Glas umetnosti protiv tišine ratnih zločina

Izložbom mladog slikara iz Banjaluke Radenka Milaka, beogradski Muzej savremene umetnosti počinje obeležavanje dvadeset godina od početka rata u BiH.

Izložbu čini 20 kopija čuvene fotografije Rona Haviva iz Bijeljine 1992. na kojoj je pokazano kako jedan od "Arkanovaca" šutira ženu koja, uz druge civile, leži na pločniku.
Tako se ovaj traumatičan prizor, koji je postao medijski prikaz rata u Jugoslaviji, dve decenije kasnije vraća posmatraču sa ciljem da ponovo fokusira njegovu pažnju i postavi pitanje šta se tamo još dogodilo što objektiv nije zabeležio.

Niz od dvadeset, na prvi pogled istih, a zapravo jedinstvenih manuelnih slika strahovitog prizora na kojem pripadnik Arkanovih Tigrova sa naočarima za sunce na glavi, puškom u jednoj i cigaretom u drugoj ruci, šutira ženu koja nepomično leži na pločniku, nateraće vas da ispred svake zastanete. Upravo to bio je jedan od motiva Radenka Milaka da reprodukuje događaj koji je 1992. godine u Bijeljini zabeležio američki fotoreporter Ron Haviv.

„Hajde da kažemo da je rat u BiH bio film, i uvek kada pogledamo neki film sjećamo se najupečatljivijeg kadra. Ja sam uzeo ovaj frejm iz tog filma, kao nešto što je meni ostalo u sjećanju kao jedan stravičan motiv koji se desio početkom aprila u Bijeljini. To nije nikakva moja fikcija, to jeste jedno činjenično stanje koje se desilo tog dana u toliko sati, i svaki put kada naslikate tu sliku vi postavljate pitanje i opet ponavljate taj isti prizor. Možda je danas samo takvom fanatičnom gestom moguće fokusirati i skrenuti pažnju na nešto“, kaže Milak za RSE.

Sam naziv izložbe „A šta ste još vidjeli? – Nisam mogao videti sve!“ – kako je Ron Haviv odgovorio na pitanje nakon objavljene fotografije, navodi na razmišljanje – „Šta se još tamo desilo što fotoaparat ili kamera nisu zabilježili? I koji su to sve stravični prizori koje možda nikada nismo ni imali priliku da vidimo“, navodi autor.

Iako je bilo i brutalnijih snimaka ratnog nasilja u BiH, fotografija Rona Haviva postala je simbol strahota koji je obišao svet. Umesto da dokaže i navede na prihvatanje suštih činjenica koje se na njoj mogu videti, i dalje su mnogi skloni da veruju da je fotografija montirana ili da je vojnik samo „nezgodno naskočio na trotoar“. 2002. godine izložba Havivovih fotografija bila je u nekim gradovima u Srbiji nasilno sprečena. Tako kao i onda ostaju retki oni koji traže odgovor na pitanje koje, otvarajući izložbu, retorički postavlja etnolog i publicista Ivan Čolović.
„Ko je ovaj naoružani čovek koji se sprema da nogom razbije glavu ženi koja pred njim leži na pločniku?“

Čolović potom daje odgovor na pitanje o njegovom ratnom i pljačkaškom pohodu, na koji ga nije poslao „mafijaški kum“, već njegova država:

„Pre nego što se pojavio u istočnoj Bosni, naš junak je bio viđen u Slavoniji, Baranji, zapadnom Sremu, Kninu... Još veći podvizi čekali su ga posle Bijeljinje. Udarac čizomom u glavu uvežbavao je on tokom proleća i leta 1992. godine i u Zvorniku, Višegradu, Foči, Prijedoru, a sledeće tri godine i u mnogim drugim bosanskim i hrvatskim mestima, uključujući tu i sleo Ahmići, Medački džep kod Gospića i logor Lora u Splitu, da bi ga u Srebrenici i Trnovu 1995. godine doveo do savršenstva“, rekao je Čolović.

Nenaučene lekcije iz devedesetih

Svoje podvige, junak Havivovih i Milakovih slika nastavlja na Kosovu, a potom i u Srbiji gde mu je, kao potvrđenom patrioti, sjajnom šuteru i snajperisti bila poverena likvidacija domaćih izdajnika, koja je završena ubistvom premijera Zorana Đinđića, kaže Čolović i podvlači da njegova slava nije okončana smenom režima u Srbiji.

​Njegovo ime i slike i dalje su na majicama, transparentima, grafitima, sajtovima patriotskih organizacija, stranaka i medija pod njihovom kontrolom. Izložbu mladog banjalučkog autora publika, baš kao i Čolović, vidi kao poslednju opomenu mnogima u Srbiji koji radi tobožnje stabilnosti i mira u državi danas žele da izmire čizmu i njome razbijenu glavu.

„Radi se o tome da je naš stvarni život zapravo deo ove fotografije. Ovakvi smo zato što je to cena našeg nesuočenja“, kaže direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Borka Pavićević.

„Ako država i društvo insistira na tome da postoji neki konsenzus o ćutanju, onda je zadatak umetnika uvek da ruši taj konsenzus. Mislim da se sada, od otpuštanja Sretena Ugričića iz Narodne biblioteke, pokrenuo jedan talas obnove fašizacije društva i zato je užasno važno da postoje mesta na kojima je moguća ovakva izložba, i na kojima još uvek možemo slobodno da govorimo“, podvlači vizuelna umetnica Milica Tomić.

Iako nije siguran da će u tome uspeti, autor izložbe Radenko Milak kaže da neće prestati da govori umetnošću.

„Ja dolazim iz BiH, iz Republike Srpske i ja sam taj, je li – bosanski Srbin, kako vole da ga imenuju, jer tamo ne možete da izbegnete takve etikete. I uvek je lako optužiti nekog drugog za nacionalizam, za ratni zločin, a jako je teško pogledati sebe u ogledalu i govoriti u ime svoje nacije šta je neko uradio u vaše ime. Kao da smo napravili transfer, i svo to tadašnje nasilje preselili smo danas na fudbalske utakmice. To nasilje i dalje je u nama kao da nismo naučili lekcije iz devedesetih“, navodi Milak.

​ Možda bi upravo njegove slike, koje publika može pogledati do 19. marta u legatu Čolaković u Beogradu, mogle problematizovati ono što u seriji kopija razume Ivan Čolović.

„Pogledali ste jednu sliku i rekli ste u sebi – da, strašan je bio taj rat devedesetih. A onda ste krenuli dalje da vidite šta je bilo posle, šta ima na sledećoj slici. Kad ono, opet isto, dva puta isto, dvadeset puta isto. Vitki plesač i dalje razbija glavu ženi na pločniku“.

A biće, najavljuje autor, i više od 20 puta isto i još kopija Havivovog brutalnog prizora sa kojim će suočiti publiku.

U okviru najavljene saradnje Muzeja savremene umetnosti i muzeja Ars Aevi u Sarajevu, ovom izložbom beogradski muzej počinje rad na pripremi sarajevske kolekcije i obeležavanje dvadeset godina od početka rata u Bosni i Hercegovini.