(Autori programa Pred licem pravde: Merdijana Sadović, Sabina Čabaravdić)
Dan kada je u Beograd iz zatvora u Švedskoj stigla ratna zločinka Biljana Plavšić, nije se, prema medijskim izvještavanjima, razlikovao mnogo od onog kada je nedavno u Beograd sletjela pop diva Madona.
I Plavšivećeva je, baš kao i utrenirana Madona, uspjela zaobići brojne novinarske ekipe na aerodromu i ući u automobil sa rotacionim svjetlima. Uslijedila su novinarska takmičenja u pitanjima kako se osjeća u Srbiji, i uopšte na slobodi, što rade rođaci, što je jela i pila. Usprkos dokazanoj krivici za ratne zločine, Biljana Plavšić je u Beogradu bila prava holivudska atrakacija.
Svuda je bila prva vest. Mali je, međutim, broj medija koji se ogradio od toplog dočeka koji je priređen u Beogradu, a još je manji broj onih koji su se potrudili da podsete javnost zbog čega iz zatvora stiže u Srbiju. Najdalje je otišla državna televizija koja joj je, uz premijera Republike Srpske Milorada Dodika, i sama priredila srdačan doček:
„Biljana Plavšić od danas na slobodi... Jedva čekam da odem u Banju Luku.“
U stanu ju je po dolasku, uz duboko saosećanje novinarke, sačekala ekipa javnog servisa:
NOVINARKA: Dobar dan, poštovanje.
PLAVŠIĆ: Pa, evo samo mogu nekoliko reču da vam kažem.
NOVINARKA: Da nam kažete da li ostajete u Beogradu, sa svojom porodicom?
PLAVŠIĆ: Ostajem.
NOVINARKA: Kakav je osećaj biti posle toliko godina na svojoj zemlji?
Navodeći da je javni servis čitavog dana opširno izveštavao o zločinima za koje je odslužila kaznu, glavni i odgovorni urednik Informativnog programa RTS-a Nenad Lj. Stefanović ne vidi ništa sporno u onome što je zabeležila njihova kamera:
„Kamera je verovatno uhvatila taj neki trenutak koji je imao za njenu familiju i za nju samu verovatno i taj jedan emotivan karakter, ali mislim da je to jedno zlonamerno tumačenje onoga što se videlo u Dnevniku.“
Za Svetlanu Lukić, autorku emisije Peščanik, ovo je bio nesupešan pokušaj odbrane nečega što je neodbranjivo:
„Nenad Lj. Stefanović može da priča šta god hoće šta je on pričao u emisji. I da jeste, a nije, jer ipak mi gledamo RTS i svi znamo o čemu se radi. To ne može da opravda nikako taj prvi prilog jer to je nešto što je upečatljivo, to prosto ostaje u gledaocima. To, ustvari, na jedan najdirektniji način manifestuje uređivačku politiku RTS-a, kontinuitet politike prema BiH. Situacije su različite - nekad je rat, pa tamo šaljemo vojsku, a nekad nije rat i pokazujemo dočekujući toplim, ljudskim rečima Biljanu Plavšić.“
Ako ostavimo javni servis po strani, zanimljivo je da su se i mediji koji sebe nazivaju nezavisnim u izveštavanju o ovom događaju gotovo stopili sa tabloidima. Novine su osvanule uz naslove „Slobodna“. Uz slike nasmejane i doterane Plavšićeve, bavile su se pitanjem kako se oseća, njenim susretima sa rođacima, šta je jela, šta je pila i koju je pesmu harmonikaš odabrao za doček ispred njenog stana:
„Kao da je došla neka osterela operska diva u svoj stan, pa je zanimljivo kakvu to bundu nosi, kakve naočare nosi. Imamo mlađe generacije koje ne znaju zašto ta gospođa u bundi osuđena beše. To je namerno prećutano.“
Glavni i odgovorni urednik visokotiražnih Večernjih novosti Manojlo Vukotić, na pitanje da pojasni kojim su se standardima rukovodili u tekstu, uz smeh odgovara: „Pročitajte ga.“
„Posle više od osam godina zatvora, mnogo molbi i odbijanja da bude puštena na slobodu, Biljana Plavišić, jedina žena koju je osudio Haški tribunal, stigla je u Beograd. Posle dobrodošlice i srdačnog zagrljaja, stari prijatelji su krenuli na Vračar, u stan u kome je Plavšićeva pre haške presude provela godinu i po dana u kućnom pritvoru.“
Pitanju zašto je služila kaznu, Novosti su posvetile jedva dva reda poslednjeg pasosa teksta. Drugi su, pak, bili zabrinuti što je nisu videli još na aerodromu. Tako se reporterka Radio Beograda požalila voditeljki u studiju:
VODITELJKA: Đurđa, ti si sa još velikom grupom novinara bila na aerodromu. Da li ste vi videli Biljanu Plavšić kada je stigla u Beograd?
REPORTERKA: Nažalost, nismo. Nakon višečasovnog čekanja taj trenutak smo, nažalost, svi propustili.“
Ne sporeći pravo medija da teže ekskluzivi, Velilimir Ćurguz Kazimir, iz Medijske dokumentacije Ebart, međutim naglašava da se u većini slučajeva u Srbiji zaboravljaju osnovna pravila novinarstva:
„Da daju kompletnu i punu informaciju, da ne istržu stvari iz konteksta. Nije Biljana Plavšić izašla iz zatvora zbog saobraćajnog prekršaja u Švedskoj, što će, možda, mladim ljudima koji prvi put to budu čuli upravo tako izgledati. Ovde je brzo zaboravljanje neka vrsta kolektivnog, mladalačkog alzhajmera prisutno već godinama. Mislim da i zvanična politika izgleda da se trudi da nastavi tu vrstu selektivnosti pamćenja i izbora šta će se što brže zaboraviti.“
Kao rezlultat toga raste broj građana koji se protive izručenju haških begunaca, a za koje zločinci postaju heroji:
„Ja Biljanu Plavšić ne doživljavam kao zločinca jer je to nemoguće, a doživljavam je kao umerenog nacionalistu, izuzetno kulturnu i dobru ženu.“
Autorka Peščanika Svetlana Lukić:
„Mene, moram da vam kažem, zapanjuje taj srpski mentalitet. Kakva je heroina, takva je i država u koju je došla. Državne institucije, odnosno predstavnici su se pravili nevešti, kao da se tu ništa ne događa, ali zato je tu ulogu domaćina odigrao Milorad Dodik, koji, ustvari, često glumi kaskadera koji zamenjuje glavnog glumca u odsustvu - da li je to Vuk Jeremić ili Boris Tadić, nema veze.“
Tako je Biljani Plavšić, za razliku od drugih privatnih lica, omogućeno da bez carinske kontrole, kolima sa registracijama Republike Srspke i upaljenim rotacionim svetlima prođe kroz glavni grad. Vlast je odlučila da ćuti i da bude oprezna da, kako su pojasnili, neko iz međunarodne zajednice to ne bi zloupotrebio, a mediji da ne postavljaju suviše pitanja.
* * *
Pročitajte ostale priloge iz programa Pred licem pravde:
Nametanjem branioca spriječena opstrukcija suđenja
Zašto Karadžić opstruira sud?
Nove istrage za zločine kod Zvornika
Predstavljen bosanski atlas ratnih zločina
* * *
Program Pred licem pravde - Suđenja za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije pripremaju Radio Slobodna Europa i Institut za ratno i mirnodopsko izvještavanje(IWPR). Svake nedjelje od 18.30 do 19.00 i od 22.30 do 23.00 sata - samo u našem radijskom programu i na internet stranici.
U isti paket s pričom o Biljani Plavšić spada i porast broja onih koji se u Srbiji protive izručenju Ratka Mladića Haškom sudu. Ovog optuženika za ratne zločine 40 posto ljudi u Srbiji ne želi vidjeti u Hagu, dok svega 25 posto njih vjeruju da mu je mjesto u zatvoru u Scheweningenu.
Još veću podršku haškom optuženiku beleže istraživanja koja sprovode u Nacionalnom savetu za saradnju sa Haškim tribunalom. Ona je, prema rečima predsednika Rasima Ljajića, premašila 50 posto. Ljajić navodi da se ovakav trend beleži posle izručenja Radovana Karadžića, a ima i objašnjenje zašto je to tako:
„Kada su ljudi videli, naša javnost, građani, da je i nakon hapšenja Karadžića pritisak da se hapsi Mladić još veći, da je to stalno bila politika uslovljavanja, onda je opadala i podrška.“
Odsustvu prave i jasne poruke vlasti zbog čega Mladić mora da bude izručen Hagu treba dodati i jak uticaj nacionalističkih partija koje čak i Skupštinu Srbije pretvaraju u za njega sigurnu kuću. Izručenje „slavnog srpskog genarala“, kako ga u javnosti zovu Šešeljevi radikali, suprotno je nacionalnom interesu zemlje, uz ostale poručio je i funkcioner SRS Milorad Mirčić:
„To je ono što je elitno u srpskom narodu. Nije Haški truibunal kupio ono što ne valja, nego ono što se borilo za svoj narod.“
Uz svakodnevne poruke podrške, u knjižarama u Srbiji možete pronaći brojne naslove koji veličaju optuženike, kao i same haške autore. Njihov lik dočekuje vas samo što stignete u Beograd, po izlasku s autobuske stanice na tezgama se smeše sa majica, postera, bedževa...
„Studenti, seljaci, đaci, radenici, svi su Srbi Ratkovi vojnici...“
Sve ovo crna je i bolesna slika današnjeg srpskog društva, ocenjuje književnik i jedan od najoštrijih boraca protiv Miloševićeve ratne politike Vidosav Stevanović:
„Sve skupa društvo je bolesno, dijagnoza nije postavljena, država ne čini šta treba, mediji umnogome doprinose iskrivljavanju slike, a srpska inteligencija, mislim na ono što sebe veleumno i gromopucatelno naziva srpskom elitom, radi potpuno štetan i strašan posao.“
Dan kada je u Beograd iz zatvora u Švedskoj stigla ratna zločinka Biljana Plavšić, nije se, prema medijskim izvještavanjima, razlikovao mnogo od onog kada je nedavno u Beograd sletjela pop diva Madona.
I Plavšivećeva je, baš kao i utrenirana Madona, uspjela zaobići brojne novinarske ekipe na aerodromu i ući u automobil sa rotacionim svjetlima. Uslijedila su novinarska takmičenja u pitanjima kako se osjeća u Srbiji, i uopšte na slobodi, što rade rođaci, što je jela i pila. Usprkos dokazanoj krivici za ratne zločine, Biljana Plavšić je u Beogradu bila prava holivudska atrakacija.
Svuda je bila prva vest. Mali je, međutim, broj medija koji se ogradio od toplog dočeka koji je priređen u Beogradu, a još je manji broj onih koji su se potrudili da podsete javnost zbog čega iz zatvora stiže u Srbiju. Najdalje je otišla državna televizija koja joj je, uz premijera Republike Srpske Milorada Dodika, i sama priredila srdačan doček:
„Biljana Plavšić od danas na slobodi... Jedva čekam da odem u Banju Luku.“
U stanu ju je po dolasku, uz duboko saosećanje novinarke, sačekala ekipa javnog servisa:
NOVINARKA: Dobar dan, poštovanje.
PLAVŠIĆ: Pa, evo samo mogu nekoliko reču da vam kažem.
NOVINARKA: Da nam kažete da li ostajete u Beogradu, sa svojom porodicom?
PLAVŠIĆ: Ostajem.
NOVINARKA: Kakav je osećaj biti posle toliko godina na svojoj zemlji?
Navodeći da je javni servis čitavog dana opširno izveštavao o zločinima za koje je odslužila kaznu, glavni i odgovorni urednik Informativnog programa RTS-a Nenad Lj. Stefanović ne vidi ništa sporno u onome što je zabeležila njihova kamera:
„Kamera je verovatno uhvatila taj neki trenutak koji je imao za njenu familiju i za nju samu verovatno i taj jedan emotivan karakter, ali mislim da je to jedno zlonamerno tumačenje onoga što se videlo u Dnevniku.“
Za Svetlanu Lukić, autorku emisije Peščanik, ovo je bio nesupešan pokušaj odbrane nečega što je neodbranjivo:
„Nenad Lj. Stefanović može da priča šta god hoće šta je on pričao u emisji. I da jeste, a nije, jer ipak mi gledamo RTS i svi znamo o čemu se radi. To ne može da opravda nikako taj prvi prilog jer to je nešto što je upečatljivo, to prosto ostaje u gledaocima. To, ustvari, na jedan najdirektniji način manifestuje uređivačku politiku RTS-a, kontinuitet politike prema BiH. Situacije su različite - nekad je rat, pa tamo šaljemo vojsku, a nekad nije rat i pokazujemo dočekujući toplim, ljudskim rečima Biljanu Plavšić.“
Ako ostavimo javni servis po strani, zanimljivo je da su se i mediji koji sebe nazivaju nezavisnim u izveštavanju o ovom događaju gotovo stopili sa tabloidima. Novine su osvanule uz naslove „Slobodna“. Uz slike nasmejane i doterane Plavšićeve, bavile su se pitanjem kako se oseća, njenim susretima sa rođacima, šta je jela, šta je pila i koju je pesmu harmonikaš odabrao za doček ispred njenog stana:
„Kao da je došla neka osterela operska diva u svoj stan, pa je zanimljivo kakvu to bundu nosi, kakve naočare nosi. Imamo mlađe generacije koje ne znaju zašto ta gospođa u bundi osuđena beše. To je namerno prećutano.“
Glavni i odgovorni urednik visokotiražnih Večernjih novosti Manojlo Vukotić, na pitanje da pojasni kojim su se standardima rukovodili u tekstu, uz smeh odgovara: „Pročitajte ga.“
„Posle više od osam godina zatvora, mnogo molbi i odbijanja da bude puštena na slobodu, Biljana Plavišić, jedina žena koju je osudio Haški tribunal, stigla je u Beograd. Posle dobrodošlice i srdačnog zagrljaja, stari prijatelji su krenuli na Vračar, u stan u kome je Plavšićeva pre haške presude provela godinu i po dana u kućnom pritvoru.“
Pitanju zašto je služila kaznu, Novosti su posvetile jedva dva reda poslednjeg pasosa teksta. Drugi su, pak, bili zabrinuti što je nisu videli još na aerodromu. Tako se reporterka Radio Beograda požalila voditeljki u studiju:
VODITELJKA: Đurđa, ti si sa još velikom grupom novinara bila na aerodromu. Da li ste vi videli Biljanu Plavšić kada je stigla u Beograd?
REPORTERKA: Nažalost, nismo. Nakon višečasovnog čekanja taj trenutak smo, nažalost, svi propustili.“
Ne sporeći pravo medija da teže ekskluzivi, Velilimir Ćurguz Kazimir, iz Medijske dokumentacije Ebart, međutim naglašava da se u većini slučajeva u Srbiji zaboravljaju osnovna pravila novinarstva:
„Da daju kompletnu i punu informaciju, da ne istržu stvari iz konteksta. Nije Biljana Plavšić izašla iz zatvora zbog saobraćajnog prekršaja u Švedskoj, što će, možda, mladim ljudima koji prvi put to budu čuli upravo tako izgledati. Ovde je brzo zaboravljanje neka vrsta kolektivnog, mladalačkog alzhajmera prisutno već godinama. Mislim da i zvanična politika izgleda da se trudi da nastavi tu vrstu selektivnosti pamćenja i izbora šta će se što brže zaboraviti.“
Kao rezlultat toga raste broj građana koji se protive izručenju haških begunaca, a za koje zločinci postaju heroji:
„Ja Biljanu Plavšić ne doživljavam kao zločinca jer je to nemoguće, a doživljavam je kao umerenog nacionalistu, izuzetno kulturnu i dobru ženu.“
Autorka Peščanika Svetlana Lukić:
„Mene, moram da vam kažem, zapanjuje taj srpski mentalitet. Kakva je heroina, takva je i država u koju je došla. Državne institucije, odnosno predstavnici su se pravili nevešti, kao da se tu ništa ne događa, ali zato je tu ulogu domaćina odigrao Milorad Dodik, koji, ustvari, često glumi kaskadera koji zamenjuje glavnog glumca u odsustvu - da li je to Vuk Jeremić ili Boris Tadić, nema veze.“
Tako je Biljani Plavšić, za razliku od drugih privatnih lica, omogućeno da bez carinske kontrole, kolima sa registracijama Republike Srspke i upaljenim rotacionim svetlima prođe kroz glavni grad. Vlast je odlučila da ćuti i da bude oprezna da, kako su pojasnili, neko iz međunarodne zajednice to ne bi zloupotrebio, a mediji da ne postavljaju suviše pitanja.
* * *
Pročitajte ostale priloge iz programa Pred licem pravde:
Nametanjem branioca spriječena opstrukcija suđenja
Zašto Karadžić opstruira sud?
Nove istrage za zločine kod Zvornika
Predstavljen bosanski atlas ratnih zločina
* * *
Program Pred licem pravde - Suđenja za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije pripremaju Radio Slobodna Europa i Institut za ratno i mirnodopsko izvještavanje(IWPR). Svake nedjelje od 18.30 do 19.00 i od 22.30 do 23.00 sata - samo u našem radijskom programu i na internet stranici.
Mnogi se protive izručenju Mladića
MNOGI SE PROTIVE IZRUČENJU MLADIĆAU isti paket s pričom o Biljani Plavšić spada i porast broja onih koji se u Srbiji protive izručenju Ratka Mladića Haškom sudu. Ovog optuženika za ratne zločine 40 posto ljudi u Srbiji ne želi vidjeti u Hagu, dok svega 25 posto njih vjeruju da mu je mjesto u zatvoru u Scheweningenu.
Još veću podršku haškom optuženiku beleže istraživanja koja sprovode u Nacionalnom savetu za saradnju sa Haškim tribunalom. Ona je, prema rečima predsednika Rasima Ljajića, premašila 50 posto. Ljajić navodi da se ovakav trend beleži posle izručenja Radovana Karadžića, a ima i objašnjenje zašto je to tako:
„Kada su ljudi videli, naša javnost, građani, da je i nakon hapšenja Karadžića pritisak da se hapsi Mladić još veći, da je to stalno bila politika uslovljavanja, onda je opadala i podrška.“
Odsustvu prave i jasne poruke vlasti zbog čega Mladić mora da bude izručen Hagu treba dodati i jak uticaj nacionalističkih partija koje čak i Skupštinu Srbije pretvaraju u za njega sigurnu kuću. Izručenje „slavnog srpskog genarala“, kako ga u javnosti zovu Šešeljevi radikali, suprotno je nacionalnom interesu zemlje, uz ostale poručio je i funkcioner SRS Milorad Mirčić:
„To je ono što je elitno u srpskom narodu. Nije Haški truibunal kupio ono što ne valja, nego ono što se borilo za svoj narod.“
Uz svakodnevne poruke podrške, u knjižarama u Srbiji možete pronaći brojne naslove koji veličaju optuženike, kao i same haške autore. Njihov lik dočekuje vas samo što stignete u Beograd, po izlasku s autobuske stanice na tezgama se smeše sa majica, postera, bedževa...
„Studenti, seljaci, đaci, radenici, svi su Srbi Ratkovi vojnici...“
Sve ovo crna je i bolesna slika današnjeg srpskog društva, ocenjuje književnik i jedan od najoštrijih boraca protiv Miloševićeve ratne politike Vidosav Stevanović:
„Sve skupa društvo je bolesno, dijagnoza nije postavljena, država ne čini šta treba, mediji umnogome doprinose iskrivljavanju slike, a srpska inteligencija, mislim na ono što sebe veleumno i gromopucatelno naziva srpskom elitom, radi potpuno štetan i strašan posao.“