Pre ulaska u EU Srbija će morati da reši neka pitanja, između ostalog i da prizna Kosovo, kaže u ekskluzivnom intervjuu za RSE Michael Emerson, analitičar Evropskog centra za političke sudije u Briselu.
RFE: Grčki premijer Jorgos Papandreu izneo je inicijativu da zemlje zapadnog Balkana do 2014. godine postanu članice Evropske unije. Čak iako se za trenutak zaborave glavne prepreke pojedinih zemalja, kao što je uslov Srbiji da isporuči Mladića I Hadžića, koliko je, ovo, tehnički gledajući, realno?
EMERSON: Smatra se u Uniji da će Hrvatska 2011. ili 2012. postati članica EU. Ne bih rekao da je realno da čitav region do 2014. uđe u redove EU. Što se Srbije tiče, rekao bih da je to zamislivo, da je moguće, ako ostvari dobre performanse. Bosna je još uvek u strašnom haosu, a ni kosovski problem nije rešen. Razume se, taj problem je vezan i za Srbiju.
RFE: Imate li utisak da bi priznanje Kosova moglo postati dodatni uslov za učlanjenje Srbije u EU?
EMERSON: Mislim da će morati da se dođe do nekog pravnog i političkog rešenja pitanja Kosova pre ulaska Srbije u EU.
RFE: Kad kažete rešenja, da li time mislite da će Srbija morati da prizna nezavisnost Kosova?
EMERSON: Da, mislim da će Srbija morati da prizna Kosovo.
RFE: Kažete li time i da takav stav preovladava u zemljama-članicama EU?
EMERSON: Iako u poslednje vreme nisam imao razgovore o toj konkretnoj temi, smatram da će Evropska unija, posebno zbog kiparskog iskustva, nastojati da reši pitanje Kosova pre ulaska Srbije u njene redove.
RFE: Albanija je nedavno podnela zahtev za kandidaturu, uprkos upozorenjima iz Brisela da je to prerano; krajem francuskog predsedništva EU, to je učinila i Crna Gora – i tada su se čula slična upozorenja. Srbija najavljuje da bi do kraja godine mogla učiniti slično, iako nije ratifikovan Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji. Iz Brisela ponovo stižu upozorenja da nije pravo vreme, da to ne treba činiti pre nego što stigne pravi signal, ali Beograd stvara veliki pritisak u tom pravcu. Da li je ta strategija produktivna ili kontraproduktivna?
EMERSON: Ne vidim zašto Beograd ne bi podneo zahtev za kandidaturu za EU. Razume se, ako to učini, mora prihvatiti i implikacije takve odluke. Mislim da je takav izbor dobar zato što je bolje imati odlučan stav i aktivno raditi na njegovoj realizaciji nego pasivno posmatrati, biti u ničijoj zemlji. Može se razumeti da su mnoge zemlje - članice EU trenutno zauzete drugim problemima zbog čega im odgovara ovaj kvazi status kvo, ali to je njihov problem. Politički gledano, dakle, dobra je ideja da Srbija ide napred gurajući svoj zahtev za kandidaturu za EU.
RFE: Pomenuli ste lošu situaciju u Bosni i Hercegovini. U kojoj meri vas brine pogoršavanje političke situacije u toj zemlji i vidite li izlaz iz aktuelne krize?
EMERSON: Da, situacija je veoma zabrinjavajuća. Jedini izlaz iz nje je politički, što znači da lideri Bosne i Hercegovine moraju da postignu nekakav minimum uzajamnog političkog razumevanja. Alternativa tome je da se Evropska unija vrati danima Paddyja Ashdowna, što znači da im tačno naloži šta imaju da urade, uz pretnju povlačenja fondova iz Brisela ako to ne urade.
RFE: Izvinite, koliko je realna takva alternativa?
EMERSON: Mislim da takav scenario nije realan. Ne verujem da Evropska unija želi da se vrati nekakvom čvrstorukaškom, skoro kolonijalističkom pristupu.
RFE: Lisabonski sporazum će uskoro stupiti na snagu, ali kakvo je u stvarnosti preovlađujuće raspoloženje u zemljama-članicama EU? Da li preovlađuje želja za njeno dalje širenje ili ne?
EMERSON: Mislim da je opšteprihvaćeni stav da se pozdravlja proširenje Unije na Balkan. Posle toga, međutim, nastupaju ozbiljne podele i razmimoilaženja. Dakle, konsenzus za Balkan postoji, ali kad se postavi pitanje Turske, Ukrajine i Moldavije, na delu su duboke razlike. Zemlje jezgra Evropske unije i Beneluksa, stara Evropa, tako da kažem, generalno govoreći, brine preterana ekspanzija Evropske unije. A slučaj Turske otežan je dodatno i uticajem kulturnog faktora.
