Tadić na jednoj strani čini ono što je korisno za Srbiju na međunarodnoj sceni, kako bi ubrzao njen put ka Evropskoj uniji, ali na drugoj strani, mora da vodi računa o tome da ne otuđi većinu srpskih birača uoči predstojećih izbora, kaže Charles Ingrao, profesor istorije na Univerzitetu Purdue.
Ingrao: Siguran sam da će Tadić tokom posete Bosni i Hercegovini i susreta sa tamošnjim liderima izreći poruke koje će umiriti i njih i međunarodnu zajednicu i uveriti ih da Srbija ne podstiče Dodikovu retoriku. Verujem da u tom smislu postoji saglasnost između predsednika Srbije i međunarodne zajednice da će prilikom razgovora u Sarajevu reći ono što će njegove sagovornike uveriti da će Srbija sa njima sarađivati i da će nastaviti da podržava Bosnu i Hercegovinu kao jednu i jedinstvenu državu.
Ingrao: Mislim da je to apsolutno tačno i da nije samo izraz američkog pogleda na situaciju nego da tako stvari zaista stoje. Činjenica je da je Zapad uvek shvatao da su Tadić, kao i Đinđić pre njega, morali uvek da budu oprezni u pogledu svoje retorike prema Republici Srpskoj zbog domaćeg političkog javnog mnenja. Dakle, on pokušava da igra tu igru u dva pravca, to političari, po definiciji, i rade. Na jednoj strani on čini ono što je korisno za Srbiju na međunarodnoj sceni, kako bi ubrzao njen put ka Evropskoj uniji, ali na drugoj strani, mora da vodi računa o tome da ne otuđi većinu srpskih birača uoči predstojećih izbora. Prema onome što ja znam o gledištima američke administracije, na Tadića se gleda kao na kredibilnog partnera u odnosima sa Evropom i regionom. Oni uvažavaju njegov senzibilitet u prihvatanju stavova međunarodne zajednice o tome u kom pravcu Srbija treba da ide, ali i razumeju njegove bojazni da ako previše naglo preokrene stvari može izbubiti izbore.
Ingrao: Ne bih rekao da je to tako veliki iskorak, ali je svakako korak u dobrom pravcu koji omogućava da se kupi vreme dok traje ova pat-pozicija u pogledu priznavanja Kosova od strane Srbije. Obe vlade su kupile vreme da olakšaju građanima teret svakodnevnog života – i ljudima koji žive u Srbiji i onima koji žive s obe strane Ibra. Oni će jednostavno učiniti uslove života mnogo podnošljivijim. Dakle, dobro je što je to učinjeno jer ovaj ćorsokak može još dugo potrajati.
Sporazumi će olakšati život građanima
Boris Tadić
Ingrao: Mislim da su tu velike sile imale značajan uticaj. Iako verujem da su i Tadić i kosovska vlast bili zainteresovani da olakšaju život građanima, smatram da je spoljašnji uticaj bio odlučujući. Sjedinjene Države su svakako vršile pritisak na Prištinu da učini izvesne ustupke, ali i Evropska unija je uticala na obe strane da učine nešto konkretno na građenju kompromisa koji će ih u konačnom ishodu približiti nekom prihvatljivom rešenju. Treba se setiti da su na čelu Srbije godinama bili političari koji su se suprotstavljali međunarodnoj zajednici – pre svih Milošević, ali i Koštunica – bilo da je u pitanju bila saradnja sa Haškim tribunalom ili pregovori o budućem statusu Kosova, tako da u vreme njihove vlade nije postignut gotovo nikakav napredak.
Tadić, s druge strane, sada pokazuje da je prijemčiv i senzibilan na standarde i uslove koje Zapad od Srbije očekuje jer odatle, sa Zapada, Srbiji stižu krediti i investicije i podrška dobijanju kandidature za EU. On čini sve što je u njegovoj moći, da bude kooperativan, a da istovremeno ne žrtvuje svoj politički kapital kod kuće.
Ingrao: Sporazumi će samo olakšati ili otkloniti dosadašnje teškoće građana Kosova i Srbije, ali oni ne prejudiciraju da će Tadićev sledeći korak ići ka priznanju Kosova. Mislim da je gospođa Tahiri rekla ono što građani, kosovski Albanci, žele da čuju. Dakle, to što je izjavila namenjeno je za domaću je upotrebu, kako bi se dramatično naglasio značaj onoga što je postigla. U najkraćem, sporazumi su korak u pravcu građenja poverenja između Kosova i Srbije, ali oni ničim ne povećavaju verovatnoću da će Srbija priznati Kosovo.
Ingrao: Moguće je da kad su ovi sporazumi u pitanju upravo takav model gledamo na dalu. Kao što Srbija ne priznaje Kosovo, ni Kina ne priznaje Tajvan, ali je ipak uspostavila trgovačke i druge odnose sa Tajvanom, kao i sa Sjedinjenim Državama i drugim zemljama koje Tajvan priznaju. Rekao bih da iako nije permanentno rešenje, sličan modalitet odnosa između Srbije i Kosova može da funkcioniše neko vreme jer situaciju čini prihvatljivijom, ali da bi pronalaženje konačnog rešenja bilo u interesu obeju strana jer bi tako postale privlačnija mesta za investicije.
Ingrao: Iako je njena formulacija veoma labava, ona je rekla nešto što Srbija treba da ima na umu, a to je da svaka zemlja članica Evropske unije ima pravo veta na prijem bilo koje države-kandidata za Uniju. Sve dok Kosovo ne bude priznato od strane Srbije, ja sam gotovo uveren da postoji velika verovatnoća da će bar jedna od dvadeset plus članica Evropske unije priznanje Kosova Srbiji postaviti kao uslov za članstvo u EU.
RSE: Kako gledate na zvaničnu posetu predsednika Srbije Borisa Tadića Bosni i Hercegovini?
Ingrao: Siguran sam da će Tadić tokom posete Bosni i Hercegovini i susreta sa tamošnjim liderima izreći poruke koje će umiriti i njih i međunarodnu zajednicu i uveriti ih da Srbija ne podstiče Dodikovu retoriku. Verujem da u tom smislu postoji saglasnost između predsednika Srbije i međunarodne zajednice da će prilikom razgovora u Sarajevu reći ono što će njegove sagovornike uveriti da će Srbija sa njima sarađivati i da će nastaviti da podržava Bosnu i Hercegovinu kao jednu i jedinstvenu državu.
Siguran sam da će Tadić tokom posete Bosni i Hercegovini i susreta sa tamošnjim liderima izreći poruke koje će umiriti i njih i međunarodnu zajednicu.
RSE: Wikileaks je otkrio neke depeše iz američkih ambasada u Beogradu i Sarajevu poslate pre nešto više od dve godine. U jednoj od njih se kaže da Tadić predstavlja ogroman napredak u odnosu na Koštunicu, ali da, institucionalno, pokušava da igra na dva razboja: da podržava Dejton i teritorijalni integritet Bosne dok istovremeno bar indirektno obezbeđuje kredibilitet Dodikovoj opasnoj retorici.
Ingrao: Mislim da je to apsolutno tačno i da nije samo izraz američkog pogleda na situaciju nego da tako stvari zaista stoje. Činjenica je da je Zapad uvek shvatao da su Tadić, kao i Đinđić pre njega, morali uvek da budu oprezni u pogledu svoje retorike prema Republici Srpskoj zbog domaćeg političkog javnog mnenja. Dakle, on pokušava da igra tu igru u dva pravca, to političari, po definiciji, i rade. Na jednoj strani on čini ono što je korisno za Srbiju na međunarodnoj sceni, kako bi ubrzao njen put ka Evropskoj uniji, ali na drugoj strani, mora da vodi računa o tome da ne otuđi većinu srpskih birača uoči predstojećih izbora. Prema onome što ja znam o gledištima američke administracije, na Tadića se gleda kao na kredibilnog partnera u odnosima sa Evropom i regionom. Oni uvažavaju njegov senzibilitet u prihvatanju stavova međunarodne zajednice o tome u kom pravcu Srbija treba da ide, ali i razumeju njegove bojazni da ako previše naglo preokrene stvari može izbubiti izbore.
RSE: Posle pet meseci razgovora pod pokroviteljstvom Evropske unije, Kosovo i Srbija konačno su postigli neke sporazume, koji će, recimo, omogućiti kosovskim Albancima da se kreću preko Srbije, iako ne sa pasošima. Kako ocenjujete te sporazume? Jesu li oni značjan iskorak iz dosadašnjeg ćorsokaka?
Ingrao: Ne bih rekao da je to tako veliki iskorak, ali je svakako korak u dobrom pravcu koji omogućava da se kupi vreme dok traje ova pat-pozicija u pogledu priznavanja Kosova od strane Srbije. Obe vlade su kupile vreme da olakšaju građanima teret svakodnevnog života – i ljudima koji žive u Srbiji i onima koji žive s obe strane Ibra. Oni će jednostavno učiniti uslove života mnogo podnošljivijim. Dakle, dobro je što je to učinjeno jer ovaj ćorsokak može još dugo potrajati.
Sporazumi će olakšati život građanima
RSE: Šta je posle toliko vremena nevođenja računa o običnim ljudima, navelo vlade, konkretno vlasti Srbije, da se sete građana Kosova i njihovih problema?
Tadić, s druge strane, sada pokazuje da je prijemčiv i senzibilan na standarde i uslove koje Zapad od Srbije očekuje jer odatle, sa Zapada, Srbiji stižu krediti i investicije i podrška dobijanju kandidature za EU. On čini sve što je u njegovoj moći, da bude kooperativan, a da istovremeno ne žrtvuje svoj politički kapital kod kuće.
RSE: Beograd je odmah stavio na znanje da postignuti sporazumi ne znače čak ni indirektno priznanje Kosova, dok je šefica prištinskog tima Edita Tahiri izjavila da su oni prvi korak Srbije ka priznanju kosovske nezavisnosti. Koja je od ove dve suprotstavljene tvrdnje bliža istini?
Ingrao: Sporazumi će samo olakšati ili otkloniti dosadašnje teškoće građana Kosova i Srbije, ali oni ne prejudiciraju da će Tadićev sledeći korak ići ka priznanju Kosova. Mislim da je gospođa Tahiri rekla ono što građani, kosovski Albanci, žele da čuju. Dakle, to što je izjavila namenjeno je za domaću je upotrebu, kako bi se dramatično naglasio značaj onoga što je postigla. U najkraćem, sporazumi su korak u pravcu građenja poverenja između Kosova i Srbije, ali oni ničim ne povećavaju verovatnoću da će Srbija priznati Kosovo.
RSE: Da li prihvatanje ovih sporazuma od strane Srbije može da se uporedi sa odnosom Kine prema Tajvanu i da li bi za Srbiju takav model bio preporučljiv?
Ingrao: Moguće je da kad su ovi sporazumi u pitanju upravo takav model gledamo na dalu. Kao što Srbija ne priznaje Kosovo, ni Kina ne priznaje Tajvan, ali je ipak uspostavila trgovačke i druge odnose sa Tajvanom, kao i sa Sjedinjenim Državama i drugim zemljama koje Tajvan priznaju. Rekao bih da iako nije permanentno rešenje, sličan modalitet odnosa između Srbije i Kosova može da funkcioniše neko vreme jer situaciju čini prihvatljivijom, ali da bi pronalaženje konačnog rešenja bilo u interesu obeju strana jer bi tako postale privlačnija mesta za investicije.
RSE: Odgovarajući na novinarsko pitanje može li se put Srbije u članstvo EU usloviti priznavanjem nezavisnosti Kosova, Visoka predstavnica Evropske unje Catherine Ashton izjavila je u Briselu da će na putu Srbije ka članstvu u EU "doći do razmatranja političkih pitanja" i da će države članice EU odlučiti "kada će i da li će" Srbija ući u članstvo" Unije. Kako vi “čitate” njen odgovor?
Ingrao: Iako je njena formulacija veoma labava, ona je rekla nešto što Srbija treba da ima na umu, a to je da svaka zemlja članica Evropske unije ima pravo veta na prijem bilo koje države-kandidata za Uniju. Sve dok Kosovo ne bude priznato od strane Srbije, ja sam gotovo uveren da postoji velika verovatnoća da će bar jedna od dvadeset plus članica Evropske unije priznanje Kosova Srbiji postaviti kao uslov za članstvo u EU.
