U Srebrenici se vrše posljednje pripreme za komemoraciju i klanjanje zajedničke dženaze za 775 srebreničkih Bošnjaka, žrtava genocida iz jula 1995. godine. Tog dana očekuje se prisustvo visokih zvaničnika iz susjednih zemalja i cijelog svijeta, to oko 50.000 članova porodica žrtava, prijatelja i komšija. Preduzete su sve mjere da taj dan protekne u vjerskom duhu i na dostojanstven način obilježi petnaesta godišnjica genocida
Ove godine u Memorijalnom centru Potočari biće sahranjen i jedan katolik – Rudolf Hren, čija porodica se u Srebrenicu doselila prije 50 godina. Rudi je bio fudbaler u lokalnom klubu i omiljen u cijelom gradu.
Od porodice je ostala samo majka Barbara koja je ovdje bila tokom čitavog rata i vratila se prije osam godina:
„Tu smo ostali, djeca išla u školu, srednju školu. Stariji sin – on se slagao, volio je svakoga. Ko god je prolazio, zvao bi ga: „Rudi, Rudi“, i on bi se svakom javio.“
11. jula 1995. godine, majka Barbara posljednji put je vidjela Rudija i od tada su protekle godine tuge:
„Šta je bilo... Odmah je bio '92. ranjen. Pa onda mi je i taj mlađi, odmah '92. i poginuo. Onda 1995., u povlačenju, tako se izgubio moj sin. Zadnji ga je video Mensur mesar. Kaže: „Video sam ga živog, čekajte ga, doći će.“... I mi – čekaj, čekaj.... I nikad ništa.... eto, do sada, što su ga ekshumirali...“
U duši sama...
Barbara Hren, Foto: Sadik SalimovićU porodici Hren ima svih nacionalnosti, kaže Barbara:
„Mužev otac je Slovenac, žena mu, Marija, Njemica, prava. Moj otac bio Rumun, a majka Jugoslovenka. Onda se moj sin izjasnio: „Ja sam katolik, ja sam Hrvat.“. I on je kasnije oženio Bošnjakinju. S njom je do kraja bio.“
Sin Ivan poginuo je u Srebrenici kada je imao 20 godina i sahranjen je na Starom gradu. Muž je ukopan na pravoslavnom groblju, a Barbara ne vidi problem da, Rudolf, kao žrtva genocida, bude sahranjen u Memorijalnom centru:
„Gledam normalno. Samo, oni su mojoj snahi pristali da uradi na svoj način spomenik – neće imati nišan, nego ploču i sliku i ogradu. U tome će se malo razlikovati posle. Onog mlađeg - nije mi bilo popa. Njega je ukopao imam. Hodža. Pitali: „Hoćeš da ti imam pročita?“ „Pa hoću, nema popa“. Za muža mi isto nije bilo popa, našega. Isto mi srpski pop čoveka ukopao. Jedino će Rudi imati svog verskog popa. E, sad, da li je to greh ili nije. Takvi su momenti bili da se to tako moralo. Svako je na drugom mestu ukopan.“
Barbara je sada sama, ali je redovno obilaze komšije i prijatelji:
„Dobijem nekad i neke pomoći. I od katolika. Evo, bili mi i muslimani u poseti, Zulfo, Hatidža i Hajra. Imam ja pomoći, nisam bez novaca, nikad, ali sam u duši sama...“
Uz vjerski obred, Rudolf će u Memorijalnom centru Potočari 11. jula biti sahranjen istovremeno sa ostalim identifikovanim žrtvama genocida.
*****
Više informacija o pripremama za ukop i komemoraciju u Potočarima 11. jula, ukoliko vas zanima, možete pročitati OVDJE
Ove godine u Memorijalnom centru Potočari biće sahranjen i jedan katolik – Rudolf Hren, čija porodica se u Srebrenicu doselila prije 50 godina. Rudi je bio fudbaler u lokalnom klubu i omiljen u cijelom gradu.
Od porodice je ostala samo majka Barbara koja je ovdje bila tokom čitavog rata i vratila se prije osam godina:
„Tu smo ostali, djeca išla u školu, srednju školu. Stariji sin – on se slagao, volio je svakoga. Ko god je prolazio, zvao bi ga: „Rudi, Rudi“, i on bi se svakom javio.“
11. jula 1995. godine, majka Barbara posljednji put je vidjela Rudija i od tada su protekle godine tuge:
„Šta je bilo... Odmah je bio '92. ranjen. Pa onda mi je i taj mlađi, odmah '92. i poginuo. Onda 1995., u povlačenju, tako se izgubio moj sin. Zadnji ga je video Mensur mesar. Kaže: „Video sam ga živog, čekajte ga, doći će.“... I mi – čekaj, čekaj.... I nikad ništa.... eto, do sada, što su ga ekshumirali...“
U duši sama...
„Mužev otac je Slovenac, žena mu, Marija, Njemica, prava. Moj otac bio Rumun, a majka Jugoslovenka. Onda se moj sin izjasnio: „Ja sam katolik, ja sam Hrvat.“. I on je kasnije oženio Bošnjakinju. S njom je do kraja bio.“
Sin Ivan poginuo je u Srebrenici kada je imao 20 godina i sahranjen je na Starom gradu. Muž je ukopan na pravoslavnom groblju, a Barbara ne vidi problem da, Rudolf, kao žrtva genocida, bude sahranjen u Memorijalnom centru:
„Gledam normalno. Samo, oni su mojoj snahi pristali da uradi na svoj način spomenik – neće imati nišan, nego ploču i sliku i ogradu. U tome će se malo razlikovati posle. Onog mlađeg - nije mi bilo popa. Njega je ukopao imam. Hodža. Pitali: „Hoćeš da ti imam pročita?“ „Pa hoću, nema popa“. Za muža mi isto nije bilo popa, našega. Isto mi srpski pop čoveka ukopao. Jedino će Rudi imati svog verskog popa. E, sad, da li je to greh ili nije. Takvi su momenti bili da se to tako moralo. Svako je na drugom mestu ukopan.“
Barbara je sada sama, ali je redovno obilaze komšije i prijatelji:
„Dobijem nekad i neke pomoći. I od katolika. Evo, bili mi i muslimani u poseti, Zulfo, Hatidža i Hajra. Imam ja pomoći, nisam bez novaca, nikad, ali sam u duši sama...“
Uz vjerski obred, Rudolf će u Memorijalnom centru Potočari 11. jula biti sahranjen istovremeno sa ostalim identifikovanim žrtvama genocida.
*****
Više informacija o pripremama za ukop i komemoraciju u Potočarima 11. jula, ukoliko vas zanima, možete pročitati OVDJE
