Nedavno je beogradski Okružni sud za ratne zločine osudio Iliju Jurišića, građanina Bosne i Hercegovine, na 12 godina zatvora zbog napada na kolonu Jugoslovenske narodne armije u Tuzli 15 maja 1992. godine na početku rata u Bosni i Hercegovini. Jurišića je taj sud proglasio krivim po komandnoj odgovornosti za, kako se u presudi tvdi, smrt najmanje 51 jednog vojnika koji su mahom bili građani Bosne i Hercegovine.
O ovoj presudi u novom izdanju Mosta razgovarali smo sa Natašom Kandić, direktoricom Fonda za humanitarno pravo u Beogradu, i Srđanom Dizdarevićem, predsednikom Helsinškog komiteta Bosne i Hercegovine za ljudska prava.
Zašto je beogradsko tužilaštvo uporno odbijalo da ovaj predmet preda pravosudnim organima Bosne i Hercegovine, da li je presuda politički motivisana, zašto je tužilaštvo objavilo optužnicu prije nego što je istraga završena, zašto je sud odbio da sasluša ključne svjedoke odbrane, koliko presuda Jurišiću utiče na slobodu kretanja u regionu, kao i tome šta može Evropski sud za ljudska prava da učini u slučaju Jurišić.
Nataša Kandić: Ja bih, pre svega, rekla da je odluka o tome da se Jurišiću sudi u Beogradu - politička.Činjenica da je Tužilaštvo za ratne zločine Srbije, i pored upozorenja da je najbolje da se ceo slučaj preda pravosuđu Bosne i Hercegovine, odlučilo da se Iliji Jurišiću po svaku cenu sudi u Beogradu pokazuje da je o tome doneta politička odluka. Postoji veoma jak razlog koji ukazuje na to. Optužnica protiv Ilije Jurišića objavljena je 9. novembra 2007. godine u trenutku kada je istraga još uvek trajala. Tog istog dana, kada je objavljena optužnica, u Sarajevu su se nalazili zamenik Tužioca za ratne zločine Dragoljub Stanković i istražni sudija Veća za ratne zločine Milan Dilparić. Oni su prisustvovali saslušanju svedoka u slučaju Jurišić koje je obavljeno po zamolnici koju je Tužilaštvo Srbije uputilo Tužilaštvu Bosne i Hercegovine. Znači, optužnica je podignuta pre završene istrage. To je nepobitan dokaz da su politički interesi uticali na to da do suđenja dođe u Srbiji i da se optužnica kvalifikuje na način na koji je kvalifikovana.
Nataša Kandić: Nije presedan zato što se pred Većem za ratne zločine već dva puta sudilo Albancima za zločine koji su počinjeni na Kosovu iako na Kosovu funkcionišu međunarodna krivična sudska veća, pa bi mnogo primerenije bilo da je suđenje bilo organizovano na Kosovu, a i efekat bi sigurno bio veći. Ima ozbiljnih indicija da Tužilaštvo za ratne zločine Srbije smatra da treba da sudi svemu onome što se događalo u ratovima u bivšoj Jugoslaviji, ako to odgovara interesima Srbije i ako može da dođe do osumnjičenog.
Srđan Dizdarević: Mislim da u pozadini suđenja Iliji Jurišiću stoji nastojanje politike u Srbiji da se uspostavi vještačkaravnoteža u zločinima. Cilj je da se što vise nesrba optuži i osudi za ratne zločine kako bi se pokazalo da je krivaca bilo na svim stranama, što nije netačno, ali ne mogu se krivice vještački izjednačavati. Tako da mislim da se srpsko pravosuđe, ako i nije bilo pod direktnim tutorstvom politike, ipak ponašalo u duhu onoga što se zbiva u srpskoj politici.
Nataša Kandić: Ja mislim da se ne može reći da je bilo pravedno jer optužnica nije dokazana. Saslušan je veliki broj svedoka oštećenih, oni su govorili o tome šta se tamo dogodilo, opisivali kako su ubijeni vojnici, ali nijedan nije Iliju Jurišića doveo u vezu sa tim događajem. Oni ne poznaju Iliju Jurišića, oni ne znaju ništa o njemu. Karakterištično je da su pozvani samo oni svedoci oštećenih koji su državljani Srbije, dok je sud odbio da sasluša pripadnika tadašnje Jugoslovenske armije koji je takođe bio u koloni i koji je posle prešao u policiju Tuzle. I taj podatak govori da prava optuženog nisu poštovana.
Srđan Dizdarević: Mislim da ima elemenata koji ukazuju na to da ovo nije bio fer i pošten postupak. O tome govori prije svega nastojanje suda da se sve što se događalo sa kolonom JNA po automatizmu pripiše Iliji Jurišiću, kao i činjenica da je sud odbio da sasluša neke svjedoke odbrane koji bi mogli da kompletiraju sliku o cijelom događaju i ulozi Ilije Jurišića u svemu tome. Moj dojam je da je ovdje u pitanju problematičan sudski proces sa stanovišta poštovanja Evropske konvencije i prava na fer i pravedan postupak.
Nataša Kandić: Ja imam stanovište braniteljke ljudskih prava. Ja mislim da suđenja za ratne zločine moraju da zadovolje žrtve i doprinesu promeni preovlađujuće klime nekažnjivosti. Zbog toga je bitno da se suđenje održava u zemlji čiji su državljani okrivljeni za ratne zločine. Ja mislim da, recimo, srpskim policajcima i oficirima koji su odgovorni za ratne zločine na Kosovu treba suditi pre svega u Srbiji. Ništa se ne bi dobilo kada bi se njima sudilo na Kosovu. Važno je promeniti klimu nekažnjivosti za ratne zločine, kulturu solidarnosti s počiniocima zločina. Ti policajci i oficiri su otišli na Kosovo, počinili zločine, vratili se u Srbiji i danas žive i rade kao normalni građani. Što se tiče slučaja Ilije Jurišića, sigurno je da bi najbolje bilo da je Tužilaštvo Republike Srbije predalo sve dokaze Tužilaštvu Bosne i Hercegovine i onda pratilo kako teče ceo postupak. U tom smislu veoma je pozitivna najnovija praksa pravosudnih organa Srbije i Hrvatske. Hrvatska je godinama u odsustvu sudila Srbima koji se nalaze u Srbiji, a Srbija, naravno, nije uopšte ni razmatrala mogućnost da ih isporuči Hrvatskoj jer to ustav zabranjuje. Danas imamo odličnu saradnju između tužilaštava Hrvatske i Srbije zato što je Hrvatska, doduše pod pritiskom međunarodne zajednice, prekinula sa suđenjima u odsustvu i odlučila da sve dokaze koje ima o osumnjičenim građanima Srbije preda Tužilaštvu Srbije. Već imamo tri-četiri suđenja koja su pokrenuta na toj osnovi. Suđenje Iliji Jurišiću potpuno je blokiralo saradnju između tužilaštava Srbije i Bosne i Hercegovine, ali ona se mora ponovo uspostaviti. Pored ostalog i zbog toga što je trenutno u Beogradu u toku jedno jako značajno suđenje koje otvara prostor za mnoga suđenja u Bosni i Hercegovini. Reč je o suđenju za likvidaciju oko 700 muslimana u junu 1992. godine u Zvorniku. To je strašan zločin, ja ne znam ništa strašnije što se dogodilo u Bosni i Hercegovini, ako izuzmemo Srebrenicu. I to suđenje teče jako dobro. Vodi ga žena-sudija koja je odana isključivo činjenicama i istini.
Srđan Dizdarević: Tačno je da je u Bosni i Hercegovini ova presuda dočekana sa dosta strasti i sa dosta vrlo žestokih ocjena, čak i prijetnji. Mislim da postoji tendencija da se na udarac odgovori udarcem, na nepravdu nepravdom, umjesto da se Bosna i Hercegovina i Srbija pokušaju dogovoriti koji bi to bili načini saradnje u skladu sa međunarodnim standardima. Zbog toga ne isključujem mogućnost da se sada u Bosni i Hercegovini pojavi neko ko će uhapsiti građanina Srbije kao odgovor na suđenje Iliji Jurišiću ili uraditi nešto u tom smislu. Mislim da je proces Iliji Jurišiću doprinio povećanju tenzija u regionu i otvorio mogućnosti izvanpravnog djelovanja. Mislim da ta presuda ima itekako značajne implikacije i van ovog užeg, pravnog domena. Možemo očekivati da će se opet desiti neke nemile stvari koje će naći inspiraciju, ako ne i povod, u slučaju Jurišić. Mislim da će taj proces uticati i na smanjenje cirkulacije ljudi između dvije zemlje. Sada će mnogi, koji su u toku rata bili angažovani na jednoj ili drugoj strani, dva puta razmisliti prije nego što prekroče granicu susjedne zemlje. Mislim da to nije dobro za atmosferu u regionu.
Nataša Kandić: Mislim da će ovo suđenje i ovakav pristup organa Srbije uticati na zastoj u saradnji između Bosne i Hercegovine i Srbije i na pogoršanje odnosa između dve zemlje koji ionako nisu dobri. Odnos srpskih vlasti prema Srebrenici strašno opterećuje te odnose. Svakog 11. u mesecu nevladine organizacije u Srbiji protestuju ispred Predsedništva Republike Srbije tražeći da 11. juli bude proglašen danom sećanja na žrtve genocida. Nema, međutim, nikavog odgovora, niti reakcije onih koji u ovom trenutku vode Srbiju. To je nešto što strašno opterećuje odnose. I otvaranje škole na Palama, koja nosi ime Srbija, takođe je jedan od događaja koji nikako ne doprinosi poboljšanju odnosa između dve zemlje.
Srđan Dizdarević: To je slično. Može se napraviti paralela sa slučajem Ilije Jurišića. I Dobrovoljačka ulica se uklapa u kontest stava pravosuđa Srbije da može da istražuje i sudi sve zločine u regionu ako za to Srbija ima interes. To nije izraz iskrenog napora da se utvrde i javnosti prezentiraju činjenice. A zaista postoji potreba da se utvrdi istina o svemu onome što se događalo u ratu u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i na Kosovu. Zašto ovo govorim? Govorim zbog toga što se sada licitira i sa brojem žrtava i sa brojem učesnika u zločinima - i sve to sa vrlo žestokim političkim i međunacionalnim implikacijama i posljedicama. I slučaj Dobrovoljačka je zgodan primjer nastojanja da se predimenzionira broj žrtava. Naravno, svaka žrtva se mora poštovati, samo jedna izgubljena glava je previše i krivac mora da bude kažnjen, ali, kada se počne bez ikakvog osnova govoriti o hiljadama žrtava, onda se podižu tenzije i stvara se zlo u odnosima među ljudima, među susjedima, među narodima. I zbog toga mislim da nam je neophodno neutralno, objektivno, apolitično sudstvo kome ćemo svi jednako vjerovati bilo da se radi o pravosuđu u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Srbiji ili u Hagu. Moramo da se suočimo s istinom, da individualiziramo stvari, da se oslobodimo otrova koji truje naše živote i koji nam onemogućava da svoje živote normalizujemo. Mislim da ovaj nesretni slučaj Jurišić ponovo stavlja na dnevni red potrebu da se ovim stvarima zaista okrenemo.
Nataša Kandić: To bi bilo najbolje. To bilo i u interesu Srbije i u interesu Bosne i Hercegovine.Ali moj je utisak da je Tužilaštvo za ratne zločine Srbije pod političkim pritiskom. Sudija Vinka Beraha-Nikčević, koja je osudila Iliju Jurišića, dva meseca pre toga oslobodila je zamenika komandanta žandarmerije koji je bio prvooptuženi za ratni zločin u Suvoj Reci na Kosovu kada je ubijeno 50 albanskih civila. Mi smo u Fondu za humanitarno pravo jedva uspeli da ubedimo svedoke sa Kosova da dođu i svedoče, a na kraju smo imali užasnu presudu - sve se svalilo na jednog lokalnog komandira policije koji jeste odgovoran, ali nije najodgovorniji, a sudija se u obrazloženju presude pozivala na najspornije oficire u policiji i vojsci - na Obrada Stevanovića koji je godinama bio komandant posebnih jedinica policije koje su delovale u Bosni i Hercegovini i na Kosovu i na Božidara Delića protiv koga smo mi podneli krivičnu prijavu zato što smo utvrdili da su jedinice pod njegovom komandom počinile strašne zločine na Kosovu. Sve se to događa u vreme kada sudije i tužioci vode računa o tome da li će u postupku reizbora biti ponovo izabrani. Takve odluke pokazuju da se nešto ozbiljno događa u tužilaštvu i sudu za ratne zločine, da se gubi prvobitna pozitivna energija i da strategija sve više ide u pravcu da se pokaže da su i drugi činili zločine. Nije, međutim, stvar u tome. Niko ne kaže da i drugi nisu činili zločine, ali svako tužilaštvo i svaki sud će postići najveći efekat ako sudi svojim državljanima koji su počinili zločine. To je onda lekcija za sve. To sprečava buduće zločine. To se dešava u društvima u kojima postoji vladavina prava. Kod nas se to nigde ne vidi. U Srbiji se ne shvata da je budućnost veoma zavisna od prošlosti, da se više ne može kao u vreme Miloševića braniti teza da je Kosovo Srbija, da se mora izneti u javnost ono što je učinjeno u Bosni. Moj je utisak da iz Srbije ne idu dobri talasi.
Srđan Dizdarević: To je samo internacionalizacija jednog regionalnog problema. Očigledno je da je Interpol u zamci svojih mehanizama i svog birokratskog ponašanja i da će se morati drugačije odnositi prema svemu što dolazi sa ovih prostora i dva puta razmisliti o opravdanosti i profesionalnoj utemeljenošti nekih zahtjeva za međunarodnim potjernicama.
Nataša Kandić: Ja mislim da Interpol mora zaustaviti Srbiju, kada dolazi sa ovakvim zahtevima, i napraviti kriterijume koji će da budu u skladu sa potrebama postjugoslovenskih društava. Interpol ne sme da donosi odluke koje će ići u prilog političkih strategija, a Srbija je u tom pogledu postala ofanzivna, vlast hoće da pokaže da će hapsiti i suditi sve one za koje smatra da su počinili zločine prema Srbima kako bi se dodvorila ekstremističkim političkim grupama.
Srđan Dizdarević: Ja mislim da se Evropski sud može osvrnuti na ocjenu postupka, ali ne vjerujem da može da komentariše i da stavlja van snage samu presudu. On može da dovede u pitanje proces, ali ne može odbaciti presudu. To nije u njegovoj nadležnosti. On odlučuje o odgovornosti država prema poštovanju Evropske konvencije o ljudskim pravima i slobodama, ali ne može biti iznad nacionalnih sudskih struktura u krivičnim stvarima.
Nataša Kandić: Da je Vrhovni sud Srbije institucija koja se isključivo rukovodi činjenicama i zakonom, ova presudabi pala pre svega zbog toga što je optužnica objavljena u danu kada je još uvek tekla istraga u Sarajevu. To je jak pravni razlog za odluku da suđenje bude ponovljeno. Međutim, iskustvo pokazuje da Vrhovni sud ukida presude za koje stručna javnost ceni da su profesionalno sprovedene, a uglavnom potvrđuje one koje se odnose na Albance. Zbog toga ja očekujem da u slučaju Jurišić Vrhovni sud Srbije neće reagovati na ozbiljne i opasne pravne nedostatke kao što je podizanje i objavljivanje optužnice pre završetka istrage, ali mislim da to može biti veoma jaka osnova za obraćanje Evropskom sudu za ljudska prava. Taj sud nema ingerencije, niti kapacitet da se bavi ispitivanjem i utvrđivanjem nedostataka u sudskom procesu. On to ne može da radi. Ali podizanje optužnice pre završetka istrage je evidentan propust koji govori o bitnoj povredi prava Ilije Jurišića jer je on optužen pre nego što su uzeti obzir sve činjenice i dokazi relevantni za tu optužnicu. Prema tome, ja mislim da, i kada bi Vrhovni sud Srbije potvrdio ovu presudu, slučaj nije zatvoren i da postoji prostor za obraćanje Evropskom sudu za ljudska prava.
Nataša Kandić: Da je povređeno njegovo pravo na fer i pravično suđenje zato što je optužen pre nego što je završena istraga.
O ovoj presudi u novom izdanju Mosta razgovarali smo sa Natašom Kandić, direktoricom Fonda za humanitarno pravo u Beogradu, i Srđanom Dizdarevićem, predsednikom Helsinškog komiteta Bosne i Hercegovine za ljudska prava.
Zašto je beogradsko tužilaštvo uporno odbijalo da ovaj predmet preda pravosudnim organima Bosne i Hercegovine, da li je presuda politički motivisana, zašto je tužilaštvo objavilo optužnicu prije nego što je istraga završena, zašto je sud odbio da sasluša ključne svjedoke odbrane, koliko presuda Jurišiću utiče na slobodu kretanja u regionu, kao i tome šta može Evropski sud za ljudska prava da učini u slučaju Jurišić.
Omer Karabeg: Gospođo Kandić, da li je slučaj Jurišić presedan u dosadašnjim suđenjima ratnim zločinima. Sud Srbije, dakle druge države, osudio je građanina Bosne i Hercegovine za delo koje je učinjeno u Bosni i Hercegovini odbivši da slučaj preda pravosudnim organima te države?
Nataša Kandić: Ja bih, pre svega, rekla da je odluka o tome da se Jurišiću sudi u Beogradu - politička.
Kandić: Činjenica da je Tužilaštvo za ratne zločine Srbije, i pored upozorenja da je najbolje da se ceo slučaj preda pravosuđu Bosne i Hercegovine, odlučilo da se Iliji Jurišiću po svaku cenu sudi u Beogradu pokazuje da je o tome doneta politička odluka.
Omer Karabeg: A da li je to presedan u pravosudnom smislu?
Nataša Kandić: Nije presedan zato što se pred Većem za ratne zločine već dva puta sudilo Albancima za zločine koji su počinjeni na Kosovu iako na Kosovu funkcionišu međunarodna krivična sudska veća, pa bi mnogo primerenije bilo da je suđenje bilo organizovano na Kosovu, a i efekat bi sigurno bio veći. Ima ozbiljnih indicija da Tužilaštvo za ratne zločine Srbije smatra da treba da sudi svemu onome što se događalo u ratovima u bivšoj Jugoslaviji, ako to odgovara interesima Srbije i ako može da dođe do osumnjičenog.
Srđan Dizdarević: Mislim da u pozadini suđenja Iliji Jurišiću stoji nastojanje politike u Srbiji da se uspostavi vještačka
Dizdarević: Mislim da u pozadini suđenja Iliji Jurišiću stoji nastojanje politike u Srbiji da se uspostavi vještačka ravnoteža u zločinima.
Omer Karabeg: Da li je suđenje Iliji Jurišiću bilo pravedno sa pravosudnog stanovišta?
Nataša Kandić: Ja mislim da se ne može reći da je bilo pravedno jer optužnica nije dokazana. Saslušan je veliki broj svedoka oštećenih, oni su govorili o tome šta se tamo dogodilo, opisivali kako su ubijeni vojnici, ali nijedan nije Iliju Jurišića doveo u vezu sa tim događajem. Oni ne poznaju Iliju Jurišića, oni ne znaju ništa o njemu. Karakterištično je da su pozvani samo oni svedoci oštećenih koji su državljani Srbije, dok je sud odbio da sasluša pripadnika tadašnje Jugoslovenske armije koji je takođe bio u koloni i koji je posle prešao u policiju Tuzle. I taj podatak govori da prava optuženog nisu poštovana.
Suđenje će uticati na pogoršanje odnosa dve zemlje
Nataša Kandić: Karakterištično je da su pozvani samo oni svedoci oštećenih koji su državljani Srbije, dok je sud odbio da sasluša pripadnika tadašnje Jugoslovenske armije koji je takođe bio u koloni i koji je posle prešao u policiju Tuzle.
Omer Karabeg: Kako će slučaj Jurišić uticati na dalji tok suđenja ratnim zločinima u regionu? Može li se očekivati da se i druge države opredele za praksu da sude građanima drugih država za zločine počinjene u tim državama?
Nataša Kandić: Ja imam stanovište braniteljke ljudskih prava. Ja mislim da suđenja za ratne zločine moraju da zadovolje žrtve i doprinesu promeni preovlađujuće klime nekažnjivosti. Zbog toga je bitno da se suđenje održava u zemlji čiji su državljani okrivljeni za ratne zločine. Ja mislim da, recimo, srpskim policajcima i oficirima koji su odgovorni za ratne zločine na Kosovu treba suditi pre svega u Srbiji. Ništa se ne bi dobilo kada bi se njima sudilo na Kosovu. Važno je promeniti klimu nekažnjivosti za ratne zločine, kulturu solidarnosti s počiniocima zločina. Ti policajci i oficiri su otišli na Kosovo, počinili zločine, vratili se u Srbiji i danas žive i rade kao normalni građani. Što se tiče slučaja Ilije Jurišića, sigurno je da bi najbolje bilo da je Tužilaštvo Republike Srbije predalo sve dokaze Tužilaštvu Bosne i Hercegovine i onda pratilo kako teče ceo postupak. U tom smislu veoma je pozitivna najnovija praksa pravosudnih organa Srbije i Hrvatske. Hrvatska je godinama u odsustvu sudila Srbima koji se nalaze u Srbiji, a Srbija, naravno, nije uopšte ni razmatrala mogućnost da ih isporuči Hrvatskoj jer to ustav zabranjuje. Danas imamo odličnu saradnju između tužilaštava Hrvatske i Srbije zato što je Hrvatska, doduše pod pritiskom međunarodne zajednice, prekinula sa suđenjima u odsustvu i odlučila da sve dokaze koje ima o osumnjičenim građanima Srbije preda Tužilaštvu Srbije. Već imamo tri-četiri suđenja koja su pokrenuta na toj osnovi. Suđenje Iliji Jurišiću potpuno je blokiralo saradnju između tužilaštava Srbije i Bosne i Hercegovine, ali ona se mora ponovo uspostaviti. Pored ostalog i zbog toga što je trenutno u Beogradu u toku jedno jako značajno suđenje koje otvara prostor za mnoga suđenja u Bosni i Hercegovini. Reč je o suđenju za likvidaciju oko 700 muslimana u junu 1992. godine u Zvorniku. To je strašan zločin, ja ne znam ništa strašnije što se dogodilo u Bosni i Hercegovini, ako izuzmemo Srebrenicu. I to suđenje teče jako dobro. Vodi ga žena-sudija koja je odana isključivo činjenicama i istini.
Omer Karabeg: Gospodine Dizdareviću, mnogi su u Tuzli i u Federaciji Bosne i Hercegovine tražili da pravosuđe
Dizdarević: Mislim da će taj proces uticati i na smanjenje cirkulacije ljudi između dvije zemlje. Sada će mnogi, koji su u toku rata bili angažovani na jednoj ili drugoj strani, dva puta razmisliti prije nego što prekroče granicu susjedne zemlje.
Bosne i Hercegovine uzvrati reciprocitetom, pa da se podignu optužnice protiv funkcionera u Srbiji koji su bili na visokim položajima u vreme rata. Da li će se to dogoditi?
Srđan Dizdarević: Tačno je da je u Bosni i Hercegovini ova presuda dočekana sa dosta strasti i sa dosta vrlo žestokih ocjena, čak i prijetnji. Mislim da postoji tendencija da se na udarac odgovori udarcem, na nepravdu nepravdom, umjesto da se Bosna i Hercegovina i Srbija pokušaju dogovoriti koji bi to bili načini saradnje u skladu sa međunarodnim standardima. Zbog toga ne isključujem mogućnost da se sada u Bosni i Hercegovini pojavi neko ko će uhapsiti građanina Srbije kao odgovor na suđenje Iliji Jurišiću ili uraditi nešto u tom smislu. Mislim da je proces Iliji Jurišiću doprinio povećanju tenzija u regionu i otvorio mogućnosti izvanpravnog djelovanja. Mislim da ta presuda ima itekako značajne implikacije i van ovog užeg, pravnog domena. Možemo očekivati da će se opet desiti neke nemile stvari koje će naći inspiraciju, ako ne i povod, u slučaju Jurišić. Mislim da će taj proces uticati i na smanjenje cirkulacije ljudi između dvije zemlje. Sada će mnogi, koji su u toku rata bili angažovani na jednoj ili drugoj strani, dva puta razmisliti prije nego što prekroče granicu susjedne zemlje. Mislim da to nije dobro za atmosferu u regionu.
Nataša Kandić: Mislim da će ovo suđenje i ovakav pristup organa Srbije uticati na zastoj u saradnji između Bosne i Hercegovine i Srbije i na pogoršanje odnosa između dve zemlje koji ionako nisu dobri. Odnos srpskih vlasti prema Srebrenici strašno opterećuje te odnose. Svakog 11. u mesecu nevladine organizacije u Srbiji protestuju ispred Predsedništva Republike Srbije tražeći da 11. juli bude proglašen danom sećanja na žrtve genocida. Nema, međutim, nikavog odgovora, niti reakcije onih koji u ovom trenutku vode Srbiju. To je nešto što strašno opterećuje odnose. I otvaranje škole na Palama, koja nosi ime Srbija, takođe je jedan od događaja koji nikako ne doprinosi poboljšanju odnosa između dve zemlje.
Omer Karabeg: Imamo još jedan slučaj koji, ako se produži onako kako je počeo, može i dalje da pogoršava odnose između Bosne i Hercegovine i Srbije. Reč je slučaju Dobrovoljačke ulice u kojem Tužilaštvo za ratne zločine Srbije takođe vodi istragu protiv građana Bosne i Hercegovine koje smatra odgovornim za napad na kolonu JNA maja 1992. godine u Sarajevu.
Srđan Dizdarević: Sada se licitira i sa brojem žrtava i sa brojem učesnika u zločinima - i sve to sa vrlo žestokim političkim i međunacionalnim implikacijama i posljedicama.
Tužilaštvo Srbije pod političkim pritiskom
Omer Karabeg: Gospođo Kandić, može li se desiti da Tužilaštvo za ratne zločine Srbije, na neki način poučeno slučajem Jurišić i oštrim reakcijama na presudu, odustane od Dobrovoljačke ulice i taj predmet preda organima Bosne i Hercegovine, što ovi uporno traže?
Nataša Kandić: To bi bilo najbolje. To bilo i u interesu Srbije i u interesu Bosne i Hercegovine.
Kandić: Moj je utisak da je Tužilaštvo za ratne zločine Srbije pod političkim pritiskom. Sudija Vinka Beraha-Nikčević, koja je osudila Iliju Jurišića, dva meseca pre toga oslobodila je zamenika komandanta žandarmerije koji je bio prvooptuženi za ratni zločin u Suvoj Reci na Kosovu kada je ubijeno 50 albanskih civila.
Omer Karabeg: Postoji još jedan problem kad je reč o ovoj vrsti suđenja kao što je proces Iliji Jurišiću. To su međunarodne poternice. Recimo, u slučaju Dobrovoljačke ulice Interpol je na zahtev Srbije izdao poternice za građanima Bosne i Hercegovine koji su pod istragom Tužilaštva za ratne zločine Srbije, pa ih je onda ukinuo na zahtev Ministra unutrašnjih poslova Bosne i Hercegovine, a sada se Srbija ponovo bori da Interpol vrati te ljude na spisak međunarodnih poternica.
Srđan Dizdarević: To je samo internacionalizacija jednog regionalnog problema. Očigledno je da je Interpol u zamci svojih mehanizama i svog birokratskog ponašanja i da će se morati drugačije odnositi prema svemu što dolazi sa ovih prostora i dva puta razmisliti o opravdanosti i profesionalnoj utemeljenošti nekih zahtjeva za međunarodnim potjernicama.
Kandić: Srbija je u tom pogledu postala ofanzivna, vlast hoće da pokaže da će hapsiti i suditi sve one za koje smatra da su počinili zločine prema Srbima kako bi se dodvorila ekstremističkim političkim grupama.
Nataša Kandić: Ja mislim da Interpol mora zaustaviti Srbiju, kada dolazi sa ovakvim zahtevima, i napraviti kriterijume koji će da budu u skladu sa potrebama postjugoslovenskih društava. Interpol ne sme da donosi odluke koje će ići u prilog političkih strategija, a Srbija je u tom pogledu postala ofanzivna, vlast hoće da pokaže da će hapsiti i suditi sve one za koje smatra da su počinili zločine prema Srbima kako bi se dodvorila ekstremističkim političkim grupama.
Sud u Strazburu nema nadležnosti da odbaci presudu
Omer Karabeg: Odbrana Ilije Jurišića najavila je da će podneti žalbu Vrhovnom sudu Srbije. Ako taj sud potvrdi presudu, postoji mogućnost žalbe Evropskom sudu za ljudska prava u Strasburu. Može li taj sud da poništi presudu Jurišiću?
Srđan Dizdarević: Ja mislim da se Evropski sud može osvrnuti na ocjenu postupka, ali ne vjerujem da može da komentariše i da stavlja van snage samu presudu. On može da dovede u pitanje proces, ali ne može odbaciti presudu. To nije u njegovoj nadležnosti. On odlučuje o odgovornosti država prema poštovanju Evropske konvencije o ljudskim pravima i slobodama, ali ne može biti iznad nacionalnih sudskih struktura u krivičnim stvarima.
Nataša Kandić: Da je Vrhovni sud Srbije institucija koja se isključivo rukovodi činjenicama i zakonom, ova presuda
Kandić: Podizanje optužnice pre završetka istrage je evidentan propust koji govori o bitnoj povredi prava Ilije Jurišića... Prema tome, ja mislim da, i kada bi Vrhovni sud Srbije potvrdio ovu presudu, slučaj nije zatvoren i da postoji prostor za obraćanje Evropskom sudu za ljudska prava.
Omer Karabeg: Vi mislite da bi Evropski sud za ljudska prava mogao da kaže da su povređena ljudska prava Ilije Jurišića? To je najviše dokle on može da ide?
Nataša Kandić: Da je povređeno njegovo pravo na fer i pravično suđenje zato što je optužen pre nego što je završena istraga.
