Izdavanje ličnih dokumenata na jeziku nacionalnih manjina još jednom je otvorilo pitanje odnosa zvaničnih vlasti prema pravima nacionalnih manjina. U vreme kada Srbija obeležava Dan jezika, čini se da svi njeni građani nisu ravnopravni u korišćenju maternjeg jezika.
Problemi postoje kako u upražnjavanju jezika kroz zvanične institucije tako i u oblasti prosvete, tačnije školovanju na maternjem jeziku.
Tek odnedavno građani Novog Pazara lične karte i biometrijske pasoše mogu dobiti na bosanskom jeziku i latiničnom pismu, ali takvo pravo nemaju svi građani koji koriste to pismo. Pored toga, neka od dokumenata građani dobijaju na ćirilici, a u nekim opštinama u Sandžaku pravo na maternji jezik se čak i ne poštuje.
„Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma poštuje se samo delimično, samo u nekim opštinama i od slučaja do slučaja“, kaže za RSE Mirsad Jusufović, generalni sekretar Sandžačke demokratske partije.
„Imate opštinu Priboj gde većinu čine SRS, DSS i SNS i tu oni već godinama odbijaju da u promene statuta uvrste, pored srpskog i bosanski jezik kao zvanični. Takođe je primetno da se u MUP neki dokumenti izdaju onako kako kao pripadnik bošnjačke nacionalne manjine zahtevam, ali da se neki dokumenti ne izdaju u skladu sa tim zakonom," kaže Jusufović.
I dok se širom sveta još uvek obeležava Dan jezika, u Srbiji pravo na maternji jezik još uvek nemaju svi građani. Predstavnici manjina tvrde da su građani u manjim sredinama, i pored toga što broje više od 25 procenata ukupnog stanovništva i time stiču pravo na upotrebu svog maternjeg jezika, diskriminisani u pogledu korišćenja tog prava.
Vlasti "otvorene" kad moraju
Međutim, zvaničnici tvrde da su sva prava nacionalnih manjina zagarantovana Ustavom, ispoštovana.
„Sve nacionalne manjine u Srbiji ravnopravne su u ostvarivanju svojih prava, a posebna ograničenja za određene nacionalne manjine ne postoje. Kada se govori o praksi i da li postoje neke povrede ovih prava o tome ne mogu da govorim, jer je to za mene nepoznato, ali ako postoje problemi onda su tu i nadležni državni organi koji služe za prijavljivanje kršenja ljudskih prava tako da treba odmah zatražiti svoja prava koja su Ustavom i zakonom zagarantovana,“ kaže za RSE Petar Antić, pomoćnik ministra za ljudska i manjiska prava.
Ali, lingvista iz Novog Pazara, Sead Biberović, kaže za RSE da se odnos vlasti prema manjinama može jasno očitati upravo preko prava na upotrebu maternjeg jezika.
On ističe da vlasti nisu otvorene podjednako prema svim manjinama i da zbog toga pravo na službenu upotrebu jezika, nije isto na čitavoj teritoriji Srbije.
„Ono što nas vreme i iskustvo uči jeste da su vlasti u Srbiji, ma koje bile od početka 1990. godina do danas, „otvorene“ samo kada to moraju. Znači, kada se to dešava pod pritiskom međunarodne zajednice, a to je najčešće bio i jedni faktor koji je mogao da „otvori“ vlasti da urade nešto pozitivno u zemlji u pogledu prava pripadnika i pripadnica nacionalnih manjina,“ kaže Biberović.
Zavisi od dobre volje funkcionera
Mnogi smatraju da pravo na službenu upotrebu jezika, nije isto u Vojvodini i Sandžaku, ali da razlike postoje i među tradicionalnim manjinama kao što su mađarska, rusinska, slovačka i rumunska u odnosu na nove manjine kao što su hrvatska i bošnjačka.
Slaven Bačić, predsednik Hrvatskog akademskog društva u Subotici, kaže za RSE da pitanje upotrebe maternjeg jezika nije samo lingvističko pitanje, već prvenstveno političko i simboličko.
On ističe da su problemi sa upotrebom jezika mnogo manji u Subotici nego u manjim mestima i navodi jedan takav primer:
„Bio je nedavno slučaj škole u Bačkom Monoštoru na kojoj je sve, isključivo, napisano na ćirilici, znači ni na latinici, a kamoli na hrvatskom.“
On ističe da upotreba maternjeg jezika u javnim službama najčešće zavisi, ne od slova Ustava, već od dobre volje lokalnih funkcionera, koji se prema tom pravu, kako kaže, odnose bahato i svojevoljno.
„Kada govorimo o lokalnim organima u Subotici tu je sve rešeno kako treba. Kod državnih organa taj službeni deo se dosta dobro poštuje, zvanični natpisi ili izdavanje uverenja, a imate sa druge strane sela u kojima je ovo pitanje potpuno novo. Vi u tim selima imate predsednika mesne zajednice ili direktora škole koji se ponašaju kao šerifi i njima ne pada na pamet da ukoliko on ne želi to da radi da ga na takav postupak bilo ko natera i zato, tek se moramo izboriti za punu implementaciju tog prava,“ rekao je on.
Problemi postoje kako u upražnjavanju jezika kroz zvanične institucije tako i u oblasti prosvete, tačnije školovanju na maternjem jeziku.
Tek odnedavno građani Novog Pazara lične karte i biometrijske pasoše mogu dobiti na bosanskom jeziku i latiničnom pismu, ali takvo pravo nemaju svi građani koji koriste to pismo. Pored toga, neka od dokumenata građani dobijaju na ćirilici, a u nekim opštinama u Sandžaku pravo na maternji jezik se čak i ne poštuje.
„Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma poštuje se samo delimično, samo u nekim opštinama i od slučaja do slučaja“, kaže za RSE Mirsad Jusufović, generalni sekretar Sandžačke demokratske partije.
„Imate opštinu Priboj gde većinu čine SRS, DSS i SNS i tu oni već godinama odbijaju da u promene statuta uvrste, pored srpskog i bosanski jezik kao zvanični. Takođe je primetno da se u MUP neki dokumenti izdaju onako kako kao pripadnik bošnjačke nacionalne manjine zahtevam, ali da se neki dokumenti ne izdaju u skladu sa tim zakonom," kaže Jusufović.
I dok se širom sveta još uvek obeležava Dan jezika, u Srbiji pravo na maternji jezik još uvek nemaju svi građani. Predstavnici manjina tvrde da su građani u manjim sredinama, i pored toga što broje više od 25 procenata ukupnog stanovništva i time stiču pravo na upotrebu svog maternjeg jezika, diskriminisani u pogledu korišćenja tog prava.
Vlasti "otvorene" kad moraju
Sve nacionalne manjine u Srbiji ravnopravne su u ostvarivanju svojih prava, a posebna ograničenja za određene nacionalne manjine ne postoje. Kada se govori o praksi i da li postoje neke povrede ovih prava o tome ne mogu da govorim.
„Sve nacionalne manjine u Srbiji ravnopravne su u ostvarivanju svojih prava, a posebna ograničenja za određene nacionalne manjine ne postoje. Kada se govori o praksi i da li postoje neke povrede ovih prava o tome ne mogu da govorim, jer je to za mene nepoznato, ali ako postoje problemi onda su tu i nadležni državni organi koji služe za prijavljivanje kršenja ljudskih prava tako da treba odmah zatražiti svoja prava koja su Ustavom i zakonom zagarantovana,“ kaže za RSE Petar Antić, pomoćnik ministra za ljudska i manjiska prava.
Ali, lingvista iz Novog Pazara, Sead Biberović, kaže za RSE da se odnos vlasti prema manjinama može jasno očitati upravo preko prava na upotrebu maternjeg jezika.
On ističe da vlasti nisu otvorene podjednako prema svim manjinama i da zbog toga pravo na službenu upotrebu jezika, nije isto na čitavoj teritoriji Srbije.
„Ono što nas vreme i iskustvo uči jeste da su vlasti u Srbiji, ma koje bile od početka 1990. godina do danas, „otvorene“ samo kada to moraju. Znači, kada se to dešava pod pritiskom međunarodne zajednice, a to je najčešće bio i jedni faktor koji je mogao da „otvori“ vlasti da urade nešto pozitivno u zemlji u pogledu prava pripadnika i pripadnica nacionalnih manjina,“ kaže Biberović.
Zavisi od dobre volje funkcionera
Mnogi smatraju da pravo na službenu upotrebu jezika, nije isto u Vojvodini i Sandžaku, ali da razlike postoje i među tradicionalnim manjinama kao što su mađarska, rusinska, slovačka i rumunska u odnosu na nove manjine kao što su hrvatska i bošnjačka.
Slaven Bačić, predsednik Hrvatskog akademskog društva u Subotici, kaže za RSE da pitanje upotrebe maternjeg jezika nije samo lingvističko pitanje, već prvenstveno političko i simboličko.
On ističe da su problemi sa upotrebom jezika mnogo manji u Subotici nego u manjim mestima i navodi jedan takav primer:
„Bio je nedavno slučaj škole u Bačkom Monoštoru na kojoj je sve, isključivo, napisano na ćirilici, znači ni na latinici, a kamoli na hrvatskom.“
On ističe da upotreba maternjeg jezika u javnim službama najčešće zavisi, ne od slova Ustava, već od dobre volje lokalnih funkcionera, koji se prema tom pravu, kako kaže, odnose bahato i svojevoljno.
„Kada govorimo o lokalnim organima u Subotici tu je sve rešeno kako treba. Kod državnih organa taj službeni deo se dosta dobro poštuje, zvanični natpisi ili izdavanje uverenja, a imate sa druge strane sela u kojima je ovo pitanje potpuno novo. Vi u tim selima imate predsednika mesne zajednice ili direktora škole koji se ponašaju kao šerifi i njima ne pada na pamet da ukoliko on ne želi to da radi da ga na takav postupak bilo ko natera i zato, tek se moramo izboriti za punu implementaciju tog prava,“ rekao je on.
