Nikad čuli za opsadu Sarajeva

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o položaju i perspektivi mladih u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Sagovornice su bile Maja Stojanović, direktorka nevladine organizacije Inicijativa mladih za ljudska prava Srbije, i Alma Mašić koja je na čelu Inicijative mladih za ljudska prava Bosne i Hercegovine.

Bilo je reči o tome u kojoj meri je mlada generacija opterećena nacionalizmom, zašto ultradesničarske organizacije privlače mlade ljude u Srbiji, koliko je vehabizam raširen među mladim Bošnjacima, šta mladi znaju o susednim državama, zašto 99 posto učenika i studenata u Srbiji nikada nije čulo za opsadu Sarajeva, zašto mladi Bošnjaci sa strahom putuju u Beograd, šta se u školama uči o nedavnom ratu na prostoru bivše Jugoslavije, koliki je značaj manifestacija poput nedavno završenih Dana Sarajeva u Beogradu, zbog čega mladi ne izlaze na izbore i koliko je jaka želja da se napusti zemlja i šansa potraži u inostranstvu.

Omer Karabeg: U kojoj meri su danas mladi ljudi opterećeni nacionalizmom? Nedavno mi je jedan profesor Univerziteta iz Sarajeva, koji dobro poznaje i situaciju u Srbiji, rekao da u mladoj generaciji postoji, kako je on to formulisao, etnonacionalistički konsenzus. Delite li to mišljenje?

Alma Mašić: U određenom smislu da. To je naročito vidljivo u podijeljenim zajednicama, tamo gdje imamo dvije škole pod jednim krovom što je nama ovdje postalo sinonim za najveću segregaciju i aparthejd. U centralnoj Bosni i Hercegovačko-neretvanskom kantonu postoje 54 takve škole. Nije problem samo u tome što na jednom spratu djeca uče po jednom nastavnom programu, a na drugom po potpuno drugačijem koji mu u mnogo čemu suprodstavljen, nego što se djeca odgajaju u duhu da su oni različiti i bolji od svojih susjeda i vršnjaka. Njeguje se kult aparthejda za koji smo vjerovali da ga nakon Južne Afrike nikada ponovo nećemo doživjeti. Time smo posijali sjeme budućeg rata jer odgajamo generaciju koja će za 15-20 godina biti spremna uzeti oružje u ruke i boriti se protiv nekoga samo zato što je on drugačiji, drugog imena i prezimena. S druge strane, mladi ljudi su zatrovani svim onim što svakodnevno slušaju od političara i medija i to ih udaljava jedne od drugih. Kad se sjetim samo entuzijazma sa kojim se 1997. godine putovalo iz Federacije u Republiku Srpsku i obratno, iako se tada moralo putovati u pratnji UMFROFOR-a, i to uporedim sa ovim što imamo danas kada su veze između mladih ljudi Federacije i Republike Srpske gotovo zamrle. Mi radimo na ponovnom povezivanju mladih iz dva entiteta, ali čini mi se da smo mnogo više postigli u regionalnoj suradnji, gdje imamo dobre rezulate posebno kad je riječ o suradnji sa Beogradom. Tu smo ovih dana imali zapažene manifestacije kao što su Dani Sarajeva u Beogradu ili Marš sjećanja Beograd-Tuzla koje zaista doprinose razumijevanju između mladih ljudi u Srbiji i Bosni i Hercegovini.

Omer Karabeg: Šta je to što mlade u Srbiji privlači ultradesničarskim organizacijama kao što su Obraz, Pokret 1389, Dveri, Nacionalni stroj, ili čak fašističke, kao što su Krv i čast, Rasonalisti, Stromfort?

Maja Stojanović: Mi moramo da prestanemo da se čudimo što se tako nešto dešava kada još uvek nismo rešili toliko stvari iz nedavne prošlosti. Ja mislim da smo mi u Srbiji na potpuno pogrešenoj osnovi srušili Miloševića. Kada smo pričali zašto on treba da ode govorili smo uglavnom o teskoj ekonomskoj i socijalnoj situaciji u Srbiji, dok smo veoma malo ukazivali na zločine koje je on počinio. Tada je propuštena prilika da se obračunamo sa zločinima i nacionalizmom i etnocentrizmom koji su ih proizveli, pa nije čudo što su te ideje i danas veoma prisutne i privlačne za mlade ljude. Nacionalizam i fašizam imaju zapaljivu retoriku, oslobađaju ljude vlastite odgovornost jer krivca uvek traže u drugom, a to nalazi odjeka među ekonomski ugoženim i marginalizovanim slojevima društva. Marginalizovani mladi ljudi pristupaju nacionalističkim i fašističkim organizacijama jer im se ne nude druge opcije. U političkom životu totalno dominira nacionalni i nacionalistički pristup. Sada se ponovo potenciraju događaji iz devedesetih, kao što su slučajevi Ganić i Jurišić što narušava odnose između Srbije i Bosne i Hercegovine. Ni u Srbiji, ni u Bosni i Hercegovini nema kritičkog promišljanja prošlosti koje bi mladima mogao da posluži kao primer.

Omer Karabeg: Koliko je verski ekstremizam, posebno vehabizam raširen među mladim Bošnjacima?

Alma Mašić: To su pojave koje u naše društvo polako ulaze na mala vrata. Ljudi vide taj problem, ali nema jasnog stava, jasnog određenja prema tim stvarima. Tema vehabizma je još uvijek na neki način tabu. Meni je jako drago što je Jasmila Žbanić u svom filmu “Na putu“ pokušala osvijetliti taj problem. Mi moramo otvoriti prostor da se o tome razgovara. Ne bude li otvorenih razgovora, budemo li to gurali pod tepih, sve vise pripadnika mlade generacije će se opredjeljivati za radikalne ideologije. Ono što je za mene najopasnije je to što se u opštoj krizi i nezadovoljstvu takvi pokreti doživljavaju kao alternativa. Recimo, kada Bosni i Hercegovini, jedinoj od svih zemalja bivše Jugoslavije, biva uskraćen pristup šengenskoj listi, odmah se stvara pogodno tle za radikalizaciju.

Predrasude se stiču u školama

Omer Karabeg: Pročitao sam nedavno da je jedna anketa pokazala da mladi ljudi u Srbiji veoma malo znaju o Bosni i Hercegovini. Čak nisu sigurni ni da li se Sarajevo nalazi u Bosni i Hercegovini ili u Hrvatskoj?

Maja Stojanović: Ja mislim da je to tačno. Kada smo pre nekoliko godina najavljivali Dane Sarajeva u Beogradu na ulici smo pravili anketu sa mladim ljudima i pitali ih šta znaju o Sarajevu i da li su ikada bili u tom gradu. Komentar jedne mlade devojke glasio je: “Nemam ja potrebe da idem u Sarajevo, šta ću ja u toj Hrvatskoj?“. Očigledno je da mladi veoma malo znaju o regionu i o našim prvim susedima. To je posledica obrazovnog sistema.

Omer Karabeg: Šta mladi u Bosni i Hercegovini znaju o Srbiji? Da li su uopšte ikada bili u Srbiji?

Alma Mašić: Jako rijetko, ako izuzmemo susrete koje mi organizujemo. Najveća prepreka su predrasude. Prošle godine, kada je Inicijativa mladih za ljudska prava organizovala veliki svjetski samit mladih u Beogradu, među učesnicima je bilo i mladih iz Bosne i Hercegovine koji su prvi put došli u Beograd. Oni su krenuli na put sa ogromnim predrasudama - da će tamo naći ljude koji kolju, pale, siluju i tako dalje. Onda su se sreli sa svojim vršnjacima iz Beograda koji slušaju istu muziku kao i oni, oblače se u istom trendu, imaju ista interesovanja. Vidjeli su da tamo žive mladi ljudi koji su isti kao i oni. Ali problem je nastao kada su se vratili u svoje sredine. U školi su imali strašnih problema kada su pričali kako im je bilo u Beogradu i kako su se družili sa svojim vršnjacima. Opet se ispriječio obrazovani sistem koji stvara iskrivljenu sliku o susjedima, o ljudima koji žive u našem okruženju.

Omer Karabeg: Oni, znači, u školi stiču predrasude.

Alma Mašić: Na neki način da. U Bosni i Hercegovini postoje tri ražličita obrazovna sistema, uče se tri različite istorije, ponekad čak i geografije, o jezicima da i ne pričam. Veoma je teško raditi na širenju tolerancije i razumijevanja i na suočavanju sa prošlošću, što je naš osnovni zadatak, kada se ista osoba u jednom udžbeniku proglašava za heroja, a u drugom za ratnog zločinca. Ponavljam, ta totalna konfuzija i dijametralno suprodstavljeni stavovi o ratu dovode do toga da se stvara nova genercija ratnika koji će se ubijati u ime ne znam kojih ideala.

Omer Karabeg: Šta mladi u Srbiji danas znaju o nedavnom ratu na prostoru bivše Jugoslavije? Znaju li za opsadu Sarajeva? Znaju li za Srebrenicu?

Maja Stojanović: Znaju veoma malo i uglavnom one stvari koje saznaju iz medija ili iz prepucavanja političkih partija. O Srebrenici se malo više zna zato što je Srebrenica u poslednje vreme ipak bila politička tema. Početkom 2000-ih, čak i 2003. i 2004. godine Srebrenica se uopšte nije pominjala, dok se danas vodi debata da li je to što se tamo desilo genocid ili nije. Međutim, o opsadi Sarajeva, koja ovde nikada nije bila tema, zna se veoma malo. Kada smo u srednjim školama i na fakuletima prikazivali film o opsadi Sarajeva uverili smo se 99 posto učenika i studenata uopšte nije čulo za opsadu Sarajeva. Uostalom, u obrazovanju u Srbiji je ne samo marginalizovano ono što se desilo devedesetih godina, nego je izvršena i revizija istorije kad je reč o partizanskom i četničkom pokretu. Smatram da nepoznavanje istine o najstašnijim zločinima koji su se dogodili u poslednjem ratu može voditi u buduće konflikte.

Omer Karabeg: Da li mladi u Bosni i Hercegovini izlaze na izbore?

Alma Mašić: To tek treba da vidimo na oktobarskim izborima. Ja sam vječiti optimista i nekako imam osjećaj da je dosta mladih ljudi shvatilo da je izlazak na izbore neka njihova nada, njihova šansa da doprinesu promjenama u društvu. To je najmoćnije oružje koje oni imaju u rukama. Vjerujem da su mladi ljudi shvatili, mi i vodimo kampanju u tom smislu, da je ova situacija u kojoj smo se mi u Bosni i Hercegovini našli nedopustiva i da više ne smijemo da stojimo po strani i gledamo ovu silnu pljačku i malverzacije koji već godinama traju.

Omer Karabeg: Kakav je odnos mladih u Srbiji prema izborima? Imaju li oni ikakav motiv da izlaze na izbore?

Maja Stojanović: U Srbiji se već dve decenije mladi pozivaju na izbore kako bi promenili stanje, međutim ja mislim da nije produktivno pozivati mlade kao jednu jedinstvenu ciljnu grupu jer su među njima i oni koji su članovi Dveri, Nacionalnog stroja i sličnih organizacija. Mi smo prošle godine vodili kampanju izlaska na izbore sa vrlo jasnim porukama, a jedna od njih bila je “Ja želim Mladića u Hagu i zato idem da glasam“.

Omer Karabeg: Da li je kod mladih u Bosni i Hercegovini još uvek jaka želja da odu u inostranstvo i tamo potraže šansu?

Alma Mašić: Bojim se da je tako, naročito u posljednje vrijeme. Opet se vraćam na pitanje viznog režima. Kada Bosna i Hercegovina, jedina u cijelom regionu, nije bila stavljena na bijelu šengensku listu, ja sam se osjećala užasno poniženo. Znači, svi u regionu mogu slobodno da putuju osim mene, mogu da odlaze kod svojih kolega u Srbiju, Hrvatsku Makedoniju, mogu da idu u Pariz, Beč ili Brisel. To nam je svima ovde ostavilo gorak ukus u ustima. Mislim da je to još više povećalo uvjerenje mladih da im je odlazak iz ove zemlje jedina šansa. Ja zaista ne želim da kažem da je na Zapadu sve med i mlijeko, ali taj psihološki momenat, kada znaš da možeš staviti pasoš u džep i otputovati gdje hoćeš, ogromno znači. Ako se nakon oktobarskih izbora u ovoj zemlji ništa ne promijeni, ako sve ostane isto, ako nastavimo da živimo u sveopštoj apatiji, bojim se da će još više mladih ljudi svoju šansu potražiti u bijegu iz Bosne i Hercegovine.

Omer Karabeg: U kojoj meri mladi iz Srbije traže izlaz u begu iz zemlje?

Maja Stojanović: To je tema o kojoj pričamo već duže vreme, o odlivu mozgova, o tome da mladi ljudi, posebno oni koji su stekli najviše stručne kvalifikacije, odlaze. Oni jednostavno ne vide sebe u Srbiji kakva je ona danas. Međutim, kada se priča o tome, govori se samo o posledicama, a ne sagledavaju se uzroci. Ne postavlja se pitanje žašto oni odlaze, a neki im čak i zameraju zbog toga što napuštaju svoju zemlju. Umesto što ih optužujemo, bolje bi bilo da rešimo glavne probleme u našoj državi, pa da, ne samo zadržimo one koji hoće da odu, nego i da nam se vrate oni koji su otišli.