RSE: Počela je podela akcija građanima Srbije. Šta je vaš predlog – da ih do daljnjeg čuvaju i da očekuju porast njihove cene, ili odmah, kada to bude moguće, da ih unovče?
Ćulibrk: Nešto slično se u Srbiji već desilo. Po Zakonu iz 1997. godine privatizovana su mnoga preduzeća, tako što je 60 odsto tadašnjeg društvenog kapitala besplatno podeljeno bivšim zaposlenim i svim punoletnim građanima. Veliki broj građana nije bio obavešten da ima pravo na besplatne akcije, bez obzira da li su radili u nekoj firmi ili ne. Mnogi nisu iskoristili to zakonsko pravo, a imali su pravo da za svaku godinu radnog staža u društvenog sektoru, upišu akcije koje su tada vredele 400 nemačkih maraka (DM).
RSE: Da li ste Vi to uradili?
Ćulibrk: Iskoristio sam to svoje pravo, ali me čudilo da su mnoge moje kolege sumnjičavo vrtele glavom dok sam to radio, mislili su da gubim vreme. Ispostavilo se da to nije bilo gubljenje vremena jer su ljudi mogli da upišu akcije u mnogim firmama. Kasnije se ispostavilo da su mnoge akcije vredele i nekoliko puta više od nominalne vrednosti, kao što su bile akcije Knjaz Miloš, Hemofarma, Sintelona, svih pivara. Ljudi, koji su tada iskoristili svoje zakonsko pravo, su dobili mnogo više para nego što će dobiti građani koji su sada upisali ove besplatne akcije.
RSE: Da li država namerno nije obavestila građane da imaju na to pravo, ili je to bila neka zaboravnost?
Ćulibrk: Bilo je nekoliko faktora. Čudilo me da to država nikada nije propagirala u tolikoj meri, da svim građanima postane apsolutno jasno da imaju pravo na besplatne akcije. To je bio neki prećutni sporazum. Najveći broj društvenih preduzeća privatizovan je upravo posle 5. oktobra, u vakuumu, dok nije formirana nova Vlada i dok nije promenjen model privatizacije. Nekoliko stotina najuspešnijih srpskih preduzeća je u tom periodu privatizovano, a građani nisu iskoristili svoja prava. Procene kapitala u pojedinim firmama su pravljene tako da što manje kapitala ostane autsajderima, ljudima koji nisu bili zaposleni. Gledalo se da se kapital podeli zaposlenima i bivšim zaposlenima, penzionerima, a onima sa strane je ostalo relativno malo kapitala za podelu. Čak i u onim lošim preduzećima, koja nisu nešto posebno uspešno poslovala, ispostavilo se da su ljudi, koji su upisali te akcije, dobili u principu mnogo više nego na što sada mogu da računaju građani koji će učestvovati u ovoj besplatnoj podeli akcija.
Podela naplaćenog novca
RSE: Kada krajem juna budu te akcije na berzi, da li ih treba odmah prodati, ili čekati neka bolja vremena?
Ćulibrk: Teško je to sada procenjivati, pogotovo što se radi o akcijama Naftne industrije Srbije (NIS), koja već ima većinskog vlasnika. Teško je pretpostaviti da će se pojaviti još jedan veliki igrač, koji je zainteresovan da bude manjinski vlasnik u NIS-u i koji će biti spreman da konkuriše Gaspromu u kupovini tih akcija. Pre bih rekao da je ovaj posao završen i da građani, u velikoj većini slučajeva, mogu da očekuju samo taj maksimum koji je država već ugovorila, a to je tih 2.500 dinara za paket od pet akcija.
Građani, u velikoj većini slučajeva, mogu da očekuju samo taj maksimum koji je država već ugovorila, a to je tih 2.500 dinara za paket od pet akcija. To je posledica cene koju je država ugovorila kada je prodavala većinski paket ruskom partneru.
RSE: Šta je ovih 1.700 dinara koje građani mogu da podignu odmah?
Ćulibrk: To je novac koji se slio u privatizacioni registar, koji je dobijen prodajom manjinskih paketa države u prethodno privatizovanim preduzećima. Sve ono što nije bilo privatizovano 1997. godine, što nije besplatno podeljeno zaposlenima i bivšim radnicima, ili što nije otkupljeno po posebnim, privilegovanim uslovima u drugom krugu, a moglo je da se proda još 30 odsto tog društvenog kapitala uz razne popuste, recimo dva posto popusta za svaku godinu staža, prebačeno je u akcijski fond. Akcijski fond je u proteklih nekoliko, skoro 10 godina, prodavao delimično te manjinske pakete, koje je imao u tim preduzećima, a taj novac je prebacivan u privatizacioni registar. Kada se sav taj novac podeli na 4.800.000 građana, koji su stekli pravo na besplatne akcije, ispalo je da svako od njih može da dobije po 1.700 dinara. Sada se deli taj novac koji je u međuvremenu stajao u privatizacionom registru.
RSE: I više nikada se neće deliti nikakav gotovi novac?
Ćulibrk: Ovo je praktično podela novca koji je u međuvremenu naplaćen. Ubuduće, građani neće dobijati pojedinačne akcije, kao što je slučaj sa pet akcija NIS-a, nego će dobijati neke objedinjene akcije, u kojima će biti sadržane sve akcije, svih preduzeća, koja će ubuduće biti privatizovana – kao Aerodrom, Nikola Tesla ili Telecom i svi oni manjinski paketi preduzeća koja su do sada većinski privatizovana, a čiji deo je ostao u portfelju akcijskog fonda. Sve će to biti objedinjeno u jednu masu koja će se podeliti na 4.800.000 ljudi i oni će dobiti objedinjene akcije, koje će biti praktično neka vrsta surogata, u kome će biti različiti postotci različitih firmi.
Klizanje dinara prema evru
RSE: Da li to znači da od onih, Dinkićem obećanih, 1.000 evra neće biti ništa?
Ćulibrk: Meni je to bilo od početka jasno. Računica je vrlo jednostavna. Građanima se deli 15 odsto kapitala tih velikih javnih preduzeća. Da bi svako od njih dobio po 1.000 evra, a prijavilo se oko pet miliona građana, predstavlja vrednost od pet milijardi evra. Pošto je reč o 15 posto, ta preduzeća bi morala da vrede bar šest puta više, preko 30 milijardi evra. Sve ono što je do sada privatizovano, preko 1.500 preduzeća, nisu ni blizu te cifre. Od početka je bilo jasno, ako smo hteli da budemo realni, da je to preuveličana vrednost, pogotovo što niko ne može sa sigurnošću da priča o tržišnoj vrednosti akcija. Mi sada pričamo samo o nominalnoj vrednosti. Tržišna vrednost će se znati onog momenta kada akcije budu iznete na berzu. Dešavalo se u ovih proteklih desetak godina, da su akcije pojedinih uspešnih firmi vredele i 10, pa i 20 puta više od nominalne vrednosti, ali se i dešavalo da niste mogli da prodate na berzi akcije ni za pet odsto njene nominalne vrednosti.
RSE: Devizne rezerve iznose 10,5 milijardi evra, što je dobar rezultat. Narodna banka sada te devize pretvara u dinare i pušta ih na tržište. Šta je glavni razlog tome?
Ćulibrk: Narodna banka je par puta intervenisala da bi sprečila preterane oscilacije kursa. To je ono što guverner ponavlja već nekoliko godina. Ovog puta dešava se ono što se desilo početkom decembra, nekoliko velikih javnih preduzeća, ne vodeći računa o tome da na vreme obezbedi devize za plaćanje uvoza, pre svega, energenata, dali su naloge da u toku dana kupe 50 ili 100 miliona evra. Devizno tržište Srbije je jako plitko. Dnevni promet je bio 15-20 miliona evra. Kada date nalog da odjednom kupite 50 ili 100 miliona evra, napravite pravi poremećaj i nastane jedan haos, kurs počinje strahovito da raste. Tome se pred kraj godine, zbog rebalansa budžeta i zbog isplata iz budžeta, pridružila i država. Ona je pogurala na neki način tražnju za devizama, a to je opet poguralo kurs naviše. Narodna banka je u februaru 2009. godine, zatim početkom decembra i sada u januaru, intervenisala prodajom deviza na tom tržištu da bi smirila nagli rast kursa. Krajem januara 2009. godine, evro je vredeo oko 95 dinara. Ako imamo u vidu da je sada srednja vrednost kursa 97, mislim da ni najveći optimisti nisu očekivali da će biti tako mala razlika. Jedini problem je što još uvek ljudi u Srbiji nisu navikli na to da kurs može da kliže i gore i dole, u zavisnosti od toga kakav je odnos ponude i tražnje na tom deviznom tržištu.
RSE: Šta je vaša prognoza za naredna dva-tri meseca?
Ćulibrk: Teško je davati prognoze na kratak rok. Na dugi i na srednji rok, do kraja ove godine i narednih nekoliko godina, neće biti jačanja dinara, kao što je to bilo tokom 2008. godine. Tada smo imali situaciju koja nije bila prilično specifična, nego se dešavala i u drugim zemljama iz okruženja, u Hrvatskoj, u Slovačkoj i nekim drugim zemljama koje su jedno vreme imale jačanje nacionalne valute u odnosu na evro, pre svega zbog velikog priliva direktnih stranih investicija, zbog velikog zaduživanja privatnog sektora u inostranstvu. U toku 2009. godine, samo za naplatu je dospevalo preko četiri milijardi evra, koja su povukla privatna preduzeća i banke iz Srbije, iz inostranstva. Ove godine nema zvanične procene, ali se pretpostavlja da se radi o otprilike istoj sumi. U relativno kratkom roku, za samo nekoliko godina, privatni sektor Srbije zadužio se direktno u inostranstvu, ne od banaka koje ovde imaju svoja predstavništva, nego direktno iz inostranstva, za preko 10 milijardi evra. Sa tolikim unosom deviza, bilo je sasvim logično da jača ponuda deviza. Na taj način je omogućeno da dinar jača, a on je zaista jačao, praktično je ojačao 10 posto u odnosu na evro tokom 2008. godine. Toga više neće biti. Mi ćemo sada biti suočeni sa laganim stalnim klizanjem dinara prema evru. To je sasvim logično i razumljivo, pogotovo ako se ima u vidu da je 2009. godine inflacija, merena potrošačkim cenama, bila sedam posto, dok je u mnogim zemljama evro zone inflacija bila ravna nuli, čak i negativna.
RSE: Prognoza je da će u ovoj godini inflacija biti i šest posto?
Ćulibrk: Za tih šest posto bi bilo logično očekivati da klizne kurs. Moramo, u našim glavama, da počnemo da pravimo projekcije. Ne možemo da računamo da će dinar biti stabilan i da će, ako je danas srednji kurs 96 ili 97, tako biti i za godinu dana. Ne. On će morati da se menja, a što se lakše menja, to je bolje jer se na neki način mogu praviti projekcije za duži period. Dalje slabljenje dinara je zaista neminovno, pogotovo što će to svakako uticati i na povećanje izvoza, odnosno delovaće motivirajući jer će izvoznici znati da će njihov proizvod sutra da vredi mnogo više nego što vredi danas.
Ne postoji alternativa
RSE: Treba da se donese novi zakon u Srbiji kojim se predlaže da se poslanici u Skupštini Srbije penzionišu sa 15 godina staža. To im je dovoljno da dobiju kompletnu penziju. Ta penzija će iznositi oko 83.000 dinara. Od 250 poslanika, u Skupštini sedi njih 10 ili 15. Kako tumačite takvu nagradu, za takav rad?
Ćulibrk: Ukoliko bih želeo da budem ironičan, kažem da bi neke trebalo penzionisati posle godinu dana. Ono što oni rade i čime doprinose napretku ove zemlje, zaista ne zaslužuju ništa bolje nego da im se plati da sede kod kuće, nego da rade ono što rade u Skupštini. Ukoliko se gledaju sednice Parlamenta, ne sednice skupštinskih odbora, od 80 do 90 posto vremena protekne u raspravama o nečemu što nije tema dnevnog reda. Ne raspravlja se o zakonima, o poboljšanju zakona, nego se pravi politička predstava za gledaoce pored malih ekrana i na taj način se nastoji da se stekne nešto bolja popularnost, ili da se obezbedi neki glas više da bi se prešao izborni cenzus.
RSE: Vlada je objavila da će smanjiti broj zaposlenih u državnim institucijama, i na lokalu i na republičkom nivou, za blizu 3.000 ljudi, a sada treba da primi novih 4.000 ljudi.
Ćulibrk: Prvo bih voleo da vidim da se to desi, i tek kada se to desi, u to ću da poverujem. Za nekoga ko je to sve gledao sa strane, bilo je jako zanimljivo videti da je najava otpuštanja protekla prilično nezapaženo od strane predstavnika sindikata zaposlenih u državnoj upravi. Možda su i oni sami bili svesni da Vlada neće ispoštovati ono što je najavila, pa su zbog toga bili mirni i strpljivo čekali da ta buka prođe. U suprotnom bi oni verovatno digli veću galamu, verovatno bi tu bili malo veći protesti. Stalno se od 2000. godine na ovamo priča o potrebi racionalizacije, a kada se podvuče crta, imamo nekoliko hiljada zaposlenih više u državnoj upravi, pogotovo na lokalnom nivou, nego ih je bilo pre 10 godina.
RSE: Prema poslednjim podacima, naše stanovništvo u Srbiji štedi u bankama oko 5,9 milijardi evra. Znači li to da je štednja unosnija od bilo kakvog ulaganja u neki makar mali biznis?
Ćulibrk: Ovde je problem što ne postoji alternativa. Ukoliko imate višak novca, a da to nije neka velika svota, dovoljno za početak sopstvenog biznisa, nemate nikakvu drugu soluciju, osim da te pare položite na štednju. Uz to, zbog specifičnih okolnosti u kojima su se našle domaće banke pre godinu i nešto više dana, kada je pre svega zbog straha došlo do povlačenja skoro milijardu evra štednje iz banaka, banke su na to reagovale povećanjem kamatnih stopa. Zaista su kamate na štednju u Srbiji višestruko veće nego kamate na štednju u evrima u Nemačkoj, ili kamate na štednju u bilo kojim drugim valutima, neuporedivo su više nego u tim zemljama odakle te valute potiču.
