Tragedija u Norveškoj, skrenula je pažnju međunarodne javnosti i na Srbiju. Andres Bering Brejvik, koji je optužen za masovno ubistvo u omladinskom kampu kod Osla i eksploziju automobila bombe u centru norveške prestonice, vodio je elektronski dnevnik u kome, kao inspiraciju za zlodela za koja se tereti, između ostalog navodi i progon Albanaca na Kosovu i haškog optuženika Radovana Karadžića. To što je Brejvika podstakla srpska politika iz ratnih devedesetih, nije iznenadilo deo ovdašnje javnosti, jer kako ocenuju i ona sama je bila na ivici zdravog razuma.
76-oro mrtvih i 97 ranjenih ostalo je iza Norvežanina Andersa Beringa Brejvika. Motive čina koji je šokirao svet, detaljno je opisao na punih 1500 strana elektronskog dnevnika, vođenog devet godina. U tekstu koji obiluje ekstremno - desnim porukama, nalaze se i delovi iz kojih proizlazi da je taj masovni ubica bio insipirisan i ideologijom koja je Srbiju u devedsetim vodila u ratove. Da je to učinio proizvod bolesnog uma, ne spori niko, ali se postavlja pitanje šta je sve taj um hranilo.
“Politika tih devedesetih godina je bila na ivici zdravog razuma i upravo je zato Srbija, na žalost, inspiracija takvim likovima", ocenio je poslanik Željko Ivanji, član Odbora za inostrane poslove srpskog Parlamenta, koji dodaje da ga nije iznenadilo to što se srpska politika iz ratnih devedesetih našla u Brejvikovom dnevniku.
“Zapravo, tada se nije radilo o ideologiji, nego se radilo o jednom, da tako kažem, sistemu poremećenih vrednosti koji je proizveo ono što nam se dogodilo. Vidimo i da su argumenti tog čoveka, isti kao što su bili argumenti političara tog vremena, oni su sami sebe zvali političarima, a ti argumenti su da, na primer, u Bosni uopšte ne žive Bošnjaci, da se treba razračunati sa političkim protivnicima, da je hrišćanstvo u pitanju, da Srbija treba da bude okrenuta samo ka pravoslavlju i ka svojoj pravoslavnoj “braći”… To je ta retorika i ona se, na žalost, i dan danas prepoznaje i na žalost postaje inspiracija”, kazao je Ivanji.
Sudeći prema pronađenom tekstu, Brejvik se naročito bavio progonom Albanaca na Kosovu i haškim optuženikom Radovanom Karadžićem, koji se tereti za ratne zločine i genocid. Prema onome što je napisao, u akciju je krenuo kada se vlada njegove zemlje, ‘99. godine, umešala u NATO intervenciju u Srbiji.
“Norveška je ciljala našu srpsku braću, koja su htela da isteraju islam deportujući albanske muslimane natrag, u Albaniju”, napisao je Brejvik u tekstu pod nazivom „2083. - Evropska deklaracija nezavisnosti" i dalje navodi kako bi želeo da upozna Radovana Karadžića, koga opisuje kao krstaškog ratnika i heroja, negirajući optužnicu za ratne zločine.
Najgora podrška ikada
Profesor Ljubiša Rajić, koji je predavao na većini skandinavskih fakulteta uključujući i Oslo, tu zastrašujuću vezu koju je između srpskih i norveških prilika napravio masovni ubica, vidi kao mešavinu zbrkanih desničarskih ideja.
„U njegovim tekstovima ima svega i svačega... Sa druge strane je očevidno psihijatrijski slučaj sa mesijanskim shvatanjem svoje sopstvene uloge, sa neverovatnom samozaljubljenošću, to se već vidi po njegovim slikama, gde sebe meša sa krstašima ili gde sebe predstavlja okićenog ordenjem u svečanoj crnoj uniformi. Takvi ljudi obično traže inspiraciju u onome što je ekstremno i gore su se podelili uglavnom u dve grupe – one koji u Karadžiću i sličnima vide svoje junake i na one koji u Srbima vide komuniste, pa onda traže svoj uzor u odgovarajućim likovima na hrvatskoj ili bošnjačkoj strani. Ali, i jedni i drugi traže uzor u ekstremnim slučajevima i oni, ni u kakvom slučaju ne odogovaraju bilo kakvom demokratskom društvu“ , ocenio je profesor Rajić.
Brejvikovi navodi, pominjanje Karadžića i Srbije, te dešavanja na Kosovu, šokirali su Beograđane.
Šok nije mimoišao ni one koji u Srbiji i danas brane političko nasleđe haških optuženika, pa i samog Karadžića. Među njima je Milivoje Ivanošević, član njegovog tima za odbranu pred Haškim tribunalom, inače poznat i po osporavanju broja srebreničkih žrtava.
Ni nakon od otkrivanja nekih od motiva koji su vodili ka masovnom ubistvu u Norveškoj, Ivanišević ne dovodi u pitanje vrednosti ideologije koju Karadžić simboliše.
“Sigurno da nas je to iznenadilo, ali on je pratio sve, ne samo Radovana Karadžića, on pominje mnoga imena koliko sam ja čuo – pominje Putina, ima još imena… Uzima Srbiju i Kosovo, tamo gde se pojavljuje islam, a to vam je područje bivše Jugoslavije, rovito u Evropi”, rekao je Ivanišević.
Mnogi političari i javne ličnosti u Srbiji i danas iznose i brane ekstremne stavove, u kojima se, na primer, negira genocid u Srebrenici, dok se prvooptuženi Ratko Mladić, uz Radovana Karadžića i druge veliča kao heroj. Zidovi su neretko ispisani grafitima koji ih veličaju, a godišnjicu srebreničkog genocida deo ekstremnih pokreta je nekažnjeno obeležio kao dan oslobođenja tog grada. U tom kontekstu, sporno je još jedno pitanje, primećuje profesor Ljubiša Rajić.
„Problem je više sa naše strane, što se ovde, na pojedine trenutke, maltene sa ponosom kaže – taj čovek je podržao Srbe. Ne! Takva podrška je najgora koju je ovde u Srbiji iko mogao da dobije “, zaključio je profesor Rajić.
76-oro mrtvih i 97 ranjenih ostalo je iza Norvežanina Andersa Beringa Brejvika. Motive čina koji je šokirao svet, detaljno je opisao na punih 1500 strana elektronskog dnevnika, vođenog devet godina. U tekstu koji obiluje ekstremno - desnim porukama, nalaze se i delovi iz kojih proizlazi da je taj masovni ubica bio insipirisan i ideologijom koja je Srbiju u devedsetim vodila u ratove. Da je to učinio proizvod bolesnog uma, ne spori niko, ali se postavlja pitanje šta je sve taj um hranilo.
“Politika tih devedesetih godina je bila na ivici zdravog razuma i upravo je zato Srbija, na žalost, inspiracija takvim likovima", ocenio je poslanik Željko Ivanji, član Odbora za inostrane poslove srpskog Parlamenta, koji dodaje da ga nije iznenadilo to što se srpska politika iz ratnih devedesetih našla u Brejvikovom dnevniku.
“Zapravo, tada se nije radilo o ideologiji, nego se radilo o jednom, da tako kažem, sistemu poremećenih vrednosti koji je proizveo ono što nam se dogodilo. Vidimo i da su argumenti tog čoveka, isti kao što su bili argumenti političara tog vremena, oni su sami sebe zvali političarima, a ti argumenti su da, na primer, u Bosni uopšte ne žive Bošnjaci, da se treba razračunati sa političkim protivnicima, da je hrišćanstvo u pitanju, da Srbija treba da bude okrenuta samo ka pravoslavlju i ka svojoj pravoslavnoj “braći”… To je ta retorika i ona se, na žalost, i dan danas prepoznaje i na žalost postaje inspiracija”, kazao je Ivanji.
Sudeći prema pronađenom tekstu, Brejvik se naročito bavio progonom Albanaca na Kosovu i haškim optuženikom Radovanom Karadžićem, koji se tereti za ratne zločine i genocid. Prema onome što je napisao, u akciju je krenuo kada se vlada njegove zemlje, ‘99. godine, umešala u NATO intervenciju u Srbiji.
“Norveška je ciljala našu srpsku braću, koja su htela da isteraju islam deportujući albanske muslimane natrag, u Albaniju”, napisao je Brejvik u tekstu pod nazivom „2083. - Evropska deklaracija nezavisnosti" i dalje navodi kako bi želeo da upozna Radovana Karadžića, koga opisuje kao krstaškog ratnika i heroja, negirajući optužnicu za ratne zločine.
Najgora podrška ikada
Profesor Ljubiša Rajić, koji je predavao na većini skandinavskih fakulteta uključujući i Oslo, tu zastrašujuću vezu koju je između srpskih i norveških prilika napravio masovni ubica, vidi kao mešavinu zbrkanih desničarskih ideja.
„U njegovim tekstovima ima svega i svačega... Sa druge strane je očevidno psihijatrijski slučaj sa mesijanskim shvatanjem svoje sopstvene uloge, sa neverovatnom samozaljubljenošću, to se već vidi po njegovim slikama, gde sebe meša sa krstašima ili gde sebe predstavlja okićenog ordenjem u svečanoj crnoj uniformi. Takvi ljudi obično traže inspiraciju u onome što je ekstremno i gore su se podelili uglavnom u dve grupe – one koji u Karadžiću i sličnima vide svoje junake i na one koji u Srbima vide komuniste, pa onda traže svoj uzor u odgovarajućim likovima na hrvatskoj ili bošnjačkoj strani. Ali, i jedni i drugi traže uzor u ekstremnim slučajevima i oni, ni u kakvom slučaju ne odogovaraju bilo kakvom demokratskom društvu“ , ocenio je profesor Rajić.
Brejvikovi navodi, pominjanje Karadžića i Srbije, te dešavanja na Kosovu, šokirali su Beograđane.
Šok nije mimoišao ni one koji u Srbiji i danas brane političko nasleđe haških optuženika, pa i samog Karadžića. Među njima je Milivoje Ivanošević, član njegovog tima za odbranu pred Haškim tribunalom, inače poznat i po osporavanju broja srebreničkih žrtava.
Ni nakon od otkrivanja nekih od motiva koji su vodili ka masovnom ubistvu u Norveškoj, Ivanišević ne dovodi u pitanje vrednosti ideologije koju Karadžić simboliše.
“Sigurno da nas je to iznenadilo, ali on je pratio sve, ne samo Radovana Karadžića, on pominje mnoga imena koliko sam ja čuo – pominje Putina, ima još imena… Uzima Srbiju i Kosovo, tamo gde se pojavljuje islam, a to vam je područje bivše Jugoslavije, rovito u Evropi”, rekao je Ivanišević.
Mnogi političari i javne ličnosti u Srbiji i danas iznose i brane ekstremne stavove, u kojima se, na primer, negira genocid u Srebrenici, dok se prvooptuženi Ratko Mladić, uz Radovana Karadžića i druge veliča kao heroj. Zidovi su neretko ispisani grafitima koji ih veličaju, a godišnjicu srebreničkog genocida deo ekstremnih pokreta je nekažnjeno obeležio kao dan oslobođenja tog grada. U tom kontekstu, sporno je još jedno pitanje, primećuje profesor Ljubiša Rajić.
„Problem je više sa naše strane, što se ovde, na pojedine trenutke, maltene sa ponosom kaže – taj čovek je podržao Srbe. Ne! Takva podrška je najgora koju je ovde u Srbiji iko mogao da dobije “, zaključio je profesor Rajić.
