Prošle nedelje je rehabilitovan Dragiša Cvetković bivši premijer jugoslovenske Vlade koji je 25. marta potpisao Protokol o pristupanju tadašnje Jugoslavije Trojnom paktu sa Hitlerovom Nemačkom. Posle rata, Cvetković je proglašen državnim neprijateljem i do svoje smrti je živeo u izbeglištvu. Oni koji su zagovornici rehabilitacije Cvetkovića ističu da je njegov motiv bio da se sačuva zemlja od razaranja, kao što su to hteli sličnim paktovima sa Hitlerom i Čemberlen i Staljin, da nije sarađivao sa okupatrom, već je hapšen od strane nacista.
Oni koji se protive rehabilitaciji postavljaju pitanje zašto se u Srbiji ubrzano rehabilituju oni koji nisu učetvovali u antifaštičkoj borbi, zašto se dovodi antifastička prošlost u pitanje. S obzirom da su na čelu tadašnje vlade bili uz Cvetkovića i hrvatski političar Vlatko Maček, neizbežno je pitanje kakav je odnos u današnjoj Hrvatskoj prema tadašnjem prvaku HSS-a.
Dva beogradska istoričara srednje generacije različito razmišljaju o činu rehabilitacije Dragiše Cvetkovića. Nikola Samardžić i Branka Prpa:
Nikola Samardžić: Slične ugovore su ranije potpisivali Hitler i Čemberlen. Bio je potpisan ugovor o nenapadanju između Sovjetskog Saveza i Nemačke, između Molotova i Ribentropa. Presude koje su se donosile za izdaju ili kolaboraciju posle rata su imale taj smisao političkog obračuna. Ja zato mislim da je potrebno te ljude rehabilitovati.
Branka Prpa: Izvinite, a koju mi to poruku šaljemo mladim ljudima. Pritom skidamo nazive ulica antifašista. Dakle, izveli smo čistku među svim antifašistima – nema više ni spomenika, ni ulica, nema ničega, a idemo na ubrzanu rehabilitaciju onih koje su naši preci smatrali da su odgovorni za ono što se dešavalo u Drugom svetskom ratu.
Da li, dakle, ova rehabilitacija dovodi u pitanje antifaštičku prošlost Srbije?
Nikola Samardžić: Možda da, možda ne. To nije bitno, bitno je da je ukinuta presuda koja se nije zasnivala na činjenicama.
Branka Prpa: Ja sam apsolutno i dalje protiv nečeg što su istorijski događaji u koji se meša politika na način koji je sada postao jako opasan za kompletno nasleđe jedne zemlje i za mlade generacije.
Nikola Samardžić: Mislim da je taj problem sa rehabilitacijama vezan pre svega za građanski rat između građanskog i komunističkog sloja. To nema veze sa antifašizmom.
Branka Prpa: Da, a šta je bio politički voluntarizam kad skineš ulicu Generala Ždanova našeg saveznika u Drugom svetskom ratu?
Starije generacije su učile da je 25. marta pokušana sramna kapitulacija Jugoslavije, da je 27. mart datum kada je zemlja rekla „Ne“ Hitleru i priključila se antihitlerovskoj koaliciji. Kako danas vidi ova dva datuma Nikola Samardžić?
„Hajde da kažemo da je 25. mart bio pokušaj da se Jugoslavija spase od razaranja, da je 27. mart bio jedna dubokomoralna poruka koja je završena jednom veoma konkretnom tragedijom jugoslovenskih naroda – okupacijom, genocidom.“
Vlada u ime koje je potpisan sporazum sa nemačkom bila je poznata kao Vlada Cvetković-Maček. Zato proveravamo kakvo je gledište Ive Golštajna hrvatskog istoričara. On kaže da su okolnosti u kojima je radila Vlada Cvetković –Maček u tom periodu bile veoma komplikovane i da su mnoge odluke, pa i to sporno potpisivanje protokola, bile iznuđene:
„Moram priznati da mi 2009, nakon 68 godina od svih tih događanja malo drugačije gledamo na to negoli sudovi nakon Drugog svijetskog rata.“
Sudbina Vlatka Mačeka je slična sudbini Dragiše Cvetkovića. Cvetkovića su hapsile domaće vlasti, pa Nemci, kažu da je sarađivao sa četnicima Draže Mihajlovića iz prokrajka, što se u današnjoj Srbiji smatra naprednim činom, a bio je u logoru na Banjici da bi završio u izbeglištvu kao narodni neprijatelj. A kako je prolazio Maček? Ivo Goldštajn:
„Njega je monarhistička diktatura nakon 1929. držala u zatvoru, onda je uspostavljen NDH, opet je završio u Jasenovcu, onda je bježao iz zemlje. Moram priznati, meni je malo čudno da Vlatko Maček u ovom trenutku u Hrvatskoj nema niti jednu ulicu, da je memorija o njemu gotovo zbrisana, a on je bio čovjek koji je želio uspostaviti u Hrvatskoj, pa i u onoj tadašnjoj Jugoslaviji određene demokratske standarde.“
Nikola Samardžić smatra takođe da treba rehabilitovati uz Dragišu Cvetkovića i Vlatka Mačeka:
„Mislim da bi to bila na isti način jedna ispravna odluka.“
Pitali smo naša tri sagovornika Nikolu Samardžića, Branku Prpu i Ivu Goldštajna kako bi se osećali da prošetaju ulicom Dragiše Cvetkovića u Beogradu i Vlatka Mačeka u Zagrebu:
Nikola Samardžić: Nisam siguran da su oni zaslužili ulice. Mislim da sam za tako nešto otupeo i ne bih osećao ništa.
Branka Prpa: Osećala bih se loše, jer ne znam čime su zaslužili da dobiju ulicu.
Ivo Goldštajn: Postoje naravno druge ličnosti i hrvatske i srpske nacionalne memorije čijim bi se ulicama nerado ili da kažem uopće ne bih želio prošetati. Ali, to Cvetković i Maček zasigurno nisu.
A šta kažu građani Srbije, kako se oni snalaze u procesu pretvaranja izdajnika u heroje i obrnuto? Užičanima je manje više sve jasno. Samo jedan odgovor je bio - ne znam.
„To nije trebalo tako uraditi, jer zna se ko je bio Cvetković.“
„Treba sve najpre istražiti.“
„Milsim da je to velika sramota i bruka. Izdajnici su izdajnici.“
Oni koji se protive rehabilitaciji postavljaju pitanje zašto se u Srbiji ubrzano rehabilituju oni koji nisu učetvovali u antifaštičkoj borbi, zašto se dovodi antifastička prošlost u pitanje. S obzirom da su na čelu tadašnje vlade bili uz Cvetkovića i hrvatski političar Vlatko Maček, neizbežno je pitanje kakav je odnos u današnjoj Hrvatskoj prema tadašnjem prvaku HSS-a.
Dva beogradska istoričara srednje generacije različito razmišljaju o činu rehabilitacije Dragiše Cvetkovića. Nikola Samardžić i Branka Prpa:
Nikola Samardžić: Slične ugovore su ranije potpisivali Hitler i Čemberlen. Bio je potpisan ugovor o nenapadanju između Sovjetskog Saveza i Nemačke, između Molotova i Ribentropa. Presude koje su se donosile za izdaju ili kolaboraciju posle rata su imale taj smisao političkog obračuna. Ja zato mislim da je potrebno te ljude rehabilitovati.
Branka Prpa: Izvinite, a koju mi to poruku šaljemo mladim ljudima. Pritom skidamo nazive ulica antifašista. Dakle, izveli smo čistku među svim antifašistima – nema više ni spomenika, ni ulica, nema ničega, a idemo na ubrzanu rehabilitaciju onih koje su naši preci smatrali da su odgovorni za ono što se dešavalo u Drugom svetskom ratu.
Da li, dakle, ova rehabilitacija dovodi u pitanje antifaštičku prošlost Srbije?
Nikola Samardžić: Možda da, možda ne. To nije bitno, bitno je da je ukinuta presuda koja se nije zasnivala na činjenicama.
Branka Prpa: Ja sam apsolutno i dalje protiv nečeg što su istorijski događaji u koji se meša politika na način koji je sada postao jako opasan za kompletno nasleđe jedne zemlje i za mlade generacije.
Nikola Samardžić: Mislim da je taj problem sa rehabilitacijama vezan pre svega za građanski rat između građanskog i komunističkog sloja. To nema veze sa antifašizmom.
Branka Prpa: Da, a šta je bio politički voluntarizam kad skineš ulicu Generala Ždanova našeg saveznika u Drugom svetskom ratu?
Starije generacije su učile da je 25. marta pokušana sramna kapitulacija Jugoslavije, da je 27. mart datum kada je zemlja rekla „Ne“ Hitleru i priključila se antihitlerovskoj koaliciji. Kako danas vidi ova dva datuma Nikola Samardžić?
„Hajde da kažemo da je 25. mart bio pokušaj da se Jugoslavija spase od razaranja, da je 27. mart bio jedna dubokomoralna poruka koja je završena jednom veoma konkretnom tragedijom jugoslovenskih naroda – okupacijom, genocidom.“
Vlada u ime koje je potpisan sporazum sa nemačkom bila je poznata kao Vlada Cvetković-Maček. Zato proveravamo kakvo je gledište Ive Golštajna hrvatskog istoričara. On kaže da su okolnosti u kojima je radila Vlada Cvetković –Maček u tom periodu bile veoma komplikovane i da su mnoge odluke, pa i to sporno potpisivanje protokola, bile iznuđene:
„Moram priznati da mi 2009, nakon 68 godina od svih tih događanja malo drugačije gledamo na to negoli sudovi nakon Drugog svijetskog rata.“
Sudbina Vlatka Mačeka je slična sudbini Dragiše Cvetkovića. Cvetkovića su hapsile domaće vlasti, pa Nemci, kažu da je sarađivao sa četnicima Draže Mihajlovića iz prokrajka, što se u današnjoj Srbiji smatra naprednim činom, a bio je u logoru na Banjici da bi završio u izbeglištvu kao narodni neprijatelj. A kako je prolazio Maček? Ivo Goldštajn:
„Njega je monarhistička diktatura nakon 1929. držala u zatvoru, onda je uspostavljen NDH, opet je završio u Jasenovcu, onda je bježao iz zemlje. Moram priznati, meni je malo čudno da Vlatko Maček u ovom trenutku u Hrvatskoj nema niti jednu ulicu, da je memorija o njemu gotovo zbrisana, a on je bio čovjek koji je želio uspostaviti u Hrvatskoj, pa i u onoj tadašnjoj Jugoslaviji određene demokratske standarde.“
Nikola Samardžić smatra takođe da treba rehabilitovati uz Dragišu Cvetkovića i Vlatka Mačeka:
„Mislim da bi to bila na isti način jedna ispravna odluka.“
Pitali smo naša tri sagovornika Nikolu Samardžića, Branku Prpu i Ivu Goldštajna kako bi se osećali da prošetaju ulicom Dragiše Cvetkovića u Beogradu i Vlatka Mačeka u Zagrebu:
Nikola Samardžić: Nisam siguran da su oni zaslužili ulice. Mislim da sam za tako nešto otupeo i ne bih osećao ništa.
Branka Prpa: Osećala bih se loše, jer ne znam čime su zaslužili da dobiju ulicu.
Ivo Goldštajn: Postoje naravno druge ličnosti i hrvatske i srpske nacionalne memorije čijim bi se ulicama nerado ili da kažem uopće ne bih želio prošetati. Ali, to Cvetković i Maček zasigurno nisu.
A šta kažu građani Srbije, kako se oni snalaze u procesu pretvaranja izdajnika u heroje i obrnuto? Užičanima je manje više sve jasno. Samo jedan odgovor je bio - ne znam.
„To nije trebalo tako uraditi, jer zna se ko je bio Cvetković.“
„Treba sve najpre istražiti.“
„Milsim da je to velika sramota i bruka. Izdajnici su izdajnici.“
