Najnoviji incident na Korejskom poluostrvu je direktan izazov politici predsednika SAD Baraka Obame u Aziji.
Najnoviji nalet militarizma i agresije iz Pjongjanga ukazuje takođe na slabost postojećeg sistema odnosa moći u celom ovom kritičnom regionu, piše Robert Kaplan u “Fajnenšel tajmsu” (Financial Times).
Obama i njegov državna sekretarka Hilari Klinton u nekoliko navrata su nastojali da predoče da se SAD sada fokusiraju na istočnu Aziju, nakon fokusiranja na Avganistan i Irak. No, Kina dovodi u pitanje primat SAD, saopštavajući da je za nju Južno kinesko more od ključnog interesa. Dominacija američke mornarice i vazdušnih snaga biće narednih godina dovedena u pitanje zbog jačanja kineske infrastrukture za vazdušne i pomorske bitke.
Agresija Severne Koreje ugrožava ne samo Južnu Koreju već i Japan. Rukovodstvo u Pjongjangu ispoljava duboko neprijateljstvo prema Japancima koji su zauzeli Korejsko poluostrvo od 1910. do 1945. Ukratko, Japan stiče stvarno životno iskustvo kako bi izgledala Azija bez unipolarne američke moći.
Američka administracija ne bi trebalo da očekuje predah od Pjongjanga.
U Severnoj Koreji ne postoji velika azijska sklonost da razmišlja u terminima dugog istorijskog ciklusa. Ona je jedina zemlja u istočnoj Aziji čiji lideri nemaju dugoročnu stratešku viziju.
Njeni lideri su opsednuti kratkoročnim preživljavanjem, što najjasnije izražava njihov nuklearni program.
Upravo zbog toga što bi ekonomska liberalizacija mogla da destabilizuje krhku policijsku državu, Kimova porodica zna da ne postoji garancija opstanka osim kroz nuklearno odvraćanje.
Satelitski snimak reaktora u nuklearnoj elektrani Yongbyon u Severnoj Koreji, septembar 2005.
Severna Koreja je svesna da je Sadam Husein imao nuklearni potencijal 2003, on i njegovi sinovi bi i danas bili na vlasti. Stoga lideri u Pjongjangu ulažu mnogo u nuklearni potencijal. Oni rizikuju pogoršanje odnosa sa susednom Južnom Korejom i Kinom zbog važnosti nuklearnog programa za opstanak režima u Pjongjangu.
Agresivni nuklearni program u kombinaciji sa vojnim napadom na Južnu Koreju, uključujući potapanje južnokorejskog broda u martu ove godine – takođe su načini da se ojača pozicija novog lidera Kim Džong Una. S obzirom da je veoma mlad i sa malo iskustva, njegov uspon podupiru njegovi veoma moćni stric i tetka - Jang Song Tek i Kim Kjonghui.
To znači da prvi put u svojoj istoriji, Severna Koreja sada ima multipolarno vođstvo, u kome vlast nije koncentrisana u rukama jedne ličnosti. Režim koji je nelegitiman i podeljen – najlakše ostaje na vlasti tako što svoj narod drži stalno na ratnoj nozi, što zauzvrat podstiče različite elemente strukture moći da se usredsrede na jedan cilj.
Jačanje agresivnog ponašanja Severne Koreje stoga može biti znak da je režim u velikoj nevolji. Njegovo iznenadno urušavanje moglo bi da stvori velike humanitarne probleme sa masovnim egzodusom izbeglica prema kineskoj granici. Istovremeno, 23 miliona polugladnih stanovnika Severne Koreje bi postala briga međunarodne zajednice, u stvari američke, kineske i južnokorejske armije.
Ipak, iako bi u principu bila dobrodošla promena režima u Pjongjangu, treba da se prisetimo da je jedino gore od totalitarne vlade – nepostojanje bilo kakve vlade. To je lekcija koju treba da naučimo iz Iraka.
U svakom slučaju, relativno benigna bezbednosna klima u poslednjih nekolikko decenija u istočnoj Aziji – bliži se kraju.
Takvu klimu određivala je unipolarna američka pomorska moć i Severna Koreja u stanju mirovanja. Oboje je omogućavalo ekonomski rast u ovom regionu. Sa jačanjem kineske armije, istovremeno rezovima u američkoj vojsci, kao i manje stabilnom i borbenom Severnom Korejom – stanje u istočnoj Aziji se više ne može uzeti zdravo za gotovo. To će biti novi teret za armije svih zemalja, od Japana do Australije. Još važnije, to će biti test američko-kineskih odnosa kao nikada do sada.
Najnoviji nalet militarizma i agresije iz Pjongjanga ukazuje takođe na slabost postojećeg sistema odnosa moći u celom ovom kritičnom regionu, piše Robert Kaplan u “Fajnenšel tajmsu” (Financial Times).
Obama i njegov državna sekretarka Hilari Klinton u nekoliko navrata su nastojali da predoče da se SAD sada fokusiraju na istočnu Aziju, nakon fokusiranja na Avganistan i Irak. No, Kina dovodi u pitanje primat SAD, saopštavajući da je za nju Južno kinesko more od ključnog interesa. Dominacija američke mornarice i vazdušnih snaga biće narednih godina dovedena u pitanje zbog jačanja kineske infrastrukture za vazdušne i pomorske bitke.
Agresija Severne Koreje ugrožava ne samo Južnu Koreju već i Japan. Rukovodstvo u Pjongjangu ispoljava duboko neprijateljstvo prema Japancima koji su zauzeli Korejsko poluostrvo od 1910. do 1945. Ukratko, Japan stiče stvarno životno iskustvo kako bi izgledala Azija bez unipolarne američke moći.
Američka administracija ne bi trebalo da očekuje predah od Pjongjanga.
U Severnoj Koreji ne postoji velika azijska sklonost da razmišlja u terminima dugog istorijskog ciklusa. Ona je jedina zemlja u istočnoj Aziji čiji lideri nemaju dugoročnu stratešku viziju.
Njeni lideri su opsednuti kratkoročnim preživljavanjem, što najjasnije izražava njihov nuklearni program.
Upravo zbog toga što bi ekonomska liberalizacija mogla da destabilizuje krhku policijsku državu, Kimova porodica zna da ne postoji garancija opstanka osim kroz nuklearno odvraćanje.
Severna Koreja je svesna da je Sadam Husein imao nuklearni potencijal 2003, on i njegovi sinovi bi i danas bili na vlasti. Stoga lideri u Pjongjangu ulažu mnogo u nuklearni potencijal. Oni rizikuju pogoršanje odnosa sa susednom Južnom Korejom i Kinom zbog važnosti nuklearnog programa za opstanak režima u Pjongjangu.
Agresivni nuklearni program u kombinaciji sa vojnim napadom na Južnu Koreju, uključujući potapanje južnokorejskog broda u martu ove godine – takođe su načini da se ojača pozicija novog lidera Kim Džong Una. S obzirom da je veoma mlad i sa malo iskustva, njegov uspon podupiru njegovi veoma moćni stric i tetka - Jang Song Tek i Kim Kjonghui.
To znači da prvi put u svojoj istoriji, Severna Koreja sada ima multipolarno vođstvo, u kome vlast nije koncentrisana u rukama jedne ličnosti. Režim koji je nelegitiman i podeljen – najlakše ostaje na vlasti tako što svoj narod drži stalno na ratnoj nozi, što zauzvrat podstiče različite elemente strukture moći da se usredsrede na jedan cilj.
Jačanje agresivnog ponašanja Severne Koreje stoga može biti znak da je režim u velikoj nevolji. Njegovo iznenadno urušavanje moglo bi da stvori velike humanitarne probleme sa masovnim egzodusom izbeglica prema kineskoj granici. Istovremeno, 23 miliona polugladnih stanovnika Severne Koreje bi postala briga međunarodne zajednice, u stvari američke, kineske i južnokorejske armije.
Ipak, iako bi u principu bila dobrodošla promena režima u Pjongjangu, treba da se prisetimo da je jedino gore od totalitarne vlade – nepostojanje bilo kakve vlade. To je lekcija koju treba da naučimo iz Iraka.
U svakom slučaju, relativno benigna bezbednosna klima u poslednjih nekolikko decenija u istočnoj Aziji – bliži se kraju.
Takvu klimu određivala je unipolarna američka pomorska moć i Severna Koreja u stanju mirovanja. Oboje je omogućavalo ekonomski rast u ovom regionu. Sa jačanjem kineske armije, istovremeno rezovima u američkoj vojsci, kao i manje stabilnom i borbenom Severnom Korejom – stanje u istočnoj Aziji se više ne može uzeti zdravo za gotovo. To će biti novi teret za armije svih zemalja, od Japana do Australije. Još važnije, to će biti test američko-kineskih odnosa kao nikada do sada.
