Srbija treba da pruži ruku Kosovu (II deo)

Objavljujemo drugi deo dijaloga koji su u Mostu Radija Slobodna Evropa vodili Stjepan Mesić, doskorašnji predsednik Hrvatske, i Vuk Drašković, bivši ministar inostranih poslova Srbije i Crne Gore. Dok se u prvom delu, koji smo objavili prošlog vikenda, uglavnom razgovaralo o Bosni i Hercegovini i razlozima raspada bivše Jugoslavije, drugi deo je bio posvećen Kosovu.

Bilo je reči o tome u kojoj meri problem Kosova kvari odnose među državama u regionu, koliko su realna očekivanja Vlade Srbije da bi se mogli obnoviti pregovori o statusu Kosova, može li doći do podele Kosova, koliko je u Srbiji prisutno razmišljanje o tome da bi Republika Srpska mogla biti nadoknada za gubitak Kosova, o pogubnim posledicama pogrešne interpretacije kosovskog mita, o neophodnosti uspostavljanja dijaloga između Beograda i Prištine kao i tome može li Srbija ući u Evropsku uniju sa nerešenim kosovskim problemom.

Omer Karabeg: Vlada Srbije insistira na obnavljanju pregovora o statusu Kosova? Mislite li da je to realno?

Vuk Drašković: Da li će doći do pregovora, zavisi o čemu bi ko želeo da razgovara. Pregovarati se mora zbog stabilnosti, zbog ljudi koji žive na Kosovu, zbog ljudi koji žive ovde u Srbiji. Da li će to jedni zvati tehničkim, a drugi suštinskim razgovorima - to uopšte nije bitno.

Omer Karabeg: Ja, ipak, mislim da je bitno. Tehnički razgovori se odnose na rešavanje pitanja koja se tiču svakodnevnog života ljudi na Kosovu, a razgovori o statusu posle proglašenja nezavisnosti Kosova, na kojima insistira vlada Srbije, su nešto sasvim drugo.

Vuk Drašković: Kao ministar spoljnih poslova, dok je još postojala državna zajednica Srbije i Crne Gore, ja sam insistirao na formuli - više od autonomije, manje od nezavisnosti, odnosno - jedna Srbija, dva sistema. Pri tome se nisam zalagao da odnosi između Srbije i Kosova treba da budu uređeni kao odnosi između Kine i Hong Konga, nego kao odnosi između između Kine i Tajvana. Neke države na svetu priznaju Tajvan, ogromna većina ga ne priznaje, ali to nije važno. Kina vodi mudru politiku - jedna Kina, dva sistema. Svekoliki odnosi između Kine i Tajvana su veoma dobri uprkos nekom našem utisku bi moglo da dođe do oružanog sukoba kako bi Kina uspostavila suverenitet nad tim ostrvom. Međutim, Kinezi su suviše mudri da bi pravili gluposti. Kada predsednik Tajvana pobedi na predsedničkim, znači, državnim izborima, Peking ćuti, ne primećuje da se to desilo. Kada taj isti pobedi na partijskim izborima, Peking mu pošalje čestitku. Moramo da učimo od drugih. Ne znam da li je sada kasno za to rešenje. Čini mi se da čak i u vreme, kada se Marti Ahtisari pojavio kao posrednik i specijalni izaslanik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, nije bilo kasno za formulu - jedna Srbija, dva sistema, pri čemu bi Srbija formalno zadržala granicu s Albanijom i Makedonijom, bez obzira na činjenicu što bi ta granica, zapravo, bila pod kontrolom Albanaca, s obzirom da je Kumanovskim sporazumom našoj vojsci i policiji zabranjen pristup toj granici. Bila bi to na neki način kao kad se na mapi vremenske prognoze vidi da je Kosovo u okviru državnih granica Srbije, a vlast na Kosovu je, ustvari, u rukama naroda koji je tamo većina. A koja je danas situacija? Posle Kumanovskog sporazuma nema nijednih izbora u Srbiji - parlamentarnih, predsedničkih, pa ni referenduma - na kojima su glasali kosovski Albanci. Njih nema u biračkim spiskovima Srbije. Sa druge strane, Albanci ne priznaju da je Srbija njihova država, ne priznaju da je Beograd njihova prestonica ili da je natprestonica. Ako stvari stoje tako, a Srbija je zbog religijskih spomenika i velikog broja Srba, koji još uvek tamo žive, emotivno vezana za Kosovo, onda mora da se nađe neko rešenje. I može da se nađe.

Omer Karabeg: Gospodine Mesiću, mislite li vi da je mogućno obnavljanje pregovora o statusu Kosova?

Stjepan Mesić: Pa, pitanje je da li je više moguće pregovarati o statusu Kosova. Ja mislim da je sada važno pregovarati o tome kako komunicirati u ovom sadašnjem vremenu. Zapadna Njemačka je rekla: “Istočna Njemačka za nas nikad neće biti inozemstvo“ i oni su se toga držali do ujedinjenja. Srbija ne mora priznati Kosovo zbog svojih povijesnih razloga, zbog svega onoga što se na tom prostoru događalo u proteklim stoljećima, ali treba dozvoliti komunikaciju na čitavom prostoru regije i ne bi se smjelo događati da Srbija napušta skup zemalja naše regije zato što će tamo biti predstavnik Kosova. A ta komunikacija je najvažnija zbog ljudi koji žive na Kosovu. Albanci, Srbi, Turci i drugi narodi, koji tamo žive, moraju komunicirati i međusobno i sa susjednim zemaljama. Ne smiju ljudi trpjeti zato što jedno političko pitanje nije riješeno na ovaj ili onaj način. Mi se moramo pripremati za eurostandarde, i, da bismo ih prihvatili i usvojili, moramo ljudima omogućiti da što više komuniciraju i da uspostavljaju sve moguće veze, kao što se to događa i u Europi. Nažalost, sada imamo ovu ekonomsku krizu, koju je izazvao neoliberalni kapitalizam, jer nije bilo regulatora financijskog kapitala. Ali to će morati uvesti ne samo Amerika, cijeli svijet mora uvesti regulatore u financijskom sektoru da se ponovo ne bi dogodila kriza čije smo žrtve i mi. Kako se to može riješiti? Sve skupa se mora riješiti komunikacijom. Ako budemo dobro komunicirali, prije svega na bazi argumenata, onda će se i najteži svjetski problemi rješavati, pa i ovi naši u regiji.

Kosovski mit

Omer Karabeg: Koliko problem Kosova ometa uspostavljanje dobrosusedskih odnosa u regionu?

Vuk Drašković: Ometa puno. Srbija se nalazi u teškoj situaciji zato što joj se Kosovo pojavljuje kao prepreka na putu evropskih integracija. Realnost je realnost. Potpisali smo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju koji se ne odnosi na Kosovo. Zašto? Pa, zato što jedna država, kad potpiše međunarodni sporazum, mora da svojom političkom, izvršnom, sudskom i svakom drugom vlašću garantuje da će primenjivati taj sporazum. Srbija danas ne može dati nijednu garanciji - ni vojnu, ni policijsku, ni sudsku, niti bilo kakvu drugu - da će išta od tog sporazuma moći da obezbedi na Kosovu, zato što srpske države tamo nema. Ista je stvar i sa našim pristupanjem Evropskoj uniji. Kad države ulaze u Evropsku uniju ne dolaze, kao što mnogi misle, pred neki kazan gde se dele ogromne količine para. Konačno, i ova kriza, koju je pomenuo gospodin Mesić, je na određeni način posledica naopakog shvatanja da negde u Briselu ima neka strašna krava muzara i da je samo treba musti i ništa drugo. Ja mislim da će na to biti stavljena tačka. Prema tome, mi ne možemo ući u Evropsku uniju tako što ćemo tražiti da istovremeno sa nama uđe i Kosovo. Interes je Srbije da uđe u Evropsku uniju sa onim delom teritorije koji u ovom trenutku kontroliše. Dakle, Srbija izvan Kosova će ući u Evropsku uniju. Niko iz Brisela neće od Srbije tražiti da prizna Kosovo kao državu. Tražiće se najbolji odnosi sa Kosovom - ekonomska, kulturna, privredna i svaka druga saradnja. Kada uđe u Evropsku uniju, Srbija će doći u priliku da, zapravo, ona bude ta koja će pružiti ruku Kosovu da ga jednoga dana uvede u Uniju. Pre svega Srbija. Moramo da znamo je Kosovo od 1912. godine bilo uključeno u sve integracije, u sve poslove koji se bili okrenuti najpre ka Srbiji, a od 1918. godine ka celoj Jugoslaviji. Vodovodi, pruge, putevi, sve ide na ovu stranu. Kosovo je u situaciji da se povezuje, pre svega, sa Srbijom, Crnom Gorom, Bosnom, Hrvatskom i Slovenijom. Prema tome, ako znamo šta nam je cilj, onda ćemo lako nalaziti i dogovore i sporazume da bismo stigli na taj cilj. Ako, pak, za ciljeve postavljamo nešto što je nemoguće, onda ćemo se veoma brzo naći u situaciji da ćemo početi da trpimo zbog toga. Kada sam progovorio, a odrastao sam u Hercegovini, jedna od prvih reči bila je Kosovo. Svi smo vaspitani na kosovskom epu i na kosovskom mitu. Ali bojim se da danas mnogi u Srbiji ne razumeju ni kosovski ep, ni kosovski mit. Oni misle da je to mit poraza. Ne, to je mit u kojem se poraz doživljava kao žalac neke buduće pobede. Prema tome, nije kosovski mit taj koji je pred srpski narod posle Kosovskoga boja postavio zavet da svi postradamo kao što je stradala Lazareva vojska na Kosovu. Poziv i duh kosovskog mita je drugačiji. Ne zaboravimo da se je knjeginja Milica, Lazareva žena, kojoj je Bajazit u istom danu ubio oca, devetero braće i muža, posle poraza okrenula budućnosti - kćerku je poslala u harem kod Bajazita, a njen sin Stefan se sa srpskim trupama u bitci kod Angore žestoko borio braneći Bajazita od Mongola. Sve to je u kosovskom mitu. Danas nas uspavljuju pesničke metafore, pa onda neko odvali “Kosovo je najskuplja srpska reč“ i tome moramo sve da podredimo. Nije tačno. Valjda je od svake reči skuplja Srbija, skuplji je narod, valjda su ljudi skuplji od svake reči.

Omer Karabeg: Gospodine Mesiću, mislite li da Srbija može ući u Evropsku uniju sa nerešenim problemom Kosova?

Stjepan Mesić: Ja smatram da može jer i Kosovo se mora opredijeliti za europske standarde, a to je onda samo pitanje dogovora. Pregovori sa Europskom unijom traže određeno sporazumijevanje u poglavljima, to je ona što sada radi Hrvatska. Poglavlje po poglavlje se otvara i zatvara. Tako će i pitanje granica biti otvoreno i na kraju zatvoreno i vjerujem da će se naći spasonosno rješenje.

Omer Karabeg: U poslednje vreme se dosta špekuliše da bi ponovo mogla ući u igru opcija podele Kosova. Koliko u tome ima istine?

Stjepan Mesić: Ja mislim da to nije realno, jer ako bi se išlo na to da se dio Kosova pripoji Srbiji, sutra će se pojaviti zahtjev da se Medveđa, Bujanovac i Preševo pripoje Kosovu. To je nešto što bi odudaralo od onoga za šta se Europa zalaže. Arhitektura ovog prostora je dovršena, sad treba otvarati granice i surađivati.

Omer Karabeg: Gospodine Draškoviću, po vama, koliko je realna opcija podele Kosova?

Vuk Drašković: Onoliko koliko je 1991. godine bilo verovanje da se može malo ratovati u Sloveniji i da će tu da se stane. Ne. Čim je počelo da se puca u Sloveniji, bilo je jasno da će se pucati i u Hrvatskoj, da će se pucati i u Bosni, da će se pucati i u samoj Srbiji - što se i desilo ratom na Kosovu i NATO bombardovanjem. Deoba Kosova jeste moguća ukoliko Evropska unija, NATO i velike sile odluče da se posle toga ili istovremeno obavi ceo lanac deoba. Ja ne verujem da je to realno jer odudara od evropskih principa multietničnosti i ne mislim da bi u našem slučaju Evropa mogla da prihvati da smo, eto, mi na prostoru bivše Jugoslavije strašno privrženi multietničnosti, ali samo pod uslovom da pre toga ostvarimo etničnost, da svako ogradi svoj nacionalni tor, pa će onda ti nacionalni torovi da se zagrle i da sarađuju. Ne verujem da je moguća deoba u tome smislu. Ali mislim da se podrazumeva da ljudima na severu Kosova, gde živi 95 odsto Srba, niko neće nametati tuđu policiju, kao što isto tako mislim da ne sme biti ugrožen princip pozitivne diskriminacije prema albanskoj manjini na severu Kosova i srpskoj manjini južno od Ibra. Jer, to su principi moderne, nove Evrope ka kojoj i mi idemo.

Moramo postati Evropa

Omer Karabeg: Gospodine Mesiću, u kojoj meri pitanje Kosova utiče na odnos Srbije prema Bosni i Hercegovini, mislim na one špekulacije - Republika Srpska kao nadoknada za Kosovo?

Stjepan Mesić: Te su špekulacije sigurno postojale, one postoje i danas, ali to su odvojene stvari. Postojala je bosanska srednjevjekovna država, za vrijeme turskog osvajanja Bosna je bila posebni entitet, za vrijeme Austrije isto tako, za vrijeme Titove Jugoslavije to je bila posebna republika. Nema nijednog razloga da se Bosna i Hercegovina na bilo koji način povezuje sa Kosovom. Kosovo je jedno pitanje, a Bosna i Hercegovina je sasvim drugo.

Omer Karabeg: Gospodine Draškoviću, koliko je u Srbiji, ne mislim pri tome na zvaničnu politiku, prisutna teza da Republika Srpska treba da bude nadoknada za Kosovo?

Vuk Drašković: Ta teza se može čuti. Ali mislim da je u Srbiji dominantno opredeljenje za evropeizaciju celoga prostora na način na koji smo u ovome razgovoru ukazali gospodin Mesić i ja. Evropa nije neko mesto do koga ćemo stići tako što ćemo u Beogradu, Sarajevu ili Zagrebu kupiti kartu za let do toga mesta i tamo stići. Mi moramo postati Evropa - ekonomski, politički, kulturno, duhovno, civilizacijski. Moramo da izađemo iz ovoga balkanskoga karakazana i da se odvojimo od asocijacije koja je sadržana u samoj reči Balkan. Balkan je komponovan od dve turske reči - jedna je bal, a druga je kan. Bal, koliko mi se čini, je med, a kan je krv. Mi jesmo u našoj istoriji uglavnom bili medeni, ali s vremena na vreme i krvavi. Ta medena krv kao simbol Balkana mora da ide u prošlost.

Omer Karabeg: I na kraju da vam postavim i ovo pitanje. Gospodine Mesiću, možete li zamisliti trenutak u budućnosati u kome bi Srbija priznala Kosovo i Beograd i Priština uspostavili diplomatske odnose?

Stjepan Mesić: Pa, ja to mogu zamisliti u daljoj budućnosti, ali sada je najvažnije da se uspostavi komunikacija, da to pitanje ne opterećuje odnose u regiji, da svi zajedno idemo prema Europi i da se nađemo u toj velikoj obitelji, u danas najatraktivnijem klubu koji se zove Evropska unija.

Omer Karabeg: Gospodine Draškoviću, da li će ikada Srbija priznati Kosovo i uspostavili diplomatske odnose sa Prištinom?

Vuk Drašković: Nikad. Ali u životu se nikad ne sme reći - nikad.

*****
U prvom delu Mosta Stjepan Mesić i Vuk Drašković razgovarali su o tome da li je cilj Milorada Dodika da osamostali Republiku Srpsku, koga je Milošević lagao i zašto, zbog čega bosanskohercegovački narodi nisu ravnopravni iako im to garantuje Ustav, te da li će poboljšanje srpsko-hrvatskih odnosa uticati na smirivanje situacije u BiH? Prvi deo možete pročitati OVDE