U intervjuu nedelje, Ivan Vejvoda, potpredsednik Nemačkog maršalovog fonda, kaže da se u senci dnevnih događaja često ne vidi koliki je put prešla Srbija u približavanju EU, kao i u reformskim procesima od 2000. godine naovamo.
Na pitanje da li mu je jasno šta namerava Beograd posle 9. decembra, obzirom na različite poruke koje stižu od različitih državnih zvaničnika, da li će se odreći svoje neuspešne politike - I EU i Kosovo, odgovara.
Vejvoda: Sa tim geslom ova vladajuća koalicija došla je na vlast 2008. I očigledno želi da pokaže jednu konzistentnost u četiri godine ove vlade. Zato oni ne odustaje od toga. Naravno da se i povodom Evrope i povodom Kosova mnogo toga promenilo ili unapredilo, bez obzira što mi kao građani to ne osećamo. Frustrirani smo što ide presporo, a nekada što nije dovoljno obavljeno. Tu smo pred vratima kandidature, s jedne strane. S druge strane, dijalog o Kosovu je krenuo. Svi smo znali da neće biti lako. Treba nastaviti sa dijalogom, sa nalaženjem kompromisa, uz činjenicu da obe strane, i Priština i Beograd, ostaju pri svojim načelnim stavovima.
RSE: Predsednik Boris Tadić je ove nedelje rekao u Skoplju da podela Kosova više nije realna opcija. Da li mislite da je vlast u Srbiji time stavila tačku na podelu Kosova jer je podela Kosova i kriza na severu Kosova jedna te ista priča?
Vejvoda: Slažem se sa konstatacijom da je vlast odustala od podele Kosova. Rekao bih da je to postalo jasno već od prvih govora, od letos, kada je predsednik počeo da govori o četiri tačke na osnovu kojih treba naći rešenje ovog izazova koji stoji pred Srbijom, kada je pominjao pitanje rešenja severa, manastira i prava svih Srba na Kosovu i pitanje svojine. Tu je, ko je umeo da čita, već mogao da razazna da će doći do ovakve izjave kakva je data pre neki dan.
RSE: I vi ste jednom prilikom rekli da podela Kosova nije realna opcija. Kada je ona bila realna? Da li je ona bila realna u vreme Vlade Zorana Đinđića, kada ste bili njegov spoljno-politički savetnik?
Vejvoda: Jeste. Ona je bila realna tada 2003. Zato je predsednik Vlade Zoran Đinđić izašao sa svojom inicijativom. Imao je razna scenarija i smatrao je da je podela najefikasnije rešenje - Srbija dobija sever i istovremeno priznaje nezavisnost Kosova. Dolazi do jedne potpune normalizacije. Mislim da je to bila realna opcija i tokom pregovora sa Ahtisarijem. Uz njegovo posredovanje, mogla je naša strana to da predloži. Bila je realna i tokom ambasadorske trojke, kada je ambasador Inšiger u Kosovskoj Mitrovici rekao da je podela mogućnost. To je brzo nestalo, ali sve dok su trajali otvoreni pregovori, mogao je neko to da stavi na sto i da se to reši. Nakon toga, proglašenjem nezavisnosti Kosova, ta opcija je polako iščezla. Ne bih rekao da je ona potpuno nemoguća. Pitanje je samo okolnosti, ali trenutno to realno nije moguće.
RSE: Predsednik Tadić je u toj istoj izjavi govorio o ideji dvojnog suvereniteta. Da li je ta ideja realna u ovom trenutku i da li je uopšte realno to što Srbija pokušava da idejom o međunarodnoj konferenciji, nekim kosovskim Dejtonom, vrati na sto pitanje statusa Kosova? Da li je nezavisno Kosovo završena priča za svet?
Vejvoda: Za one zemlje koje su ga priznale, a čini mi se da ih ima oko
Nije kosovski izazov ništa posebno, niti specifično u odnosu na druge slične, bilo da je reč o Severnoj Irskoj ili Južnom Tirolu. Ovo je jedna evropska priča o istoriji, teritoriji, etnici, religioznosti.
85, to je završeno pitanje. Za one koji ga nisu priznali, nije potpuno gotovo. Pošto je veliki izazov za Srbiju da definiše svoj teritorijalni okvir, a to pitanje mora da bude rešeno i pre ulaska u EU, bitno je da sada nađe one modalitete koji će omogućiti jedno evropsko rešenje. Ti modaliteti moraju da budu u okviru tog minimuma koji nam je ostao kao državi nakon poraza 1999. godine u sukobu sa NATO-m i Kumanovskog sporazuma, gde je srpska država de-fakto napustila teritoriju Kosova, kojem je de-jure ostala suverenost. Nije kosovski izazov ništa posebno, niti specifično u odnosu na druge slične, bilo da je reč o Severnoj Irskoj ili Južnom Tirolu. Ovo je jedna evropska priča o istoriji, teritoriji, etnici, religioznosti. I kao i druga evropska rešenja, ono će naći jednu svoju specifičnost, koristeći razne alatke koje stoje na polici, koje su druge situacije u evropskoj savremenoj istoriji koristile. Bitno je samo da se adekvatna oruđa nađu i da se nađe najmanje rđavo rešenje po obe strane. Tu nema idealnog rešenja ni za koga. Nema ništa jednostavno, niti olako obećane brzine, nego ima da se prione, da se zasuču rukavi jer je u interesu obe strane da se to što pre reši.
RSE: Znači Srbiju čeka februar mesec, kada je u pitanju odluka o kandidaturi za članstvo u EU. Da li je tačno da je uslov za kandidaturu priznavanje Kosova? Ove nedelje je ministar inostranih poslova, Jeremić, rekao da su mu četiri ministra inostranih poslova zemalja članica EU rekli da je to uslov. Brisel to demantuje.
Vejvoda: Onoliko koliko je meni poznato, to nije uslov za dobijanje statusa kandidata za članstvo u EU, niti, koliko znam iz prethodnih priča, to nije ni uslov za dobijanje datuma. Ono što jesu uslovi za dobijanje kandidature, pa potom i datuma, jeste da se niz tehničkih pitanja reši. To je pitanje učešća Kosova u regionalnim sastancima i pod kojim naslovima i modalitetima. To je sprovođenje dogovorenog, pre svega o integrisanom upravljanju administrativnih prelaza.
RSE: Šta je sa paralelnim institucijama? Da li je to uslov do februara ili nije?
Vejvoda: Po meni, ukidanje paralelnih ustanova nije uslov za dobijanje kandidature sada u februaru ili martu, niti je to, koliko znam, uslov za dobijanje početka datuma.
Ivan Vejvoda u razgovoru sa Brankom Mihajlović
Izjava kancelarke Merkel govori da se radi o postepenom ukidanju paralelnih institucija. I, kako su to rekli mnogi posle njene avgustovske posete, ne misli se na sve paralelne institucije. Školstvo i zdravstvo su, čak i po Ahtisarijevom planu, institucije koje bi bile u jurisdikciji Srbije. Ako se može uputiti neka kritika na račun kancelarke, to je da malo ovlaš pominje sve institucije. Još pre godinu i pol dana, u razgovoru sa jednim stranim diplomatom, se govorilo o dekriminalizaciji paralelnih ustanova. Nije bio uslov ukidanje ustanova, nego da se dovede nešto u red. Rekao bih da je hapšenje Veselinovića, u tom smislu, jedan pozitivan znak.
RSE: Da li Beograd treba da se preorientiše od Rezolucije 1244, na koju se stalno poziva, na Ahtisarijev plan? Da li je to taj poželjni preokret?
Vejvoda: Rezolucija 1244 postoji. Niko ne govori o tome da će se ukinuti. Ona sedi u UN, negde tamo zapisana. Zato smatram da postoji veliki prostor za kompromis, i da se ne odriče država Rezolucije 1244. Svako ostaje na svojim načelnim stavovima - Srbija ne priznaje nezavisnost Kosova, a Kosovo smatra da je nezavisna država. U tom međuprostoru jesu velike mogućnosti da se uredi život u prilog ljudi tamo, da njihov život bude lakši i bezbedniji.
Odnosi Srbije i Hrvatske ključni za region
RSE: Nisam sigurna da je prvi cilj vlasti bolji život ljudi tamo. Mnogo se govori o teritoriji, a malo o ljudima. Dolazite iz Amerike. Ove nedelje ste uzeli učešće u jednoj vrlo zanimljivoj raspravi u Kongresu, o politici na zapadnom Balkanu. Tu je mnogo bilo reči o Kosovu i Srbiji. Kakva je pozicija Amerike? Ovdašnji utisak je da Amerika podržava Prištinu u tome da ne pristane ni na kakav kompromis?!
Vejvoda: Mi odavde imamo pojednostavljene vizije o tome da tu postoji neko monolitno mišljenje. U američkom Kongresu, u Predstavničkom domu, je prisustvovalo desetak kongresmena, što je neobično po broju, gde je predstavnik administracije, pomoćnik ministra inostranih poslova, Filip Gordan, odgovarao u ime Vlade. Ja sam bio u nevladinom delu. Zaista je bilo mnogo pitanja za pomoćnika sekretara i po ovom pitanju. Jedno koje je ostalo zapaženo je, da ga krajnje pojednostavim, zašto ne dopustite Srbima i Albancima da se sami
Mislim da je važno da nekako stvorimo situaciju gde uz posredovanje Evrope, ili nekog drugog, što pre predstavnici Srba i Albanaca sednu i rasprave o tome šta je za njih prihvatljivo ili neprihvatljivo u neposrednom razgovoru. Pogotovo je pitanje severa ključ rešenja tog pitanja.
dogovore? Godine 1846. su Amerikanci i Kanađani dogovorili severnu granicu. Šta bi ste vi rekli da je tada neka velika sila njima nametala kako ćemo oni svoju granicu da urede? Mislim da tu ima nešto zdravorazumski. Mislim da je važno da nekako stvorimo situaciju gde uz posredovanje Evrope, ili nekog drugog, što pre predstavnici Srba i Albanaca sednu i rasprave o tome šta je za njih prihvatljivo ili neprihvatljivo u neposrednom razgovoru. Pogotovo je pitanje severa ključ rešenja tog pitanja. Da li je tu potrebna velika međunarodna konferencija, ili je dovoljno da bude neka vrsta dijaloga, ali sada podignutog na jedan nivo gde se ne raspravlja o tehničkim pitanjima, nego o trajnom ili privremeno trajnom rešenju, kako to već u diplomatiji ima. Mislim da je to cilj. Srbija hoće da bude deo rešenja, hoće to što pre da reši. Može da se nazire iz izjava predsednika to da postoji jasna politička volja za rešenjem, ali mora da se stvore politički uslovi da obe strane sednu i u neposrednom razgovoru rasprave koje je to moguće rešenje. Da li je to Ahtisarijev plan? I u Ahtisariju ima mnogo elemenata koji će se koristiti u nekom rešenju, koje se možda neće zvati Ahtisari.
RSE: Pojednostavljeno rečeno, ako se govori o Ahtisarijevom planu, govori se o autonomiji u okviru kosovske države?
Vejvoda: Jeste.
RSE: Srbija priprema predlog rezolucije UN o sprovođenju istrage o trgovini organima. Unapred kaže da nemamo šanse da prođe ta rezolucija. To nije prvi put da Srbija ide sa nečim napred, znajući da ne može da prođe. Kakva je to diplomatija?
Vejvoda: Na američkom kongresu 15. novembra je pomoćnik ministra Fil Gordan odgovarao na ozbiljna pitanja i oko toga da li je Amerika ozbiljna oko istraživanja pitanja trgovine organima. On je rekao da Amerika smatra da je vrlo važno da se to raščisti, da se sazna šta je tu, a šta nije i da se to uokviri jednim istraživanjem. Činjenica da oni imaju svog predstavnika kao istraživača, je dokaz te njihove želje. Mislim da ova država smatra da je važno da dobije neke jemstva da će to zaista biti ozbiljna istraga. EULEX, EU i SAD govore da će to biti ozbiljna istraga, ali Srbija pokušava da dobije još jednu garanciju da će to tako i biti. Da li je pametno ići i tražiti nešto što je osuđeno na poraz, ili nije, je pitanje procene. Javnost je time obaveštena o želji da se to ozbiljno reši.
RSE: Odnosi u regionu su mnogo širi od priče Prištine i Beograda. Ako izuzmemo taj deo zapadnog Balkana, kako vidite u ovom trenutku ulogu Srbije u regionu?
Vejvoda: Svet je suočen sa ogromnim izazovima. Tu je reč i o dalje nerešenom pitanje Bliskog Istoka i severa Afrike. Kakva će biti stabilnost novih režima od Egipta do Tunisa? I dalje je nerešena situacija u Avganistanu. Tu je i povlačenje iz Iraka. Sve to pominjem da kažem da je situacija na Balkanu, bez obzira koliko ona nama bila teška, mnogo povoljnija u odnosu na sve to drugo. Mislim da smo tu, istorijski rečeno, mnogo bliže nekom rešenju, nego svim drugim pitanjima i da ćemo čak, u nekom rasponu naših života, videti to rešenje.
RSE: Kada je Hrvatska u pitanju, već ima post-izbornih dobrih naznaka da je moguće da se krene u odustajanje od međusobnih tužbi. Ali, kada je u pitanju Bosna?
Predsednici Hrvatske i Srbije, Ivo Josipović i Boris Tadić
Vejvoda: Upravo tako. Mislim da ima mnogo dobrih vesti, a teško se dobre vesti probijaju u medije ovih dana, u bilo kojoj zemlji, ne samo kod nas. Železnice Slovenije, Hrvatske i Srbije su stupile u jedan aranžman jer su shvatile da gube posao. Omladina putuje jer je znatiželjna kako izgleda u Zagrebu, Beogradu, u Sarajevu. Region počinje da živi jednim zajedničkim životom, a o privredi i poslovima da ne govorimo. Videli smo u ekonomskoj krizi koliko zavisimo jedni o drugim i koliko smo među-zavisni. Mislim da je bitan bilateralni odnos Beograda i Zagreba. On je istorijski kičma ovog regiona. Kada je bilo dobro između Srbije i Hrvatske, onda je bilo dobro i za region, a kada to nije bilo dobro, videli smo šta se dogodilo u Bosni. Srbija i Hrvatska zajedno imaju jednu odgovornost prema BiH, ne samo po Dejtonskom sporazumu, nego istorijski rečeno. Sa vrha vlasti je mnogo puta ponavljano da je teritorijalni integritet i suverenost Bosne nešto što je nepromenljivo. Ministri se posećuju. Mislim da je kičma te politike u osnovi tačna i da je predsednik rekao više puta da neće biti nikakvog priznavanja secesije u Bosni. Bez obzira na često vruću retoriku koja dolazi sa raznih strana, pa i iz RS, što često može da se tumači nekim unutrašnjim političkim potrebama, pa i čestim međusobnim posetama, ne vidim, bez obzira na želje jednog dela javnog mnijenja, mogućnost za secesiju i neko pripajanje jer to nisu nikakva realna scenarija. Mnogo je bitnije kako će BiH da se pripoji tom vozu koji i onako ide presporo, bez obzira što je Hrvatska sada neka lokomotiva tog mini voza. Važno je da svi jedni drugim pomognemo. Često, kada me pitaju o budućnosti BiH, kažem da će kretanje Srbije i Hrvatske napred ka evro-atlantskim integracijama i Bosna sama biti povučena. To smo videli na ne tako davnom primeru viznog režima, gde su oni uspeli da se pomere.
RSE: Da li zaista verujete da su sve vlasti na Zapadnom Balkanu shvatile da je pitanje granica zatvoreno na Balkanu?
