General nekadašnje JNA, Vlado Trifunović dočekao je, nakon 14 godina, poništenje presude za izdaju. On je 1991. godine hrvatskim snagama predao kasarnu u Varaždinu, a 250 mladih vojnika poslao kući i tako im spasio živote.
Sud ga je u Srbiji, međutim, za to, nadasve humano, delo proglasio krivim. Danas je teško bolestan, već skoro dve decenije živi u sobici jednog beogradskog hotela na železničkoj stanici. Za Radio Slobodna Evropa je rekao kako je tužan što je njegovoj zemlji trebalo 14 godina da ga oslobode krivice.
Iz samačke hotelske sobe od svega devet kvadrata, Vlado Trifunović nerado govori o godinama koje provodi čekajući da mu vrate dostojanstvo i ugled koji su mu oduzeti samo zato što je poštovao najveću vrednost - ljudski život. Svoje vojnike je, posle oružanih sukoba sa hrvatskim snagama u Varaždinu, odlukom o povlačenju žive vratio kući - a dočekala ga je optužba za veleizdaju.
“Što sam toliko morao čekati? Zar u ovoj državi nije bilo pameti da shvate? Jer ono što su sada konstatovali, to se moglo konstatovati i prije deset godina. I drugo, zašto sam uopšte suđen? Zašto sam bio u zatvoru, zašto sam proganjan? Zbog toga sam tužan i razočaran”, kaže Trifunović.
On je više od godinu dana proveo u zatvoru, a ostatak vremena čekajući nove procese. Iako je sada nevin, optužnica i dalje stoji. Vrhovni sud Srbije je odredio novo suđenje, kaže njegov advokat Vladimir Đerić i dodaje:
„Naravno, potom bi trebalo pokušati da se generalu nadoknadi sva ta patnja kroz koju je prošao, koja podrazumeva ne samo pritvor, nego i jednu veliku duševnu bol koja mu je naneta bestijalnom kampanjom tadašnjih medija koji su ga proglašavali za izdajnika.“
Ostavljen na cedilu od strane Vrhovne vojne komande u okruženju višestruko brojnijih pripadnika Hrvatske vojske, što su svojevremeno potvrdili i čelni ljudi JNA, Trifunović se 1991. godine u pregovorima sa hrvatskim oficirima dogovorio da vojnici sa lakim naoružanjem napuste Varaždin i da im do slobodne teritorije bude garantovana bezbednost.
VOJNICI SU ZAHVALNI
U Beogradu su ga dočekale optužbe zašto jedinice nije povukao jugoistočno i severozapadno od Varaždina i tukao po gradu. Varaždin je trebalo pretvoriti u Vukovar, možda i sa težim posledicama. Najviše mu se prigovaralo što nije prihvatio dopunu jedinica paravojskom.
Ostaće upamćena rečenica tadašnjeg načelnika Generalštaba, sada haškog optuženika Momčila Perišića, koji je na sastanku sa vojnim pravosuđem rekao:„Nosim bombu da je bacim na Trifunovića.“
Uzalud je Trifunović tvrdio da je povlačenje iz Hrvatske bila jedina moguća odluka.
„Zašto nisam porušio Varaždin? Zašto nisam srušio branu da potopim celi Varaždin? To znači moje vojnike bih kao miševe podavio, a onda i građane Varaždina. A ja nisam škole završio i nisam se rodio, i moji me roditelji vaspitali da pravim zločine i uništavam ljude. Ali, Srbiji tada nisu trebali živi ljudi, nego mrtvi heroji da se njima ponosi i da pozlati istoriju. Treba imati na umu da su kod mene ostala samo djeca sirotinje. Sva druga djeca, svi drugi vojnici koji su imali neku imovinu, nekoga svog na položaju ili neke veze su izvučeni ranije. Pobjeglo i nije došlo u vojsku u Varaždin“, kaže Trifunović.
Neki od vojnika koje je spasao javljali su mu se, kaže, tokom ovih godina. Pojedini su o događajima u Varaždinu svedočili i u dokumentarnom filmu „Predstava: izdajnik protiv zločinca“:
„Bili smo kao žrtvene ovce.“
„Beograd jo non-stop pričao jedno, a dešavanja na terenu su sasvim drugo.“
„Mi smo verovatno trebali da budemo žrtvovani za tru neku opštu, vojnu stvar.“
„Da nije bilo njega i njegove odluke, verovatno da bi mnogo nas vojnika završili u kovčegu i vratila se svojima mrtvi.“
Bivši sudija Vojnog suda u Beogradu Đorđe Dozet, koji je Trifunovića i njegove saradnike na drugom, ponovljenom suđenju oslobodio krivice pišući istovremeno prijavu tužiocu protiv političkog i vojnog vrha SFRJ, kaže za RSE da sada očekuje vraćanje dostojanstva ljudima koji su postupili na jedini ispravan način.
“Meni je drago što je do toga došlo zbog ljudi, zbog te petorice koji su tolike godine propatili iz hira jednog ili dvoje ljudi iz tadašnjeg vrha vlasti.”
Vera Marković, iz nevladine organizacije Žene u crnom, kaže da bi epilog procesa u Beogradu mogao biti samo početak postepenog stvaranja realne slike o ulozi JNA tokom ratova devedesetih.
„Da je zajedno sa tim išla i rehabilitacija, to bi značilo da se Srbija bar malo odvojila od one politike devedesetih - današnja omladina da dobije primer jednog takvog generala koji je spasao njihove vršnjake znajući šta mu sleduje, i da se, uprkos tome, moralno uzvisio i uradio jedino moguće – spasao svoje vojnike.“
Vlado Trifunović, bez stana i imovine, vraćanje oduzetog dostojanstva nastavlja da čeka u sobičku hotela na železničkoj stanici u Beogradu.
Boris Tadić je, u svojstvu ministra vojnog, na pitanje o rešavanju stambenog pitanja generala koji ima 40 godina radnog staža, rekao da „mnogi ljudi nemaju stan“.
Pročitajte ostale priloge iz programa Pred licem pravde:
Prvi proces za zločine nad Romima
Uskoro presuda za zločine u Vlasenici?
BiH sa nejedinstvenom kaznenom politikom
Nove žalbe Radovana Karadžića
* * *
Program Pred licem pravde - Suđenja za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije pripremaju Radio Slobodna Europa i Institut za ratno i mirnodopsko izvještavanje (IWPR). Svake nedjelje od 18.30 do 19.00 i od 22.30 do 23.00 sata - samo u našem radijskom programu i na internet stranici. (Autori programa Pred licem pravde: Merdijana Sadović, Sabina Čabaravdić)
Sud ga je u Srbiji, međutim, za to, nadasve humano, delo proglasio krivim. Danas je teško bolestan, već skoro dve decenije živi u sobici jednog beogradskog hotela na železničkoj stanici. Za Radio Slobodna Evropa je rekao kako je tužan što je njegovoj zemlji trebalo 14 godina da ga oslobode krivice.
Iz samačke hotelske sobe od svega devet kvadrata, Vlado Trifunović nerado govori o godinama koje provodi čekajući da mu vrate dostojanstvo i ugled koji su mu oduzeti samo zato što je poštovao najveću vrednost - ljudski život. Svoje vojnike je, posle oružanih sukoba sa hrvatskim snagama u Varaždinu, odlukom o povlačenju žive vratio kući - a dočekala ga je optužba za veleizdaju.
“Što sam toliko morao čekati? Zar u ovoj državi nije bilo pameti da shvate? Jer ono što su sada konstatovali, to se moglo konstatovati i prije deset godina. I drugo, zašto sam uopšte suđen? Zašto sam bio u zatvoru, zašto sam proganjan? Zbog toga sam tužan i razočaran”, kaže Trifunović.
On je više od godinu dana proveo u zatvoru, a ostatak vremena čekajući nove procese. Iako je sada nevin, optužnica i dalje stoji. Vrhovni sud Srbije je odredio novo suđenje, kaže njegov advokat Vladimir Đerić i dodaje:
„Naravno, potom bi trebalo pokušati da se generalu nadoknadi sva ta patnja kroz koju je prošao, koja podrazumeva ne samo pritvor, nego i jednu veliku duševnu bol koja mu je naneta bestijalnom kampanjom tadašnjih medija koji su ga proglašavali za izdajnika.“
Ostavljen na cedilu od strane Vrhovne vojne komande u okruženju višestruko brojnijih pripadnika Hrvatske vojske, što su svojevremeno potvrdili i čelni ljudi JNA, Trifunović se 1991. godine u pregovorima sa hrvatskim oficirima dogovorio da vojnici sa lakim naoružanjem napuste Varaždin i da im do slobodne teritorije bude garantovana bezbednost.
VOJNICI SU ZAHVALNI
U Beogradu su ga dočekale optužbe zašto jedinice nije povukao jugoistočno i severozapadno od Varaždina i tukao po gradu. Varaždin je trebalo pretvoriti u Vukovar, možda i sa težim posledicama. Najviše mu se prigovaralo što nije prihvatio dopunu jedinica paravojskom.
Ostaće upamćena rečenica tadašnjeg načelnika Generalštaba, sada haškog optuženika Momčila Perišića, koji je na sastanku sa vojnim pravosuđem rekao:„Nosim bombu da je bacim na Trifunovića.“
Uzalud je Trifunović tvrdio da je povlačenje iz Hrvatske bila jedina moguća odluka.
„Zašto nisam porušio Varaždin? Zašto nisam srušio branu da potopim celi Varaždin? To znači moje vojnike bih kao miševe podavio, a onda i građane Varaždina. A ja nisam škole završio i nisam se rodio, i moji me roditelji vaspitali da pravim zločine i uništavam ljude. Ali, Srbiji tada nisu trebali živi ljudi, nego mrtvi heroji da se njima ponosi i da pozlati istoriju. Treba imati na umu da su kod mene ostala samo djeca sirotinje. Sva druga djeca, svi drugi vojnici koji su imali neku imovinu, nekoga svog na položaju ili neke veze su izvučeni ranije. Pobjeglo i nije došlo u vojsku u Varaždin“, kaže Trifunović.
Neki od vojnika koje je spasao javljali su mu se, kaže, tokom ovih godina. Pojedini su o događajima u Varaždinu svedočili i u dokumentarnom filmu „Predstava: izdajnik protiv zločinca“:
„Bili smo kao žrtvene ovce.“
„Beograd jo non-stop pričao jedno, a dešavanja na terenu su sasvim drugo.“
„Mi smo verovatno trebali da budemo žrtvovani za tru neku opštu, vojnu stvar.“
„Da nije bilo njega i njegove odluke, verovatno da bi mnogo nas vojnika završili u kovčegu i vratila se svojima mrtvi.“
Bivši sudija Vojnog suda u Beogradu Đorđe Dozet, koji je Trifunovića i njegove saradnike na drugom, ponovljenom suđenju oslobodio krivice pišući istovremeno prijavu tužiocu protiv političkog i vojnog vrha SFRJ, kaže za RSE da sada očekuje vraćanje dostojanstva ljudima koji su postupili na jedini ispravan način.
“Meni je drago što je do toga došlo zbog ljudi, zbog te petorice koji su tolike godine propatili iz hira jednog ili dvoje ljudi iz tadašnjeg vrha vlasti.”
Vera Marković, iz nevladine organizacije Žene u crnom, kaže da bi epilog procesa u Beogradu mogao biti samo početak postepenog stvaranja realne slike o ulozi JNA tokom ratova devedesetih.
„Da je zajedno sa tim išla i rehabilitacija, to bi značilo da se Srbija bar malo odvojila od one politike devedesetih - današnja omladina da dobije primer jednog takvog generala koji je spasao njihove vršnjake znajući šta mu sleduje, i da se, uprkos tome, moralno uzvisio i uradio jedino moguće – spasao svoje vojnike.“
Vlado Trifunović, bez stana i imovine, vraćanje oduzetog dostojanstva nastavlja da čeka u sobičku hotela na železničkoj stanici u Beogradu.
Boris Tadić je, u svojstvu ministra vojnog, na pitanje o rešavanju stambenog pitanja generala koji ima 40 godina radnog staža, rekao da „mnogi ljudi nemaju stan“.
Pročitajte ostale priloge iz programa Pred licem pravde:
Prvi proces za zločine nad Romima
Uskoro presuda za zločine u Vlasenici?
BiH sa nejedinstvenom kaznenom politikom
Nove žalbe Radovana Karadžića
* * *
Program Pred licem pravde - Suđenja za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije pripremaju Radio Slobodna Europa i Institut za ratno i mirnodopsko izvještavanje (IWPR). Svake nedjelje od 18.30 do 19.00 i od 22.30 do 23.00 sata - samo u našem radijskom programu i na internet stranici. (Autori programa Pred licem pravde: Merdijana Sadović, Sabina Čabaravdić)