put ka Evropi.
Srđa Popović: Mislim da su razlike između gospodina Živkovića i mene semantičke prirode. Kad ja kažem da je državni udar koji je počeo Đinđićevim ubistvom uspeo, kažem isto što i gospodin Živković koji je rekao da su neke druge snage iskoristile atmosferu koja je stvorena u zemlji i oborile vladu. Ja to zovem puzajućim državnim udarom i on je ustvari počeo oružanom pobunom Jedinice za specijalne operacije. Ljudi koji su organizovali oružanu pobunu uspeli su u pokušaju da smene svoje pretpostavljene i da prođu nekažnjeno. To ih je ohrabrilo da izvrše atentat, a onda je atentat ohrabrio sve i svakoga da krenu u rušenje vlade. To je Srbija koja postoji i dan danas. To je ova ista Srbija koja sada hoće da se rehabilituje Draža Mihajlović. To je ta domaćinska Srbija - autoritarna, patrijarhalna, ksenofobična, koja se protivi ulasku u Evropsku uniju, što je bila glavna ideja Zorana Đinđića. To su ljudi koje mi prepoznajemo. Ja sam ih sve prepoznao među potpisnicima peticije čiji je cilj bio da odbrani Koštunicu od svedočenja pred tužilaštvom. Sve su to veliki heroji devedesetih - Kosta Čavoški, Smilja Avramov, Matija Bečković, Dobrica Ćosić. Oni su uglavnom bili protivnici Zorana Đinđića u njegovoj osnovnoj ideji da uvede Srbiju u Evropsku uniju.
Omer Karabeg: Vi, gospodine Popoviću, tvrdite da postoji uska veza između oružane pobune Jedinice za specijalne operacije Ministarstva unutrašnjih poslova koja je prethodila Đinđićevom ubistvu i samog ubistva. Da li to znači da je to bio jedinstven plan koji je smišljen u jednom centru?
Srđa Popović: Jasno je da je bio. Ljudi često pitaju, a i vi ste danas pitali, a ni ja ni gospodin Živković vam na to nismo odgovorili - šta je to što bi to trebalo pitati Vojislava Koštunicu. On je bio čovek koji je podržao teško krivično delo - oružanu pobunu. Izašao je u javnost i dao im podršku. U tom trenutku on je bio predsednik države. Njega bi trebalo pitati koji su bili njegovi motivi da podrži Jedinicu za specijalne operacije u oružanoj pobuni. On to nikad nije objasnio. Branio se smešnom pričom da nije upotrebio reč podrška. Pa i nije, ali njegova reakcija na pobunu je imala za cilj da kao potpuno bezazleno i nevažno predstavi to što je ta jedinica izašla sa 24 Hamera, blokirala autoput, tražila da se smene neposredni pretpostavljeni i postavila politički zahtev da se smeni ministar unutrašnjih poslova. Simptomatično je da su ubistvo Đinđića izvršili ti isti ljudi i to oružjem koje su dobili u jedinici. Naravno da postoji veza. To je u optužnici napisao i specijalni tužilac Prijić koga je postavila Đinđićeva vlada. Napisao je da je oružana pobuna bila prvi korak ka atentatu. Pošto je uspela, oni su bili ohrabreni da svoj osnovni cilj - a to je bilo rušenje vlade Zorana Đinđića - ostvare mnogo brutalnijim sredstvima. Ubistvom.
Zoran Živković: Ja ne mogu da tvrdim da je to planiramo u jednom centru, ali je veza između oružane pobune, ubistva Zorana Đinđića i sloma njegove vlade, koju sam ja vodio, očigledna. Uloga Koštunice u pobuni nije samo u tome što ju je on vrlo jasno podržao upoređujući je sa sindikalnim štrajkom lekara. Mnogo je važnije to što se Đinđićeva vlada nije mogla osloniti na vojsku čiji je on bio vrhovni komandant, a koja je jedina bila sposobna da uguši pobunu Jedinice za specijalne operacije. U to vreme policija nije imala snage da se suprodstavi toj pobuni a vojska, koja je imala i zakonsku osnovu i snagu da to uradi, stajala je po strani - po odluci svog vrhovnog komadanta. Oni koji su organizovali pobunu očigledno su to znali, jer bez odobrenja iz vojnog vrha, i to sa najvišeg mesta, sigurno ne bi smeli da blokiraju najvažniju saobraćajnicu u Beogradu koja se, inače, nalazi na kilometer od Generalštaba i od sedišta predsednika vlade i predsednika tadašnje Jugoslavije. Prema tome, ta pobuna je bila pokazna vežba snage Jedinice za specijalne operacije i nemoći vlade Zorana Đinđića. Zoran Đinđić je umro, a da tokom svog kratkog mandata nije imao zaokruženu vlast. Uvek je bilo pitanje - šta vojska sada misli, kako će vojska sada da se ponaša. Ta podeljenost vlasti trebalo je da bude okončana 15. marta, kada je bilo planirano da bude formiran Savet ministara državne zajednice Srbije i Crne Gore i da ja budem ministar odbrane. Tako da nije slučajno izabran ni dan kada je ubijen Zoran Đinđić, jer se ubistvo dogodilo tri dana uoči događaja koji bi omogućio Đinđićevoj vladi da dobije sve kompetencije koje treba da ima vlada jedne ozbiljne države.
Omer Karabeg: Da je vojska intervenisala i da je ugušila pobunu Jedinice za specijalne operacije, da li mislite da bi u tom slučaju bili osujećeni planovi za ubistvo Đinđića, da Đinđić ne bi bio ubijen?
Srđa Popović: Mislim da bi svakako bili osujećeni. To je jedan potpuno logičan sled događaja. Ti događaji proizilaze jedan iz drugog i oni se ne mogu ni posmatrati izolovano jedan od drugog.
Pomirenje svega i svačega
Omer Karabeg: Vi, gospodine Popoviću, kažete da u sadašnjoj vlasti nema spremnosti da se ide do kraja i da se rasvetli politička pozadina ubistva. Ali Zoran Đinđić je bio predsednik Demokratske stranke koja je već duže vremena na vlasti, ta stranka se i danas na njega poziva, i to vrlo često i u svakoj prilici. Kako je onda mogućno da oni nemaju interesa da se ide do kraja da bi se rasvetlilo to ubistvo?
Srđa Popović: To što se oni stalno pozivaju na Đinđića, i što se svi stalno pozivaju na njega, ima svoju predistoriju. Zoran Đinđić je, pre ubistva, tokom dve godine koliko je trajala njegova vlada, bio izložen stalnoj i bespoštednoj medijskoj hajci. Optuživan je da je doveo mafiju na vlast, da je švercovao duvan, bio je izložen najneverovatnijim klevetama. Oni koji su to činili pokušali su da to nastave i posle njegove smrti, ali su shvatili da se u javnosti na to loše gleda, pa su promenili ploču i počeli da pričaju kako žale za njim i kako su s njim bili vrlo bliski. To je ista situacija koju sada imate posle
Zoran Đinđić je, pre ubistva, tokom dve godine koliko je trajala njegova vlada, bio izložen stalnoj i bespoštednoj medijskoj hajci.
smrti Verice Barać. Nad tom hrabrom ženom koju su mrzele sve srpske vlasti sada se liju krokodilske suze. Sada kada je nema - svi su se setili da je politički vrlo probitačno da se o njoj govori sve najlepše. Drugo, kako ja razumem filozofiju vladanja Demokratske stranke i Borisa Tadića, oni su shvatili da je u ovoj zemlji stvorena jedna politička klasa koja ima svoje sopstvene interese. Boris Tadić sada zagovara politiku čiji je glavni cilj da se štite interesi te klase. A to znači da se ne proizvode nikakvi drastični sukobi među njima, nego da se svi uključe u podelu plena i da svako dobije po nešto. Ja mislim da je to vrlo lukava politika jedne slabe vlade koja je stalno zavisila od tih 126 glasova u Skupštini. Ta politika se svodi na to da se deli plen, da nema nikakvog međusobnog napadanja - pomirićemo se sa socijalistima, dozvolićemo ovim naprednjačkim radikalima da se presvuku i završićemo sukobe između četnika i partizana tako što ćemo rehabilitovati Dražu Mihajlovića. Svako će dobiti po nešto, ali je nevolja što se tom filozofijom neutrališu društveni sukobi koji su mnogobrojni i vrlo jaki u Srbiji, a društvo se kreće napred kroz sukobe. Bez suprodstavljanja različitih pogleda i različitih stanovišta na prošlost, sadašnjost i budućnost, ova zemlja ne može uopšte da se kreće nego svi živimo u jednoj vrsti paralize, u jednoj, ja tako kažem, mlakoj bari i davimo se u plićaku. Ništa se ne događa zato što Demokratska stranka stalno jednom nogom daje gas, a drugom pritiska kočnicu. To vozilo ne može da se kreće nikuda.
Zoran Živković: Tačno je da je formirana jedna politička klika koja živi potpuno odvojeno od naroda. S mnogo više para, s mnogo više moći, s maksimalnim privilegijama. To je grupa od, recimo, nekoliko hiljada ljudi, a nekoliko desetina njih, koji su u samim vrhovima partija, su praktično jedan neformalni odbor za podelu privilegija. Njima je u Srbiji dobro. Oni sada žive bolje nego što bi živeli da je Srbija u Evropskoj uniji. Da je Srbija u Evropskoj uniji oni ne bi mogli da budu na pozicijama na kojima su sada. Oni čuvaju svoje privilegije. Svako talasanje, svako provetravanje, remeti njihove privilegije i oni se toga plaše. Abolicija, odnosno amnestija, Draže Mihajlovića i četničkog pokreta je sraman čin. Znam to pouzdano, jer sam o tome razgovarao sa Zoranom Đinđićem, da to nikada ne bi došlo na dnevni red Demokratske stranke da je ona ostala na pozicijama na kojima je u Đinđićevo vreme bila. Ne postoji nijedan razlog da se prekraja istorija. Ne postoji nijedan razlog da se sedamdeset godina kasnije amnestiraju oni koji su bili na drugoj strani oslobodilačkog rata zbog interesa ove ili one političke stranke. Mi nismo raščistili ni mnoge stvari koje su se dešavale u vreme Miloševića. Sve je to praktično obrisano nekakvim nakaznim, bolesnim, uvredljivim pomirenjem između predsednika Socijalističke partije Srbije i predsednika Demokratske stranke. Ja ne znam zašto su se njih dvojica mirili, pošto se nikad nisu ni svađali, ali apsolutno je nedopustivo da se izjednačavaju oni koji su pucali u Demokratsku stranku i oni koji su to preživeli. Sramna je izjava da svaka stranka ima pravo na svoj bol. Pa, nije to isto. Miloševićev klan imao je dovoljno motiva, novca i kontakata sa Zemunskim klanom da i on, možda, bude organizator Đinđićevog ubistva. A mi sada imamo veliku akciju zastarevanja svih tužbi protiv članova Miloševićeve porodice kako bi se oni mogli da vrate u zemlju, a pobegli su, jer su imali nešto na savesti. Danas je na delu pomirenje svega i svačega zbog očuvanja privilegija jedne kaste koja jednom u četiri godine pita građane - šta hoćete. Šta god da kažu građani, oni se dogovore onako kako oni hoće. Građani, koji su pre četiri godine glasali za Demokratsku stranku, apsolutno nisu glasali da ta stranka uđe u koaliciju sa Socijalističkom partijom Srbije. Niti su ljudi koji su glasali za Socijalističku partiju Srbije glasali za to da njihova partija uđe u koaliciju sa Demokratskom strankom. Ali koga je to briga.
Omer Karabeg: Da li će se jednog dana ipak otkriti nalogodavci Đinđićevog ubistva ili će ono ostati nerazjašnjeno kao i Kenedijevo ili, da se poslužim primerom sa naših prostora, kao atentat na bivšeg makedonskog predsednika Kiru Gligorova u kome je on teško ranjen?
Srđa Popović: Verujem da će se i to dogoditi. Naročito zato što je ovo Srbija i što se ovde nijedna tajna ne može održati na duži rok. Mislim da će se to saznati.
Zoran Živković: Ja nisam optimista. Bojim se da je mnogo toga već zataškano. Omerta, zakon ćutanja, je vrlo poštovan među srpskim političarima i među srpskim kriminalcima. To, međutim, ne znači da iko ima pravo da prekine istragu ili da je zamrzne, kao što se to sada dešava. Ta istraga mora da bude aktivna i otvorena, a tužilaštvo mora da podnosi izveštaj javnosti dokle se stiglo. Nikada više ne bi smelo da se desi da se neko ko je osumnjičen ili doveden u vezu s tim ubistvom izvuče tako što napravi malo galame, sakupi neke potpise i - tužilac se uplaši.
