Dvosmislen odnos Srbije prema BiH

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovoralo se o tome u kojoj meri će se poboljšanje odnosa između Hrvatske i Srbije odraziti na situaciju u regionu. Sagovornici su bili Živorad Kovačević, predsednik Evropskog pokreta u Srbiji, i Branko Caratan, profesor Fakuleta političkih znanosti u Zagrebu.

Bilo je reči o tome šta su doneli nedavni susreti predsednika Srbije i Hrvatske, Borisa Tadića i Ive Josipovića, o značaju za pomirenje nedavnog govora hrvatskog predsednika Josipovića u parlamentu Bosne i Hercegovine, o dvosmislenom odnosu Borisa Tadića prema Bosni i Hercegovine koji, s jedne strane, podržava njenu celovitost, a, s druge strane, neguje prijateljske odnose sa Miloradom Dodikom koji se zalaže za raspad te zemlje, koliko odnos prema Kosovu opterećuje saradnju država Zapadnog Balkana, da li je Srbija odustala od ideje da igra ulogu lidera u regionu i da li regionu uopšte treba lider.

Omer Karabeg: U poslednje vreme došlo je do poboljšanja odnosa u regionu, pre svega između Srbije i Hrvatske. Verujete li da je ovoga puta to trajni trend, jer smo i do sada u nekoliko mahova imali periode otopljavanja odnosa nakon čega bi opet nastupilo pogoršanje?

Živorad Kovačević: Ja mislim da jeste. Menja se odnos prema regionalnoj saradnji, ne samo dvojice predsednika, nego i političkih elita. Na kraju krajeva, takvi kontakti ne predstavljaju više ni za koga neki politički rizik u odnosu na sopstveno javno mnjenje. S druge strane, regionalna saradnja je jedan od ozbiljnih uslova za približavanje Evropskoj uniji, a na tom putu se nalaze i jedna i druga zemlja , s tim što je Hrvatska, razume se, daleko bliža Evropskoj uniji.

Branko Caratan: Mislim da je ovoga puta pomak trajan. U Hrvatskoj je izbor Ive Josipovića za predsjednika bio veliki korak u pravcu dobrih odnosa u ovoj našoj regiji. Snage koje su protiv popravljanja odnosa postaju sve slabije u obje zemlje. Tu je Hrvatska u nešto boljem položaju jer je pobjeda evropskih snaga u Beogradu bila dosta tijesna, ali mislim da i tamo nema povratka na staro.

Omer Karabeg: Rekao bih da je nedavni govor hrvatskog predsednika Josipovića u parlamentu Bosne i Hercegovine na neki način ključ za previzilaženje trauma koja je ostavio nedavni rat. On je prihvatio odgovornost svoje zemlje za politiku podele Bosne i Hercegovine koju su Srbija i Hrvatska vodile devedesetih godina. To je, čini mi se, gest bez presedana u ovom regionu.

Živorad Kovačević: Slažem se. To je vrlo, vrlo značajno. Predsednik Josipović nesumnjivo od samog početka svoga mandata pokazuje jasnu želju i ne odstupa od toga da kaže bobu bob i popu pop, što je veoma potrebno. To je uradio, uostalom, i u Jasenovcu. Mislim da to ulazi u okvir onoga što je u Srbiji učinjeno s Deklaracijom o Srebrenici. Bez obzira na njene moguće manjkavosti i eufemizme, to je ipak značajan iskorak. S druge strane, i u jednoj i u drugoj zemlji je došlo do izliva gneva onih koji ne mogu da prežale prošle sisteme. U Parlamentu Srbije predstanici opozicije su, izuzev Liberalna demokratske partije koja nije glasala za Deklaraciju jer je tražila da ona bude još oštrija, na apsolutno neprimeren način govorili o Deklaraciji, posebno radikali i Demokratska stranka Srbije. Koliko znam, i u hrvatskom Saboru je došlo do izliva gneva onih koji misle da je Josipovićev gest prljanje Domovinskog rata i proglašavanje Hrvatske za agresora, što je apsurdno. Te reakcije pokazuju da proces pobošljanja odnosa u regionu neće teći glatko, ali je dobro da su dva predsednika, koji na kraju krajeva ipak pripadaju novoj generaciji političara, spremni da idu evropskim putem. Moram da primetim, i to sa zadovoljstvom, da ovoga puta u Jasenovcu nije pomenut Blajburg, ne zbog toga što bi to trebalo staviti pod tepih, nego zbog toga što se Blajburg ne može staviti u istu ravan sa Jasenovcem i praviti neka vrsta ravnoteže. Ovo je, koliko pamtim, prvi put da je tako učinjeno.

Branko Caratan: Govor predsjednika Josipovića u parlamentu Bosne i Hercegovine je veoma važan. Ali želim reći da Josipović nije prvi hrvatski predsjednik koji je istupio sa takvom formom isprike i žalovanja za lošom stranom hrvatske politike u devedestim godinama. To je napravio i bivši predsjednik Mesić. Međutim, ono što je ovdje važno je da je predsjednik Josipović, zapravo, čitav pravac hrvatske politike učvrstio na jednoj novoj, europskoj liniji. Jako je značajno da je veliki dio, možda čak većina bosanskohercegovačkih Hrvata, prihvatio taj govor. Josipović je dobio aplauz ne samo u Sarajevu nego i u Mostaru kada je posjetio Filozofski fakultet. Optužbe da je on na neki način kompromitirao Hrvatsku dolaze iz reda onih koji se nelagodno osjećaju u ovoj situaciji jer su i sami neposredno ili posredno bili involvirani u staru politiku. Dakle, mislim da je nastup Josipovića i u Sarajevu, i u Mostaru, i u Jasenovcu veoma jasno učvrstio liniju hrvatske politike koja ide prema poboljšanju odnosa na prostoru bivše Jugoslavije i koja je u skladu sa najboljim demokratskim, europskim standardima.

Omer Karabeg: Mislite li da će poboljšanje odnosa između Srbije i Hrvatske uticati na smirivanje prilika u Bosni i Hercegovini?

Živorad Kovačević: Svakako, to može imati samo blagotvoran uticaj na odnose i u Bosni i Hercegovini i u celom regionu. U slučaju Bosne i Hercegovine, koja ostaje jedno od žarišta krize, ključno je da Hrvatska i Srbija, koje su garanti Dejtonskog sporazuma i imaju određene specijalne odnose sa tom zemljom, svojim patronatom ne zamene patronat međunarodne zajednice kome se vidi kraj. Jako je važno da i Srbija i Hrvatska imaju prema Bosni i Hercegovini odnos bez navijanja i posebnih simpatija.

Dodik se bori za unutarnju podršku

Omer Karabeg: Mnogi smatraju da je premijer Republike Srpske Milorad Dodik zbog svoje retorike, pune netrpeljivosti, i zbog svog agresivnog ponašanja u ovom trenutku najveća prepreka uspostavljanju atmosfere dobrosusedskih odnosa u regionu.

Branko Caratan: U stanovitom smislu to jeste tako, ali stvar je veoma kompleksna. Dodik se očito bori za unutarnju podršku i žestina njegove retorike je u toj funkciji. Ja ne mislim da Dodik realno i racionalno smatra da je moguće da jednoga dana Republika Srpska izađe iz Bosne i Hercegovine i ujedini se sa Srbijom. Njegova retorika je roba za domaću potrošnju. Međutim, u Bosni i Hercegovini su i druge stvari jako važne. Veoma je važno kakav će odnos Zagreb imati sa političkim vodstvom bosanskohercegovačkih Hrvata i Beograd sa Republikom Srpskom i njenim političarima. Ako se tu uspostavi jedna nova politika u kojoj niko neće imati osjećaj da gubi, Bosna i Hercegovina će moći doživjeti svoju novu, demokratsku rekonstrukciju. Tu mislim i na stanovitu nezgrapnost dejtonskog sistema u kojem se, vjerojatno, bosanski Hrvati nekako najlošije osjećaju. Dakle, potrebno je stvoriti sistem koji će biti apsolutno ravnoparavan i efikasan koji će omogućiti da Bosna i Hercegovina funkcionira kao država i koji će istovremeno imati veoma jasno ugrađene federalne i neke konfederalne ili konsocijacijske elemente.

Omer Karabeg: Imam utisak da je politika Srbije prilično dvosmislena kada je u pitanju odnos prema Dodiku. S jedne strane predsednik Tadić stalno ponavlja da je on za celovitu Bosnu i Hercegovinu, što je potpuno suprotno od onoga za šta se zalaže Milorad Dodik, a s druge strane neguje s njim vrlo prijateljske odnose. Kako vi to tumačite, gospodine Kovačeviću?

Živorad Kovačević: Pravo da vam kažem, meni se to ne dopada. Mislim da bi trebalo preći sa reči na dela u smislu ostvarivanja punog kontakta sa Sarajevom. Treba kao neprihvatljivu odbaciti ideju o tome da je za Srbe u Republici Srpskoj glavni grad Beograd, a ne Sarajevo. Slažem se sa profesorom Caratanom da je vruća retorika Milorada Dodika, a dodao bih i Harisa Silajdžića, koji je jednom apsolutno neprihvatljivom izjavom pokvario jedan jako lep susret u Mostaru, u funkciji unutrašnje politike, odnosno obezbeđenja podrške biračkog tela. Ali, bez obzira na to, mislim da je potrebno da se Beograd neki put ograditi od toga. A naročito mi ne prijaju izjave o tome da ćemo mi uvek podržavati Republiku Srpsku, drugim rečima ma šta ona radila, tako da stvarno mislim da u okvir poboljšanih srpsko - hrvatskih odnosa spada i to da imamo jednake aršine prema svim narodima u Bosni i Hercegovini i da nikome ne padne na pamet da bi Srbija eventualno pomislila, ja ni ne mislim da to želi, da bi joj odgovarao raspad Bosne i Hercegovine i dobijanje Republike Srpske kao kompenzaciju za gubitak Kosova. To je ne samo nerealno, neracionalno nego i apsolutno neprihvatljivo. I mislim da je potrebno da i naši lideri u tom pogledu budu jasniji.

Omer Karabeg: Čini mi se da pomirenje u regionu na izvestan način otežava stalno pozivanje na zločine Drugog svetskog rata. Ima onih koji žele, posebno u Republici Srpskoj, da osudu genocida u Srebrenici povežu sa Jasenovcem, pa traže da Hrvatska donese deklaraciju o osudi genocida nad Srbima u Drugom svetskog ratu.

Živorad Kovačević: To je utuk na utuk - vi nama genocid u Srebrenici, mi vama genocid u Jasenovcu koji se desio stvarno mnogo davno. Mislim da je najbolji odgovor na to ono što sam već spomenuo - ovogodišnji memento u Jasenovcu i govori hrvatskih zvaničnika, posebno predsednika Josipovića. To je pravi odgovor na ta pitanja. Tražiti od nekoga da sada donese rezoluciju o tome, mislim da apsolutno nema nikakvog smisla.

Branko Caratan: Hrvatska se u tom pogledu jasno deklarirala. Prije svega, ona je imala svoju narodnooslobodilačku i antifašističku borbu u kojoj su one snage koje su stvorile Jasenovac bile poražene. Protagonisti Jasenovca su bili suđeni, često puta ubijani i bez sudova. Drugo, u političkim deklaracijama nakon rata bilo je jasno određeno da je Socijalistička Republika Hrvatska utemeljana ne nekim drugim principima, sasvim suprotnim od ustaških principa. Konačno, u preambuli posljednjeg hrvatskog ustava, donesenog za vrijeme predsjednika Tuđmana, jasno je rečeno da nova Hrvatska vuče svoj kontinuitet iz AVNOJ-a i ZAVNOH-a. Dakle, jedna nova deklaracija bi bila naprosto suvišna, a i uvredljiva jer bi tjerala nekoga da radi nešto što je on već uradio.

Kosovo ostaviti po strani

Omer Karabeg: Različit odnos prema Kosovu u velikoj meri opterećuje odnose u regionu. Predsednici Josipović i Tadić su u poslednjim susretima to pitanje zaobišli, ali ono je stalno prisutno i sigurno će i ubuduće uticati na odnose između država bivše Jugoslavije.

Branko Caratan: Ja ću vas sada podsjetiti na Halštajnovu doktrinu. Njen tvorac je bio Valter Halštajn, državni tajnik u Ministarstvu vanjskih poslova Savezne Republike Njemačke. On je lansirao doktrinu prema kojoj Savezna Republika Njemačka prekida odnose sa svakom onom državom koja prizna Njemačku Demokratsku Republiku. Savezna Republika Njemačka je, kao što znamo, postala ekonomska sila, ali nije mogla prinuditi druge da poštuju pravila Halštajnove doktrine. Na kraju je i sama prekršila te principe i uspostavila diplomatske odnose sa Sovjetskim Savezom. Dakle, ako Zapadna Njemačka u tome nije uspjela, teško da će to poći za rukom i Srbiji. To je očito bolno pitanje za Srbiju i zato ga je najbolje u ovom trenutku ostaviti po strani i sačekati da ojačaju ekonomske, kulturne i sve druge veze između država bivše Jugoslavije i da i samo Kosovo bude uvučeno u te integrativne procese.

Živorad Kovačević: Moramo računati sa tim da će taj problem još dugo pratiti odnose u regionu i da moramo na neki način naći odgovor na to. Pri tome se mora računati sa nekoliko činjenica. Pre svega, Kosovo su priznale najveće svetske i evropske sile i nije realno očekivati da će doći do promene njihovog stava, ma kakvo bude mišljenje Međunarodnog suda pravde. Kao što, uostalom, ni vlada Srbije neće, odnosno dovela je sebe u situaciju da i ne može, ni na koji način odsutati od te mantre o Kosovu kao neodvojivom delu Srbije. Kosovo su priznale i sve zemlje regiona, sem Bosne i Hercegovine iz razumljivih razloga, tako da Srbija ne može i ne treba da kao najvažniji kriterij za odnose sa drugima, a posebno sa susedima, uzima njihov odnos prema nezavisnosti Kosova. Na kraju krajeva, neprikosnoveno je pravo svake zemlje da se ponaša u skladu sa onim što smatra da je u njenom najboljem interesu i razumljivo je da nijedna država u regionu ne želi da bude izuzeta od opšteg trenda. Ali, s druge strane i susedi Srbije moraju imati u vidu delikatnost pozicije u kojoj se našla Srbija i da je nemoguće očekivati da ona u dogledno vreme odustane od stava da je Kosovo neodvojivi deo njene teritorije. I tako će to, verovatno, trajati godinama. To ne bi bio neki izuzetak u međunarodnim odnosima, pa bi stoga bio potreban jedan politički konsenzus, možda prećutni, koji bi na određen način uvažavao i jednu i drugu poziciju i onemogućio da pitanje Kosova bude regionalna jabuka razdora. Tu mora da važi ona formula - slažemo se da se ne slažemo. Ako ta formula važi za odnose Srbije sa Vašingtonom i Briselom, zašto je ne uvažiti i u odnosima sa susedima. Mora se naći nekakav praktičan, pragmatičan odgovor. Kao što znate, predsednik Tadić je zbog učešća predstavnika Kosova odbio da dođe na inauguraciju predsednika Josipovića, a ovaj je na to vrlo racionalno reagovao - dobro, mi se sa tim ne slažemo, ali nećemo mu uzeti za zlo. Međutim, ako svaka od akcija koje slede priznanje - slanje ambasadora, raznih delegacija i tako dalje - bude izazivala reakcije Srbije, pogotovu ako se blokira regionalna saradnja, neće biti dobro. Mislim da je neophodan dijalog Beograda sa Kosovom o konkretnim, praktičnim, životnim problemima ljudi, kao što su snabdevanje električnom energijom, obnova zgrada i verskih objekata, carina, pasoši, nestale osobe, sudska zaštita i slično. O svemu tome se može pregovarati na radnom, neformalnom nivou, pri čemu svako može da ostane pri svom osnovnom stavu. Recimo, kad je reč o granici između Kosova i Srbije, Priština je može smatrati državnom, a Beograd administrativnom, ali mora se srediti da se preko te granice normalno prelazi, kao i preko svake druge granice u Evropi.

Omer Karabeg: Ali to pitanje se naročito postavlja u zaoštrenoj formi prilikom organizovanja regionalnih skupova. Srbija traži da Kosovo na takvim skupovima nastupa kao UNMIK Kosovo, Priština to odbija i insistira da se pojavljujuje isključivo kao nezavisna država. Može li se tu naći nekakav kompromis, pa da se ne ponovi situacija koju smo imali prilikom nedavne regionalne konferencije na Brdu kod Kranja kada je Srbija odbila da učestvuje?

Branko Caratan: Ovdje je lopta na srpskoj polovini terena. Naime, neki funkcioneri iz Beograda su davali previše žestoke izjave, mislim tu prije svega na ministra vanjskih poslova, i na taj način su sami sebe doveli u situaciju iz koje je teško pronaći, kako bi rekli Amerikanci, izlaznu strategiju. Vjerojatno će jednoga dana Srbija morati prihvatiti da sudjeluje na regionalnim skupovima gdje će biti i predstavnici Kosova. Rješnje bi moglo biti da predstavnik Srbije na početku kaže da on ne prihvaća Kosovo kao državu, ali da sudjeluje na tom skupu u interesu dobrih odnosa u regiji. Ja, inače, ne vidim način kako bi predstavnici Kosova mogli odustati od inzistiranja na tome da su oni sada nova država. To je teško zamisliti. Treba biti svjestan činjenice da će uporno istrajavanje na stavu da se ne dolazi na skupove, na kojima Kosovo učestvuje kao država, blokirati Srbiju. Mislim da to nije u interesu Srbije. Time se samo produbljuje nacionalni antagonizam na Kosovu, a to opet nije dobro za Srbe koji tamo žive. Dakle, mora se pronaći neka solucija da se ti odnosi premoste i da se na kraju uvede, možda, trgovačko predstavništvo Prištine u Beogradu i Beograda u Prištini, da se razmijene i kulturna predstavništva, pa da se na taj način počne komunicirati. Tada formalno predstavljanje sa državnom zastavom neće biti toliko presudno. Svakako, to ne možemo očekivati preko noći, ali to će jednog dana biti potrebno napraviti. Uostalom, svi mi smo se odrekli nekih velikih pretenzija. Kada se samo sjetim šta su sve nacionalisti tražili, kakve su granice crtali ulazeći u tuđe teritorije, pa smo se na kraju svi primirili. Hrvatska neće imati granicu na Drini - i to je progutano. To čak i ovi najžešći hrvatski nacionalisti više ne traže. To je stvar jednog dugoročnog procesa u kojem je jako važno ne davati preoštre izjave i sniziti oštrinu svoje retorike.

Omer Karabeg: Da li će Srbija na kraju ipak morati da odustane od svog stava da neće učestovati na regionalmim konferencijama na kojima Kosovo nastupa kao nezavisna država?

Živorad Kovačević: Nisam siguran u to, jer presedani postoje. Sastaju se, na primer, ministri policije, takav jedan sastanak bio je u Zagrebu. Tamo su sedeli ministar unutrašnjih poslova Srbije Ivica Dačić i ministar policije Kosova ispred koga je pisalo Kosovo - Rezolucija 1244, ne UNMIK. Oni su razgovarali o sprečavanju krijumčarenja ljudi i narkotika i taj razgovor je bio normalan. Dakle, moguće je naći neko rešenje. Ja ne bih bio u stanju da ga ponudim, ali se mora znati, bez obzira šta ja lično o tome mislim, da to za Srbiju nije jednostavno, da ona traži neki simbol, neku izjavu kao što kaže gospodin Caratan, čime bi se pokazalo razumevanje za njenu poziciju. Na kraju krajeva, ako bi uz ime Kosovo i stajao taj dodatak UNMIK ili Rezolcija 1244, to ne bi značilo da Kosovo sebe ne smatra samostalnom državom ili da ga drugi ne smatraju takvom državom. Ako nismo u stanju, a moraćemo, da pronađemo modus vivendi između Srbije i Kosova, moramo naći makar modus operandi, ali bez onoga što se zove gubljenje obraza. Jer najgore u svakom pregovaranju je dovesti jednu stranu u poziciju da bude primorana da nešto učini. Prema tome, mislim da se na dužu stazu mora naći način za dijalog između Beograda i Prištine i za učešće Srba na Kosovu u radu kosovskih institucija. Mislim da je to pravac kojim se mora ići. Ali čini mi se da Evropska unija neće primoravati Srbiju da ide preko nečega na šta njena vladajuća elita u ovom trenutku, ne samo da nije spremna, nego se i boji da bi zbog toga mogla izgubiti i vlast - toliko je to pitanje ovde politizovano. Da li je i u narodu baš tako, nisam sasvim siguran.

Omer Karabeg: Do pre izvesnog vremena ministar inostranih poslova Jeremić, a i predsednik Tadić, govorili su da Srbija treba da bude lider u regionu. Sada se o tome manje govori. Gospodine Kovačeviću, mislite li da je rukovodstvo Srbije odustalo od te ideje?

Živorad Kovačević: Meni to jako smeta. Prvo, Srbija nije lider u regionu. Po mnogim pokazateljima, recimo, kad je u pitanju konkuretnost njene privrede, izvoz, izdvajanje za nauku, pa i dokle je stigla na putu u Evropsku uniju, ona je pri dnu liste. Prema tome, objektivno na to nema pravo. S druge strane, i da je tako - vidljivo je, na primer, da je Hrvatska lider u regionu kad se radi o procesu evrointegracija - to ni na koji način nije dobro isticati, jer bi to na određen način vređalo ostale i izazivalo, ne samo nelagodu, nego i otpor. Prema tome, to treba izostaviti iz rečnika. Mislim da su pogrešno protumačene izjave, koje često dolaze iz Vašingtona i iz Brisela, da je Srbija važan igrač u regionu, da na određen način može da bude, s obzirom na njenu veličinu, i ključna za odnose u regionu. To je daleko od liderstva. Ja nikad nisam mogao da prihvatim da se ono što je jedan od prioriteta spoljne politike Srbije, a to su dobri odnosi sa susedima i regionalna saradnja, protumači kao nekakva predvodnička uloga Srbije u regionu. Mislim da je to u svakom pogledu loše i dobro je što u poslednje vreme sve manje čujemo takve izjave. Ali to se, izgleda, iz politike preselilo u druge oblasti, pa generalni direktor JAT-a, čija će firma uskoro biti raspuštena jer ima ogromne dugove, kaže da bi JAT trebalo da bude lider u regionu.

Branko Caratan: To prisvajanje uloge lidera je stvar za domaću upotrebu. I ovdje je svojevremno postojala teza o Hrvatskoj kao regionalnoj sili, pa se na kraju sve to zaboravilo. Potrebno je, zapravo, nešto drugo. Potrebni su nam lideri koji će razumjeti što je projekt budućnosti, lideri koji će svoje zemlje voditi naprijed, a ne natrag i koji će biti u stanju da se otrgnu od prošlosti i okrenu prema budućnosti. To je ono što svim zemljama u ovoj regiji treba. A, ako netko želi da bude vodeća sila u tom procesu, on se mora dokazivati tako što će kooperirati, podupirati druge, uspostavljati, a ne rušiti mostove.