Put za Banjaluku vodi preko Sarajeva

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o odnosu Srbije prema Bosni i Hercegovini. Sagovornici su bili Rusmir Mahmutćehajić, predsednik Međunarodnog foruma Bosna i Milan Simurdić, predsednik Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji.

Bilo je reči o tome zašto se poslednjih godina pogoršavaju odnosi između Beograda i Sarajeva, da li Srbija u praksi uvažava suverenitet Bosne i Hercegovine, o odnosima Beograda i Banjaluke, o tome koliki uticaj rukovodstvo Srbije ima na Milorada Dodika, da li su iskrena uveravanja Beograda da podržava teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine, o spekulacijama da je dugoročni cilj Srbije da pripajanjem Republike Srpske kompenzuje gubitak Kosova, kao i tome kakve su šanse da se u bliskoj budućnosti poboljšaju odnosi između Beograda i Sarajeva.

Omer Karabeg: Zašto se pogoršavaju odnosi između Beograda i Sarajeva, dok istovremeno jačaju odnosi između Beograda i Banjaluke?

Rusmir Mahmutćehajić: To je odraz dugotrajne politike Srbije prema Bosni i Hercegovini. Naime, Srbija se ne ponaša prema Bosni i Hercegovini kao prema suverenoj državi, postoji stotine dokaza u prilog tome. Uz to valja napomenuti da je Bosna i Hercegovina ratom, koji je vođen protiv nje, zapravo iznutra onemogućena da se konsolidira u ravnopravnog partnera i aktivnog sudionika u arhitekturi nove, bolje budućnosti cijelog regiona.

Milan Simurdić: Činjenica je da između dve države, Srbije i Bosne i Hercegovine, postoje diplomatski odnosi i međusobno priznanje. Izjave i politički potezi su jedno, ekonomski nivo je druga stvar, a pitanje međusobne percepcije, gde možda najlošije stojimo, je opet treća stvar, ali u suštini zvanični Beograd ni po čemu ne osporava suvrenitet vlasti u Sarajevu.

Rusmir Mahmutćehajić: Gledajući formalno to jeste tako. Međutim, treba pogledati šta stoji iza zvaničnih odnosa dviju država, šta je supstanca tih odnosa. Ako pogledamo odnos Srbije prema Bosni i Hercegovini, njenu ekonomsku i kulturnu politku, moguće je jasno izvesti zaključak da Srbija ne priznaje u potpunosti suverenitet svog najvažnijeg susjeda. Danas 90 posto investicija Srbije u Bosnu i Hercegovinu ide samo u jedan njen dio koji se zove Republika Srpska, čime se unutar zemlje gradi zid podjele i ohrabruju one snage koje misle da je relativiziranje države Bosne i Hercegovine jamstvo neke njihove imaginarne budućnosti. Kulturni utjecaj iz Beograda potpuno negira pluralno društvo u Bosni i Hercegovini, njegovu kulturu, prepletenost i nerazdvojivost nacionalnih kultura. Beogradu je ključni partner Banjaluka čime on demonstrira razarateljski odnos prema Bosni i Hercegovini jer se time onemogućava izgradnja funkcionalne države.

Milan Simurdić: Ono s čime bih se nesumnjivo odmah složio je da je Bosna i Hercegovina najvažniji sused Srbije, ustvari prvi među jednako važnim susedima. Ja ne želim da polemišem sa tezama koje je izneo gospodin Mahmutćehajić, ali bih želeo da kažem da u zvaničnoj politici Beograda ne vidim najveći deo stvari koje su iznete. I nije valjda samo sve u Beogradu pogrešno. Nije valjda sve u Banjaluci pogrešno. Valjda ima nešto i u Sarajevu. Jer, za tango je uvek potrebno dvoje. Ako ovako nastavimo čini mi se da krećemo u pravcu razgovora koji će više biti talac prošlosti nego akter budućnosti. To ne kažem zato što ja bežim od nekih tema i što bih želeo da se nešto zaboravi. Naprotiv, neke stvari se ne mogu zaboraviti, moraju se razjasniti i krivci se moraju kazniti da bi se postaviti jasni temelji naših odnosa.

Odnosi Srbije sa BiH svode se na odnose sa Banjalukom

Rusmir Mahmutčehajić: Stvarati tu vrstu veze, zaobilazeći cjelovitost države, znači nadati se da se postojeća podjela bosanskohrecegovačkog društva može transformirati u neku novu arhitekturu, da može doći do novog preslaganja terena o čemu govore Dobrica Ćosić i njegov krug.

Rusmir Mahmutćehajić: Politika Srbije nije konstruktivna politika. Ona onemogućuje konsolidiranje bosanskohercegovačke države u funkcionalnu državu. Bosna i Hercegovina je trenutno zemlja najslabije arhitekture u regionu, najslabijih unutarnjih veza, što nije posljedica njenog endogenog stanja. Ta situacija se ne može promijeniti bez aktivne uključenosti Beograda i Zagreba, a danas toga nema. Kad je riječ o Srbiji, njeni odnosi sa Bosnom i Hercegovinom svode se na odnose sa Banjalukom. Stvarati tu vrstu veze, zaobilazeći cjelovitost države, znači nadati se da se postojeća podjela bosanskohrecegovačkog društva može transformirati u neku novu arhitekturu, da može doći do novog preslaganja terena o čemu govore Dobrica Ćosić i njegov krug. Od Beograda se ne očekuje samo normalno ponašanje kakvo ima prema Sofiji, Budimpešti, Rimu, ili Ljubljani, nego graditeljski odnos i odustajanje od svih onih pretenzija koje barem simbolički označava Tadićeva škola na Palama koja se zove “Srbija“, na Palama koje su simbol strahota koje se se dogodile u Bosni i Hercegovini.

Milan Simurdić: Ja ne bežim od onoga šta je Beograd radio i šta su bile posledice te politike u krajnjoj liniji i za samu Srbiju, ali ja ne bih mogao da se složim sa rečju pretenzije. U Srbiji, po poslednjim istraživanjima, 71 posto ljudi traži da ide u Evropsku uniju i 75 posto ljudi kaže da od svih suseda najviše podržava ulazak Bosne i Hercegovine u Evropsku uniju. Vi se zalažete za konstruktivan i graditeljski pristup Beograda. Naravno. Srbija, Bosna i Hercegovina i Hrvatska su sijamske trojke. Kako tu stvar uklopiti? Očigledno samo politikom integracija, ne politikom razgradnje, očigledno samo funkcionalnim društvima, a ne politikom raspračavanja, a to samo po sebi navodi na put evropskih integracija. Vi ste verovatno primetili u poslednje vreme u retorici zvaničnog Beograda i izraz “funkcionalna Bosna i Hercegovina“ i reč “susedi“. To je jedna politika koja se formira. Srbija i Bosna i Hercegovina nikada nisu imale međudržavne odnose, to je istorijska činjenica, kao što ih nikada ranije nisu imale ni Srbija i Hrvatska. Izgradnja tih odnosa naporan je i težak proces. Izašli smo iz zajedničke države nakon krvavog rata sa užasnim žrtvama u kome je Bosna bila razpolučena. Ja mislim da pravda mora biti zadovoljena i krivci kažnjeni, ali istovremeno, i pored tog strašnog nasleđa, moramo raditi na tome da razvijamo zajedničku perspektivu, da sutra jedni drugima budemo partneri, a ne supranici.

Rusmir Mahmutćehajić: Nema nikakve sumnje da retoriku koja iz Beograda dolazi u zadnje vrijeme i koja je ohrabrujuća treba podržati. Ako želi da skine teško breme prošlosti, Srbija mora mijenjati obrasce svoje politike, prije svega radi sebe. Ta politika ne smije biti ono što brojni glasovi u Beogradu i dalje govore, a to je da je podjela Bosne velika dobit za Srbiju. To nije nikakva dobit, to je gubitak i za Srbiju i za Bosnu i Hercegovinu. Beogradska državna politika mora uvidjeti da postojeća slabost Bosne i Hercegovine nije njen interes. Ne može se odnos sa Bosnom i Hercegovinom svoditi na 90 posto srpskih investicija u Republiku Srpsku. Ja bih vam mogao nabrojati mnoštvo takvih činjenica, mnoštvo takvih dokaza koji pokazuju da Beograd ima ključnu odgovornost za promjenu postojećeg stanja u Bosni i Hercegovini. Ni na koji način time ne kažem da nema milijun krivica i na drugoj strani. Međutim, Bosna i Hercegovina nije funkcionalna država u onoj mjeri u kojoj su to Crna Gora, Srbija i Hrvatska. Da bi ona postala funkcionalna, nije dovoljno da predstavnici Srbije stalno ponavljaju: “Mi više nećemo biti uključeni u Bosnu kao što su to bili naši prethodnici“. To nije dovoljno. To je također destruktivni odnos. Potrebna je aktivna, konstruktivna politika u interesu i Srbije i Bosne i Hercegovine.

Specijalni odnosi su stvar bez presedana

Omer Karabeg: Ključna tačka krize u odnosima između Beograda i Sarajeva je odnos Beograda prema Republici Srpskoj. Gospodine Simurdiću, da li je taj odnos u skladu sa onim što se podrazumeva pod specijalnim vezama između Republike Srpske i Srbije?

Milan Simurdić: Specijalni odnosi su stvar bez presedana, bez prethodnog iskustva. Srbija je imala jedan sporazum sa Republikom Srpskom o specijalnim odnosima, pa je napravljen drugi nakon razlaza Srbije i Crne Gore, specijalne veze su ponuđene i Federaciji Bosne i Hercegovine, postoji nešto slično i u odnosima između Hrvatske i Federacije, tako da su specijalne veze, ukoliko su u funkciji pospešivanja odnosa, normalna stvar. Ukoliko bi, međutim, u tome postojala pozadina koja bi išla protiv integriteta i suvereniteta Bosne i Hercegovine to bi bilo pucanje u sopstvenu nogu, jer Srbija, ako ništa drugo, insistira na principu suverentiteta i teritorijalnog integriteta svoje sopstvene teritorije suočena sa jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova. Osvrnuo bih se i na konstataciju o 90 posto investicija u Republiku Srpsku. Mislim da je to stvar na koju u ovim današnjim uslovima ne bi trebalo stavljati velike primedbe. Kamo sreće da toga ima više i da to jednog dana bude i dvosmerno, odnosno da imamo i investicije bosanskohercegovačke privrede u Srbiju. Ja to više gledam kao stvar koja može da poveže i koja može da stabilizuje odnose jer nikom neće biti u interesu, kad je uložio toliki novac, da stvara probleme.

Rusmir Mahmutćehajić: Gospodin Simurdić je pomenuo Kosovo. Stalni pokušaji da se odnos Srbije i Kosova povezuje sa Bosnom i Hercegovinom stara je priča kojom se i danas maše. Bosna i Hercegovina kao suverena država, koja je u u dugom razdoblju bila izložena razaranju, za što najveću krivicu snose politike Beograda i Zagreba, ne može se porediti sa Kosovom. Kad je rijec o investicijama u Republiku Srpsku, ja ih ne osporavam, ali vrlo jasno kažem da Beograd svojom poreskom, fiskalnom i subvencijskom politikom prema Banjaluci pravi politički debalans u Bosni i Hercegovini i učvršćuje zidove koji su uspostavljeni ratom.

Omer Karabeg: Kako ocenjujete odnos sadašnjeg srpskog rukovodstva prema Miloradu Dodiku? U kojoj meri to rukovodstvo utiče na Milorada Dodika?

Milan Simurdić: Ja mislim da nam pravi odgovor može dati samo Milorad Dodik. Ja ne mogu to da procenim. On je nesumnjivo persona grata, popularan je u Beogradu. On je poslednjih godina doživeo političku transformaciju u smislu populizma. On očigledno ima veoma presudan uticaj na vlast u Republici Srpskoj. Koliko je Beograd u stanju da utiče na Milorada Dodika, to je sasvim drugo pitanje na koje se ja ne bih usuđivao da dajem lak i brz odgovor, ali da će Beograd svoju politiku prema Bosni i Hercegovini, pa i prema Republici Srpskoj, voditi u skladu sa principom “košulja je bliža od odela“, ja tu nemam dilema. Mislim da to čak važi i za Dodika.

Rusmir Mahmutćehajić: Beogradski politički vrh se ne odnosi prema Bosni i Hercegovini kao susjednoj i ravnopravnoj državi. Taj odnos danas simbolizuju Tadić i Dodik. Sutra će to biti neki drugi - Mandić i Perić i tako dalje. Možete li zamisliti da se njemački kancelar odnosi prema nekom predsjedniku švicarskog kantona onako kako se Tadić odnosi prema Dodiku. To bi bilo potpuno neprihvatljivo i proizvelo bi alarm. Ovaj sadašnji odnos Srbije prema Republici Srskoj zapravo je nastavak obrazaca na koje smo navikli. Beograd sa Republikom Srpskom, dakle, s jednim bosanskohercegovačkim entitetom, uspostavljanja odnos koji podsjeća, znam da tu usporebu ljudi u Srbiji ne vole čuti, na odnos Miloševića i Karadžića. To nije dobro ni za Srbiju, ni za Bosnu i Hercegovinu. I, naravno, to se ne može tolerirati. Neprihvatljivo je da se u ovom trenutku Republika Srpska, dakle jedno područje, jedna administrativna kategorija Bosne i Hercegovine, predstavlja kao primarna, primordijalna, starija od Bosne i Hercegovine. Ako se to prešućuje u Beogradu, ako se zagovornici te ideje primaju u Beogradu kao presona grata, onda to obeshrabruje sve one ljude koji se zalažu da i Bosna i Hercegovina i Srbija i Hrvatska izgrade novu arhitekturu međusobnih odnosa koja će omogućiti da za 10-15 godina te zemlje budu prosperitetno evropsko područje.

Politika kompenzacija je prevaziđen koncept

Omer Karabeg: Pomenuto je Kosovo. Gospodine Simurdiću, kako gledate na spekulacije da je dugoročni cilj Srbije da pripajanjem Republike Srpske kompenzuje gubitak Kosova?

Milan Simurdić: Ja ne mogu da kažem da nisam čuo za takve špekulacije, ali ja mislim da bi to bio ogroman poraz za Beograd, jer je politika kompenzacija u 21. veku, koji je obeležen integracijama i međuzavisnošću, potpuno prevaziđen koncept. Ja neću da kažem da se ne može zamisliti određeni krug političkih faktora na nezvaničnoj sceni u Srbiji koji bi se radovao, ali to bi definitivno dotuklo prespektive razvoja regiona, zakočilo ga i vratilo u prošlost.

Rusmir Mahmutćehajić: Posve se slažem sa gospodinom Simurdićem, nemam što tome dodati, ali želim naglasiti nešto drugo. Povezivanje kosovske drame s bosanskom dramom je neprihvatljivo, to je jedan od nacionalističkih trikova. U Beogradu se nerijetko može čuti da je u posljednjem ratu ili raspadu Jugoslavije najveća dobit srpskog naroda u 20. stoljeću - Republika Srpska. A upravo je obrnuto. Najveći gubitak srpskog naroda u Bosni i Hercegovini je upravo ideja o kreiranju etnicizirane teritorije u vrijeme kada Evropa i svijet vide takve teritorije kao nemoguć, neodrživ pothvat. Taj model etnicizirane teritorije, centraliziranog prostora u kome se ostvaruje nacionalni interes samo jednog naroda, može se pokazati kao antisrpski projekt, zato što on ne vodi ka građenju prijateljskih odnosa u regionu nego ka zatvaranju, autizmu i mržnji.

Omer Karabeg: Rukovodstvo Srbije stalno ponavlja da podržava teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine. U Sarajevu, izgleda, ne prihvataju ta uveravanja. Kako uveriti Sarajevo da je podrška Srbije celovitosti Bosne i Hercegovine iskrena?

Milan Simurdić: Recimo da prihvate poziv za sednicu Međudržavnog veća Bosne i Hercegovine i Srbije. Koliko ja znam, te sednice su nosile snažnu poruku o potrebi dijaloga između dve države. Ja ću ponoviti ono što sam rekao - kada Srbija ne bi zastupala politiku poštovanja integriteta i suvreniteta svih svojih suseda, uključujući i Bosnu i Hercegovinu, onda bi radila direktno protiv svoje argumentacije kad je reč o Kosovu. I odmah da pojasnim. Ja ni na koji način ne dovodim u vezu pitanje Kosova i Bosnu i Hercegovinu. Ja se potpuno slažem da je reč o odvojenim temama, ali ne možemo zatvoriti oči ni pred činjenicom da se radi o problemu u jednom regionu koji je opterećen kako prošlošću tako i prelivanjem političkih uticaja. Ja ne kažem da tu postoji povezanost, ali svugde cirkulišu neki spojeni sudovi političkih i drugih interesa. To govorim čisto real-politički, ne sa negativnom konotacijom da povezujem Kosovo i Bosnu i Hercegovinu. To mi ni najmanje nije bilo namera.

Rusmir Mahmutćehajić: Beograd bi najprije trebalo da se ponaša prema Bosni i Hercegovini na način kako se ponaša prema svakoj drugoj suverenoj zemlji, a sada se tako ne ponaša. Bio sam u prilici sudjelovati na brojim raspravama na kojima su iznijeti mnogi dokazi da je riječ o dalekoročnom destruiranju bosanskohercegovačkog političkog, društvenog, ekonomskog i kulturnog identiteta. Šta bi Srbija trebala uraditi? Morala bi zagovarati i podržavati konstituiranje funkcionalne države Bosne i Hercegovine i odustati od svega onoga što doprinosi produljivanju sadašnje agonije nefunkcionalnosti.

Milan Simurdić: Srbija mora da vodi računa da svi njeni susedi budu stabilne države - to automatski znači funkcionalne. Ali, ja nisam ja siguran da je Banjaluka jedina adresa. Ja mogu da nabrojim niz sporazuma i dogovora - policija, tužilaštava za ratne zločine, pitanja tranzicione pravde - gde se pregovaralo sa Sarajevom. Inače, ja mislim da put za Banju Luku za zvaničnu politiku Beograda uvek mora da vodi preko Sarajeva. Ja ću to kazati bez ikakvih problema jer je Bosna i Hercegovina država sa kojom smo uspostavili odnose i sa kojom razvijamo dijalog.

Omer Karabeg: Da li možemo da se složimo da bi za uspostavljane stabilnih odnosa između Srbije i Bosne i Hercegovine bilo dobro da se prihvati ovo što je rekao gospodin Simurdić - da put za Banju Luku vodi preko Sarajeva?

Rusmir Mahmutćehajić: Ako Srbija želi izlaženje iz postojećeg stanja, nije dovoljno reći da bi to bilo dobro - to tako mora biti, to drukčije ne može biti. U protivnom, Srbija ne priznaje Bosnu i Hercegovinu. Dakle, nije dovoljna retorika kojom se priznaje državni suvrenitet i teritorijalni integritet, potrebni su aktivni koraci, aktivno ponašanje u prilog tome. Beograd u ovome trenutku predstavlja najznačajnijeg činitelja koji može doprinijeti promjeni postojećeg stanja u Bosni i Hercegovini, izlasku iz agonije koja se jednako tiče svakog čovjeka u ovoj zemlji, od Drvara do Bijeljine. Beograd mora temeljno transformirati politiku koju vodi prema Bosni i Hercegovini već 150 godina, ovako ili onako, koja i danas tamo ima brojne pobornike, i to ne ne samo u beogradskoj čaršiji. Brojni primjeri ponašanja političara srbijanskog vrha govore o nastavljanju stare politike koja Bosnu drži u zatočenju, atrofiji i propadanju.

Milan Simurdić: Želo bih da dodam još dve stvari. Prva je da je suštinski interes Srbije da vizna liberalizacija što pre obuhvati i Bosnu i Hercegovinu. Drugo, nestalno članstvo Bosne i Hercegovine u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija je kapitalni dobitak za ceo region. Ja mislim da pogotovo Beograd ima interesa da pomogne Bosni i Hercegovini da tu svoju funkciju obavi što uspešnije. Nadam se da će se stvari razvijati tako da će Sarajevo znati da tu svoju poziciju iskoristi na najbolji mogući način.