Šaranski: Liberalizam može da zaživi u Egiptu

Priredio Dragan Štavljanin

Natan Šaranski (Natan Sharansky), koji je proveo 9 godina u sovjetskom gulagu, autor knjige “U prilog demokratije” (The case for democracy), veruje da liberalizam može da zaživi u Egiptu ako slobodni svet podrži njegovu tranziciju, prenosi “Vol strit džornal” (The Wall Street Journal).

“Ako želite da steknete uvid kako zamišljam spoljnu politiku, pročitajte knjigu Natana Šaranskog ‘U prilog demokratije’”. Taj komentar Džordža Buša (George W. Bush) 2005. godine pomogao je da ovo štivo postane bestseler.

Šaranski smatra da svi ljudi teže da budu slobodni, da su sve diktature inherentno nestabilne i, stoga, predstavljaju pretnju bezbednosti drugih zemalja, kao i da zapadne sile mogu i treba da utiču u kojoj meri su druge zemlje slobodne. Retko su ovi argumenti bili toliko aktuelni i dramatični kao poslednjih sedmica – u protestima u Tunisu, Jordanu, Jemenu i, naročito, Egiptu.

"Ljudi su izašli na ulice i podigli su revoluciju jer ne žele da žive u društvu zasnovanom na strahu”, kaže Šaranski za “Vol strit džornal”.

On ističe da je svet podeljen na “društva zasnovana na strahu” i “slobodna društva”. Razlika između njih se može utvrditi da li građani mogu da se slobodno okupe na trgu u svom gradu i iskažu svoje mišljenje bez straha ili bez trpljenja fizičkog nasilja. Odgovor u Tunisu i Egiptu je “ne” – kao što je to bilo u sovjetskom bloku do 1989. godine.
Učestala su poređenja sadašnjih događaja sa revolucijama 1989. u kojima je zbačen socijalistički režim.

No, za Šaranskog to ima i lični značaj. On je rođen 1948. in Donjecku u Ukrajini, i tokom 1970-ih i bio je jedan od najpoznatijih disidenata u Sovjetskom Savezu – prvo kao saradnik nuklearnog fizičara i borca za ljudska prava Andreja Saharova, kasnije kao pobornik prava sovjetskih Jevreja da mogu da emigriraju, što je i sam učinio. Zbog svojih aktivnosti proveo je 9 godina u sovjetskom gulagu (uključujući 200 dana štrajka glađu).

Oslobođen je iz zatvora 1986, nakon neumorne kampanje njegove supruge Avital, koja je uspela da animira međunarodnu javnost i dobije snažnu podršku od predsednika SAD Ronalda Regana. Preselio se u Izrael, gde se politički angažovao i do 2006. bio je na raznim ministarskim pozicijama i član parlamenta.

Šok od Vašingtona do Tel Aviva

Zbog previranja u Tunisu i Egiptu razni “sovjetolozi”, “arabisti” se pitaju: “Ko je mogao da zamisli samo dve sedmice ranije da će se ovo desiti?”. No, “treba obratiti pažnju na to šta su govorili demokratski disidenti na Bliskom istoku svih ovih godina o slabostima tamošnjih režima iznutra i nećete biti iznenađeni kada oni budu zbačeni”, ističe Šaranski.

I donosioci odluka od Vašingtona do Tel Aviva izgledaju kao da su šokirani. Mnogi od njih – na desnici i levici – gledaju sa zebnjom na pad Hosnija Mubaraka i uspon fundamentalističke organizacije “Muslimansko bratstvo”.

"Zašto je tako velika opasnost da ‘Muslimansko bratstvo’ dođe na vlast ukoliko bi Egipćani mogli da se slobodno opredele”, pita Šaranski. "Zato što je ono jedina organizovana snaga koja postoji osim Mubarakovog režima”.

Mubarak je ugušio skoro sve političke disidente uz načelni pristanak svojih američkih patrona. No, on nije uspeo da spreći “Bratstvo” da širi svoje poruke u džamijama. U međuvremenu, Mubarak je koristio “Muslimansko bratstvo” kao “bauk”, predočavajući SAD-u da on jedini stoji kao prepreka radikalnim islamistima da dođu na vlast.

Ta Mubarakova priča imala je efekta. Šaranski kaže da mu je tokom sastanka u Pragu 2007. godine Džordž Buš rekao da SAD podržavaju Mubaraka – uz skoro dve milijarde dolara godišnje pomoći – jer bi u suprotnom “Muslimansko bratstvo” preuzelo vlast.

Bez obzira na dobre namere i prodemokratsku retoriku, Buš je bio nedosledan u praksi. No, Šaranski smatra da podrška Mubarakovom društvu zasnovanom na strahu može, zapravo, da poveća, a ne da smanji, šansu da radikali vremenom postanu jedina održiva opozicija i najbolje pozicionirani da dođu na vlast kada režim neminovno padne, s obzirom da Mubarakov režim posrće.

Centar antisemitizma

Ipak, Šaranski ističe da ima razloga za optimizam. On ne očekuje veliku promenu u bezbednosnom balansu uprkos rasprostranjenom strahu u Izraelu da bi Mubarakov odlazak ostavio prostor Hamasu da prigrabi još veću moć u Gazi i okruženju i ugrozi izraelsko-edipatski mirovni sporazum iz 1979-e.

On piše u svojoj knjizi “U prilog demokratije” da je više od 30 godina granica Izraela “sa Sirijom, sa kojom nemamo mirovni ugovor, bila mirna, zahvaljujući sposobnosti izraelskog odvraćanja u oba slučaja”.

Šaranski smatra da Mubarak nije veliki državnik koji doprinosi miru.

Zaista, od 1979, egipatska "mržnja prema Izraelu samo raste…Egipat je postao jedan od svetskih centara antisemitizma”. Razlog je što svi diktatori moraju da stvaraju i neguju spoljašnje neprijatelje kako bi zadržali vlast. Zbog toga čak i kada je Mubarak “izgubio Izrael kao neprijatelja, i dalje su mu bili potrebni Jevreji kao neprijatelji”, kaže Šaranski i dodaje da nedavna previranja potvrđuju njegovu osnovnu tezu “da postoji ograničenje u mogućnosti kontrole ljudi sejanjem straha”, i da svi ljudi, bez obzira na veru i kulturu, čeznu za slobodom.

"To je veoma moćna univerzalna poruka. Bila je moćna kada je eksplodirala ‘Gvozdena zavesa’, i sada je moćna”, ističe Šaranski.

On smatra da nema opravdanja da Mubarak ostane na vlasti.

“Šta bi to moglo da znači?...On može ostati na vlasti još nekoliko meseci ili godinu, dok Egipat ne eksplodira sa još većom mržnjom prema Americi, Izraelu i slobodnom svetu”. Drugo, politika SAD treba da pomeri svoj fokus sa iluzorne “stabilnosti” ka “povezivanju” (linkage - pregovaračka strategija koja podrazumeva postizanje sporazuma u zavisnosti od napretka u ispunjavanju drugih ciljeva) – pristup kojim je uspešno vršen pritisak na Sovjetski Savez.

Nedoslednost američke politike

To u ovom slučaju podrazumeva povezivanje pomoći SAD Egiptu sa njegovim napretkom u razvijanju institucija slobodnog društva.

Kao model može da posluži Džekson-Vanik amandman iz 1974. (članovi Kongresa iz redova Demokratske stranke Henry Jackson i Charles Vanik, podneli su ovaj amadman) - koji je primorao Sovjetski Savez da omogući emigraciju Jevreja.

U suprotnom, rizikovao je da izgubi ekonomski vredan status najpovlašćenije nacije u trgovini sa SAD-om. No, ovaj amandman je bio kontroverzan od samog usvajanja pre tri i po decenije, i Vašington nije pokazivao veliku spremnost od tada da primenjuje politiku “povezivanja”.

Na delu je nedoslednost američke politike. “Povremeno, SAD su davale lekcije o demokratiji”, ističe Šaranski imajući na umu Bušovu administraciju. Tako je zapretivši 2002. da će obustaviti pomoć od 130 miliona dolara Egiptu, uspešno izvršen pritisak na Mubaraka da oslobodi iz zatvora sociologa i demokratskog aktivistu Edina Ibrahima.

No, Bušova administracija se poslednjih godina vratila birokratskoj formi i drastično je popustila pritisak.

Predsednik Obama je dodatno oslabio pritisak. Šaranski ukazuje da je veoma uopšteno pomenuo pitanje demokratije u govoru u Kairu juna 2009. "Uopšte nije pomenuto da su demokratski disidenti uhapšeni, da je u zatvoru vodeći kandidat opozicije na prethodnih izborima Ajman Nur”.

Čak iako se SAD okrenu taktici “povezivanja”, septembarski izbori u Egiptu mogu biti veoma problematični. “Jedino ako postoje snažne institucije koje mogu da zaštite slobodno društvo – kao što su slobodna štampa, vladavina prava, nezavisni sudovi, političke partije – moguće je održati slobodne izbore”, ističe Šaranski u svojoj knjizi.

U Egiptu ove “slobodne institucije ne mogu da se stvore do septembra”, dodaje on u intervjuu za “Vol strit džornal”.

Ono što bi moglo da se učini u narednih osam meseci jeste da SAD jasno predoče da “ko god da bude izbran, ne može da se osloni na pomoć slobodnog sveta, ako se ne nastave demokratske reforme i ne grade demokratske institucije”, naglašava Šaranski.
Nakon nekoliko godina takvog procesa, koji bi podrazumevao i formiranje sindikata, ženskih organizacija, “imaćete drugačiju zemlju, i mogući su istinski slobodni izbori”.

Da bi se to ostvarilo, “slobodni svet mora voditi doslednu politiku. To znači da nema kompromisa zarad stabilnosti sa onima koji će doći na vlast – a koji će, neizbežno, ako imaju šansu da vladaju kao diktatori, pokušati da vladaju kao diktatori”, naglašava Šaranski.

On smatra da sada postoji realna prilika. “Reč je o zemlji koja prima drugu po veličini pomoć od SAD što povećava tu šansu, ako lideri slobodnog sveta – pre svega SAD – postupe na pravi način".

Svakao ne bi trebalo da se ponovi situacija sa izborma u Gazi 2006. na kojima je pobedio Hamas bez iskazivanja bilo kakve privrženosti demokratiji, a palestinsko društvo nema kontrolne mehanizme da spreči takav ishod. No, scenario iz Gaze se čini malo verovatnim u Egiptu, smatra Šaranski.

"Hamas je zaista iskoristio jedinstvenu priliku. Pre svega, tu je bila politika Jasera Arafata, koji je svakodnevni život Palestinaca pretvorio u mafijaško okruženje sa novcem koji je celo stanovništvo moralo da plaća liderima na ime reketa. To je razlog zašto su mnoga hrišćanska sela, kao što je Taiba, glasala za Hamas. Zašto su hrišćanska sela glasala za islamske fundamentaliste? Zato što su izgledali kao ‘Sedam veličanstvenih’, koji su spasili selo od mafije…Drugo, geografski, to je specijalna zatvorena zona, Gaza, koju smo mi doneli Hamasu na tanjiru”, ističe Šaranski.
Dakle, može li “Muslimansko bratstvo” u Egiptu da ponovi Hamasov izborni prevrat u Gazi? “Samo u jednom slučaju: ako se sistematska praksa držanja ljudi pod diktaturom – tako da diktatura postane sve okrutnija prema bilo kakvom disidentskom razmišljanju – nastavi i pooštri. Onda će to sve više ujedinjavati ljude oko jedne snage koja može da se odupre i dobije vojnu, organizacionu i finansijsku podršku. Reč je o ‘Muslimanskoj braći’…Zbog toga kažem da moramo da budemo srećni što su se previranja u Egiptu desila sada a ne nekoliko godina kasnije jer bi ‘Muslimanska braća’ bila još snažnija…U sadašnjem revoltu, oni nisu toliko jaki kao što je bio Hamas”, dodaje Šaranski.

Dok gori na ulicama Kaira, nameće se neposredno pitanje koliko će Mubarak ići daleko kako bi zadržao vlast – koliko će poslati policijskih vozila na demonstrante, koliko će razbojnika u civilu loviti zapadne novinare u njihovim hotelskim sobama. Osim toga, pitanje je da li će Egipat položiti demokratski test. “Postoji dobra šansa, ali zavisi od mnogo toga. Neki Egipćani nastoje da se to ostvari. Pitanje je da li će slobodni svet postati partner u tim naporima”, zaključuje Šaranski.