Kolika je snaga ekstremista u Srbiji?

U novom izdanju emisije Most Radija Slobodna Evropa razgovarano je o tome koliko je jaka ekstremna nacionalistička desnica u Srbiji. Sagovornici su bili Žarko Korać, poslanik Skupštine Srbije i predsednik Socijaldemokratske unije, i književnik Filip David.

Bilo je reči o tome zašto ekstremističke organizacije imaju mnogo simpatizera u Srbiji, u kojoj meri ih podržava Srpska pravoslavna crkva, zašto su Karadžić, Mladić i vladika Nikolaj Velimirović idoli srpskih klerofašista, zašto te organizacije na svojim sajtovima objavljuju spiskove Jevreja, zbog čega vlast toleriše ekstremiste, o rehabilitaciji kvislinga, o tome zašto mladi ljudi misle da partizani u Srbiji nisu ništa drugo radili nego ubijali ljude, kao i tome zašto su se beogradski studenti nekada bunili u ime demokratskih principa, a danas u ime lažnog patriotizma.

Omer Karabeg: Da li se zna koliko u Srbiji ima organizacija ekstremne desnice i da li one legalno deluju, da li su registrovane?

Filip David: Ne zna se tačan broj, mada bi vrlo lako mogao da se ustanovi. Možda policija zna tačan broj. Neke od tih stranaka su registrovane, neke nisu. Neke se samo pojavljuju na nekim fantomskim sajtovima. To su one baš ekstremno nacionalističke, nacističke organizacije koje se kite simbolima kukastog krsta, proslavljaju Hitlerov i Geringov rođendan, a ove klerofašističke, kako ih je policija kvalifikovala u jednom svom izveštaju, su registrovane. To su, recimo, Obraz, zatim Srpski narodni pokret 1389, delimično i Dveri. U ekstremne grupe spadaju i navijači, kao i podmlatci nekih političkih partija.

Žarko Korać: Činjenica je da je policija bila vrlo štura kad je reč o tim podacima. Izveštaj, koji pominje gospodin David, uradila je novosadska policija i on se odnosi na teritoriju Vojvodine. U tom izveštaju pominju se klerofašističke, kleronacionalističke i profašističke organizacije. Policija Srbije te podatke zvanično ne objavljuju, iako tvrdi da ih ima. Te organizacije nemaju previše aktivnih članova, aktivno jezgro može da broji 30, 50 ili 100 ljudi, možda nešto više, ali imaju veliki broj simpatizera. Tu postoje tri pitanja na koja treba odgovoriti. Prvo, koliko ih ima, drugo, ko ih politički podržava, i treće, ko ih finansira. To su pitanja na koje javnost nikada nije dobila odgovore. Potpuno je jasno da im je jedan deo medija jako naklonjen. Oni imaju i svoja internet izdanja, a neki čak štampaju i svoje biltene.

Podrška vlasti i Srpske pravoslavne crkve

Omer Karabeg: Gospodine David, po vama, ko stoji iza ovih organizacija i ko ih finasira?

Filip David: Najpre da vidimo iz kojih se krugova oni regrutuju, pa ćemo onda ustanoviti i ko ih finasira. Prvo, tu je dosta

saradnika policije, bivših i sadašnjih. Kad pogledamo kriminalnu hronologiju poslednjih petnaestak, dvadesetak godina, vidimo da su gotovo svi najveći kriminalci, čak i oni koji su učestvovali u ubistvu premijera Đinđića, radili za policiju. Drugo, znatan broj ovih organizacija je povezan sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Srpski narodni pokret 1389 to i ne krije, a tu vezu ne kriju ni određeni crkveni krugovi. Dakle, sigurno je da ih Crkva u određenoj meri pomaže, čak i finansijski. Treće, među njima ima dosta navijača, a oni su povezani sa upravama klubova. Četvrto, s tim organizacijama su povezani i podmlatci ekstremnih političkih partija koje, naravno, finasiraju njihovo delovanje. Dakle, nema jedinstvenog izvora finansiranja. Novac stiže iz više izvora. Slažem se sa gospodinom Koraćem da je tu mnogo više simpatizera nego aktivnih članova. Ali ne treba potcenjivati ni broj onih koji čine aktivno jezgro tih organizacija. Ako saberete broj aktivnih clanova Nacionalnog stroja, organizacije Krv i čast, Nacionalista Srbije, Srpskog narodnog pokreta 1389 i nekih drugih sličnih grupa, mislim da bismo došli do brojke od četiri, pet hiljada, možda i više, pripadnika ekstremnih nacionalističkih grupa. Ukoliko bi se u određenom trenutku otrgli od kontrole crkvenih i političkih krugova, koja nesumljivo postoji, oni bi mogli predstavljati veliku opasnost za jednu nestabilnu demokratiju, kakva je naša.

Žarko Korać: Nema nikakve sumnje da iza jednog dela tih organizacija stoji deo Srpske pravoslavne crkve. Ne tvrdim da stoji cela Crkva, ali jedan njen deo apsolutno stoji.

Žarko Korać: Ove organizacije, nažalost, imaju simpatije velikog dela javnosti. To se jasno može videti po reakcijama kada oni naprave neki incident. Tada se obično jave glasovi - pa to su mladi ljudi, oni možda samo preteruju. Drugim rečima, njihovi stavovi u osnovi su u redu, ali, eto, uneli su u to malo previše strasti. A kad je reč o tome ko iza njih stoji, nema nikakve sumnje da iza jednog dela tih organizacija stoji deo Srpske pravoslavne crkve. Ne tvrdim da stoji cela Crkva, ali jedan njen deo apsolutno stoji. Navešću jedan primer. Osnivač Obraza, Krstić, koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći, bio je student sociologije, ali i Bogoslovskog fakulteta. On uopšte nije krio vezu Obraza sa Crkvom. Pre nekoliko godina, da biste se učlanili u Obraz, trebalo je pozovete jednu crkvu u Beogradu koja se nalazi u blizini fudbalskog stadiona Partizan. Jedna moja poznanica je pozvala taj broj da proveri da li je to tačno i dobila je odgovor da se baš u toj crkvi vrši upis novih članova. Obraz je, dakle, nastao pod okriljem Crkve, i da stvar bude još zanimljivija, u jednom broju časopisa, koji je svojevremeno izdavao Obraz, objavljen je tekst Vojislava Koštunice u kome on govori da treba valorizovati srpsko političko nasleđe, pa je tu pomenuo i Milana Nedića. Možemo u nekom smislu smatrati da im je i on tada dao podršku. Moram reći da se u poslednje vreme u vezi sa Obrazom pominje banatski vladika Nikanor. Govori se da ih on direktno pomaže. To je što se tiče Crkve. Dalje, te organizacije finansijski pomažu i neki biznismeni, naročito poreklom iz Bosne. Konačno, moj je utisak da se oni finansiraju i od priloga ljudi koji imaju velike simpatije za ono što oni rade. Mnoge stvari koje govore pripadnici ekstremističkih organizacija nisu nepoznati našoj javnosti, ti stavovi su u nešto blažoj formi prisutni u našoj javnosti poslednjih dvadeset godina. U Srbiji je jaz između ekstremnih tvrdnji i onoga što misli jedan veliki deo stanovništva ustvari relativno mali. Zato se često čuje: “Oni preteruju“. Ne kaže se: “To je neprihvatljivo“. Ne verujem da će jedan francuski glasač, pristalica Sarkozija, pobrkati stavove Sarkozija sa stavovima Le Pena, ekstremnog šoviniste, ali u Srbiji je javnost je vrlo blagonaklona prema tim organizacijama i njihovim postupcima. Kad se oni na ulicama ili na mitinzima pojave sa crnim majicama na kojima piše “Karadžić heroj“ ili “Mladić heroj“, to ne nailazi na otpor kakav bi čovek očekivao.

Pogubnost teorije zavere

Omer Karabeg: Gospodin Korać je rekao da pripadnici ekstremne desnice slave zločine, da nose slike Ratka Mladića i Radovana Karadžića. Koliko znam, sa tim slikama odlaze i u Srebrenicu. Gospodine David, otkud toliko slavljenje zločina?

Filip David: Ako pogledate bilo koji sajt najekstremnijih organizacija kao što su Krv i čast, Nacionalni

stroj, Nacionalisti Srbije, pa i Obraz, tu se uvek pojavljuju tri ličnosti koje su neprikosnovene: Karadžić i Mladić, koje je je pomenuo gospodin Korać, a treći je Nikolaj Velimirović, novoproglašeni svetac Srpske pravoslavne crkve. Zašto? Zato što Nikolaj Velimirović ima u svojim spisima, posebno u knjizi “Kroz tamnički prozor“, izrazito antisemitske i antizapadne stavove, on je protiv Evrope, protiv kulture i protiv Jevreja. A to je ono što je jako privlačno za ove ekstremne grupe. Mladić i Karadžić se mogu dobro povezati sa tim stvarima upravo zato što su oni proizvod nacionalizma koji vlada poslednjih petnaest, dvadeset godina. Teorija zavere, to jeste da je čitav svet protiv nas, ovde je još uvek jako popularna. Daću vam jedan primer koji je meni delovao vrlo šokantno. Nedavno je u izdanju izdavačke kuće B92 izašao strip Vila Ajznera, poznatog crtača, pod naslovom “Zavera“, gde on pokazuje kako su nastali zloglasni “Protokoli sionskih mudraca“ i njihov uticaj do dana današnjeg. Svako ko to pročita mora se složiti da je to jedan od najstrašnijih falsifikata u ljudskoj istoriji čije su posledice bile katastrofalne. Međutim, od 30 komentara koji su se tim povodom pojavili na sajtu B92 u 25 se govori da to nije falsifikat ili se kaže: “Možda je i falsifikat, ali ono što tamo piše, sve je tačno“. To je samo posledica jednog prevlađujućeg modela mišljenja da su sve tragedije i nesreće koje su nam se dogodile posledica neke međunarodne zavere, da postoji neki međunarodni centar, sionski mudraci, Jevreji, nazovite to kako hoćete, koji diriguje svetskom politikom. Dok god to bude tako, postojaće vrlo plodno tle za delovanje ekstremističkih organizacija koje svoje programe grade upravo na teoriji zavere i okupljaju široki sloj ljudi koji ne mogu da nađu objašnjenje za sve ono što nam se dogodilo, pa ga onda nalaze u nekoj svetskoj zaveri.

Žarko Korać: Devedesetih godina i za vreme ratova teorija zavere je kod nas bila zvanična teorija. Mediji i najuglednije političke ličnosti Srbije su govorili da se je Jugoslavija raspala zato što su se Nemačka i Austrija, znači, sile koje su poražene u Drugom i Prvom svetskom ratu, dogovorile da je rasture, da nam se osvete. To je matrica koja i danas funkcioniše i ove ekstremističke grupe to dovode do savršenstva.

O tome pišu i novine poput “Glasa javnosti“ i “Kurira“, stalno imate neke velike zavere. Onda se traži ko organizuje tu zaveru, pa se dešava, što je naročito opasno, da neofašističke i neonacističke grupe na svojim sajtovima daju adrese Jevreja koji žive u Srbiji. Među njima ne retko ima i onih koji nisu Jevreji, ali oni ih proglašavaju Jevrejima. Sve je to posledica rehabilitacija kolaboracije iz Drugoog svetskog rata koja je započela dosta davno u Srbiji, već ranih devedesetih godina. Podsetio bih da je Dejan Medaković, tadašnji predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, objavio knjigu o sto najznačajnijih Srba među koje je uvrstio i Milana Nedića, što je bilo prosto neverovatno. Zamislite šta bi se desilo kada bi se u Francuskoj pojavila knjiga u kojoj bi među sto najznačajnjih Francuza bio uvršten i maršal Peten. Mislim da bi se Francuska okrenula naopačke. U vreme dok je Koštunica bio premijer u zgradi vlade su postavljene slike svih predsednika vlade, među njima je bio i Nedić. Ja mislim da je to urađeno samo zbog toga da bi se Nedić pojavio na zidu. U zgradi Skupštine Beograda imamo slike svih gradonačelnika, među njima se pojavljuje i Dragi Jovanović koji je bio i upravnik logora na Banjici. Znači, zlikovac koji je posle rata i osuđen. Hoću da kažem da je rehabilitacija nacističke ideologije i saradnika okupatora stvorila uslove da neonacističke grupe deluju normalno. Jer, ako rehabilitujete ljude koji su sarađivali sa Hitlerom, kakav je onda problem da legalno deluju grupe koje tvrde da Hitlerove ideje i nisu bile tako loše. Kod nas se dešava da direktor BIA-e (Bezbednosno informativne agencije Srbije) šalje buket cveća za godišnjicu smrti Draže Mihailovića. To je šokantno! On je državni službenik. Ko ga je ovlastio da to radi, s kojim pravom, šta to znači? Da li to znači da BIA slavi Dražu? Niko na to nije reagovao. Normalno bi bilo da ga je premijer Cvetković ukorio, možda i smenio, ali on uopšte nije reagovao.

Omer Karabeg: Gospodine David, da li je u Srbiji zabranjeno delovanje fašističkih i nacističkih organizacija kao što je to slučaj u normalnim evropskim zemljama?

Filip David: To nije sasvim jasno. I ne samo to, nije jasno ni da li je zabranjena literatura koja podstiče

na rasizam, na antisemitizam, na etničku netolerantnost. Ja sam pre nekoliko godina napravio spisak od preko stotinu knjiga sa izrazito nacističkom, antisemitskom i rasističkom sadržinom. Većina tih knjiga prvi put je objavljena za vreme Drugog svetskog rata, za vreme onog kolaboracionističkog režima i čuvene antijevrejske i antimasonske izložbe 1942. godine. I te knjige se ponovo štampaju. Savez jevrejskih opština je više puta tražio da se ta vrsta “literature“ zabrani jer rasistička i antisemitska propaganda nije dozvoljena po našem ustavu i po našim zakonima. Do dana današnjeg nema odgovora. Poslednji put je tražena zabrana knjige “Kraljevstvo Hazara“, to je zapravo hrestomatija svih tih tekstova. Autor je iz svih tih stotinjak knjiga, koje sam spomenuo, pokupio najzapaljivija, najodvratnija i najgora mesta i objavio na 450 strana. Savez jevrejskih opština je tražio zabranu te knjige u novemru prošle godine. Opet nema odgovora, a ona se i dan danas može videti u izložima knjižara. Mi imamo pravosuđe koje je vrlo problematično. Poništavaju se presude pripadnicima ekstremističkih organizacija. Poslednji primer je poništavanje presude Goranu Davidoviću, vođi neonacističke organizacije Nacionalni stroj, zato što je ona pisana latinicom, a on traži da se piše samo ćirilicom. Kao, ne razume latinicu! On je pobegao u Italiju i, evo, do dana današnjeg nije izručen. Ima se utisak da je i sama vlast zbunjena i da ne zna šta da radi. Verovatno misli da je najbolje da se ništa ne preduzima i da stvari ostanu onakve kakve su, ali to je vrlo opasno.

Žarko Korać: Zanimljivo je da policija nije oduzela pasoš Goranu Davidoviću, iako je on bio pod istragom, a to je inače standardna procedura da lice koje je pod istragom ne bi pobeglo u inostranstvo.

Mrtva trka za nacionalističke glasove

Omer Karabeg: Čini se da pripadnici ekstremne desnice deluju na neki način kao udarne grupe protiv aktivista za ljudska prava.

Filip David: Rekao bih da ekstremističkim grupama pogoduje i pogrešna politika naših vlasti prema susedima. Pogledajte kakvi su odnosi sa Hrvatskom, sa BiH, sa Crnom Gorom. Uopšte nisu dobri.

Filip David: To je bilo očevidno za vreme Miloševićevog režima. Te udarne grupe su bile pod totalnom kontrolom policije. Iz redova navijača uzimali su se mladići, koji su bili fizički najspremniji, da se obračunaju sa demonstrantima. Toga ima i sada. Mi nemamo jasan uvid šta se tu događa, da li se je policija očistila od takvih elemenata ili ih i dalje koristi u neke slične svrhe. Rekao bih da ekstremističkim grupama pogoduje i pogrešna politika naših vlasti prema susedima. Pogledajte kakvi su odnosi sa Hrvatskom, sa Bosnom i Hercegovinom, sa Crnom Gorom. Uopšte nisu dobri. Kada sve to sklopite, vidite da naša scena itekako pogoduje ekstremistima koji se svaki čas pojavljuju i demonstriraju nekakav svoj tobožnji patriotizam. To nije nikakav patriotizam, to je ustvari šovinizam koji nas je i doveo do ove situacije u kojoj smo sada. Ali ne treba se zavaravati, ako nema jasne politike prema takvim grupama, neke loše stvari, koje su nam se dogodile, mogu se opet dogoditi.

Omer Karabeg: Gospodine Korać, kako biste vi okarakterisali odnos sadašnje vlasti u Srbiji prema ekstremnoj desnici?

Žarko Korać: U Srbiji se vodi mrtva trka ko će da dobije više tih, takozvanih nacionalističkih glasova.

Potpuno je jasno da Boris Tadić računa na te glasove. Njegov ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić uspeo je da svojim izjavama temeljno pokvari odnose u regionu. Prema istraživanju javnog mnijenja on je upravo zbog takvog ponašanja druga najpopularnija ličnost u Srbiji. Odnosi u regionu su pokvareni zato što se vladajuća garnitura u Srbiji bori za nacionalističke glasove da bi sačuvala vlast. Moram da kažem da to radi i Boris Tadić. Ne može se drugačije shvatiti njegova poseta Palama i otvaranje škole koja nosi naziv Srbija. Neko je opravdano upitao kako bi Srbija reagovala kada bi mađarski predsednik došao u Suboticu i otvorio školu koja se zove Mađarska. U atmosferi borbe za nacionalističke glasove nije popularno suprostavljati se ekstremističkim grupama i zato se one tolerišu. Suprotstavljanje njima otvorilo bi pitanje takozvane nacionalističke legitimacije koja se ovde neprekidno izdaje, neprekidno proverava. Jedni se njima ne suprodstavljaju zato što se s njima slažu, drugi, koji se ne slažu, ćute, a oni koji su na vlasti smatraju da otvoreno suprotstavljanje tim grupama ne bi bilo ni popularno, niti poželjno jer se smatra da te grupice govore ono što većina ljudi misli. Njima se suprodstavlja mali broj ljudi, a ti ljudi su onda predmet njihovog ismevanja i njihovih napada. Glavne su im mete nekoliko žena koje se bore za ljudska prava. Oni dolaze pred zgrade u kojima se te žene i njihove institucije nalaze, prete im, a po internet forumima o njima govore najstrašnije stvari. Zbog takve atmosfere rekao bih da se te organizacije u Srbiji osećaju kao kod kuće. Prođite Beogradom, svuda se prodaju majice sa likom Ratka Mladića i Radovana Karadžića, pa se onda smatra potpuno normalnim kad neko obuče takvu majicu i viče “Ratko Mladić heroj“. Ja ne vidim da će Srbija skoro izići na kraj s tim grupama. Mogu samo boga da molim da te grupe ne porastu, da ne budu mnogo veće, jer one imaju idealne uslove za rast.

Omer Karabeg: Pripadnici desnice su uglavnom mladi ljudi. Iz kojih društvenih slojeva se oni regrutuju?

Žarko Korać: Sada imate generacije koje su odrasle krajem osamdesetih i devedestih godina. Za njih

postoji samo jedan pravi pokret otpora u Drugom svetskom ratu u Srbiji, a to je pokret Draže Mihailovića. Oni nikad nisu čuli za alternativu. U svojim udžbenicima oni nisu mogli ništa pročitati o Josipu Brozu. Oni ne znaju ni ko je bio Josip Broz. Njih su učili da je partizanski pokret bio komunistički puč, da partizani nisu ništa drugo radili nego ubijali ljude, da su, kad su došli na vlast, pobili sve što je vredelo u Srbiji i onda zaveli gvozdenu diktaturu. Tu priču imate manje-više u većini medija u Srbiji. Jedan nedeljnik je izašao sa naslovom “Ko je pobedio u Drugom svetskom ratu“. Ne postoji novina u Evropi koja bi to mogla imati na naslovnoj strani. Srbija nema predsednika države koji će kao Mesić da kaže da je Blajburg ustaški dernek. Kada su ekstremisti na Pravnom fakultetu u Beogradu organizovali tribinu o Srebenici na kojoj se slavio Mladić, a o zločinu u Srebrenici se govorilo kao o briljantnoh vojnoj operaciji, Tadić je rekao da svako ima pravo da izrazi svoje mišljenje. Pa, to nije baš sasvim tačno. To nije definicija demokratije. Mladi ljude danas vide šovinizam kao jedini mogući pogled. To je ono što je šokantno. Ali, nisu oni za to krivi, oni su odrasli u atmosferi gde su svako veče na televiziji gledali leševe. Podsetio bih vas da je 1991. godine direktorka Muzeja primenjenih umetnosti u Beogradu organizovala izložbu koja je trebalo da prikaže mrtve Srbe u Vukovaru. Izložene su fotografije leševa u najstrašnijem stanju, teško je reći šta je bilo na tim fotografijama, da li su to bili Srbi ili Hrvati, to su samo bili masakrirani i raskomadani leševi. Onda su počeli da i osnovne škole vode na tu izložbu, sve dok se nas nekoliko psihologa nije pubunilo i protestovalo. Sa starijim ljudima, koji su šovinisti, vi još i možete da vodite razgovor, oni će vam reći: “A, ti si taj koji braniš partizanski pokret, sram te bilo“, ali oni znaju da postoji i drugačije gledište i da je ono legitimno. Ovi mladi, međutim, ne znaju da postoji druga istina osim one da su se Srbi žrtvovali, da su napravili dve Jugoslavije, da su oba puta izdani, da su poklani, da ih je izdao Zapad, da ih je bombardovao NATO pakt da bi im oduzeo Kosovo, da su Albanci favoriti zapadnih zemalja, da Srbe svi mrze, da ih jedino podržavaju pravoslavne zemlje - Grčka i Rusija, i tako dalje. To je njihov

weltanschaung, pogled na svet. Mislim da se varaju oni koji misle da će se to brzo promeniti. Nažalost, mi sada trpimo posledice haosa i ratova. Dolaze generacije koje su odrasle u toj atmosferi i proći će mnogo godina dok se Srbija normalizuje. Ako ste me dobro shvatili, ja smatram da se naše biračko telo opasno pomera u desno.

Filip David: Ranije, kad bi krenula kolona iz Studentskog grada, uvek ste očekivali da to studenti ustaju u odbranu demokratskih principa, u odbranu neke istine, pravde, a danas će oni krenuti jedino u odbranu nekog lažnog patriotizma. To je činjenica. Zašto je to tako? Veliki broj studenata su deca izbeglica koja su su živela i još uvek žive u užasnim uslovima, negde na periferiji Beograda i drugih gradova i oni su puni ogorčenja. To ogorčenje oni iskazuju protestom protiv Zapada. Ta situacija će potrajati duže vreme i teško je reći šta će se iz toga izroditi, posebno ako dođe do zategnutih odnosa, do podela, do pojačanih tenzija, tim pre što je naša intelektualna javnost, ne bih rekao ni ravnodušna, ona jednostavno u ovom trenutku ne postoji. Za vreme Miloševića postojao Beogradski krug, koji je okupljao 300-400 ljudi koji su se opirali tom režimu, bile su one velike demonstracije koje su trajale više meseci. Sada je zavladalo mrtvilo, kao da nam je svega dosta, kao da se očekuje da neko drugi resava naše probleme. Mnogi ljudi više ni u šta ne veruju, jednostavno se prepuštaju događajima da ih nose onako kako ih nose.