Novi, po nekim od svojih ključnih tačaka veoma represivni Zakon o informisanju prošao je kroz Skupštinu Srbije – a bogme i kroz predsednikove šake - lakše nego što su mnogi očekivali; dobro, nije da vlast nije morala da upotrebi svakakve trikove i sitne (para)parlamentarne lukavštine da se osigura protiv bilo kakvih iznenađenja, ali na kraju je ipak bila presudna samo jedna stvar: volja Liberalno demokratske partije da ipak glasa za ovaj zakon. Zašto? U ime »evropskih vrednosti«, naravno; liberalima ne bi ni dolikovalo ništa manje od toga.
Dakle, oni koji su podržali ovakav zakonski predlog učinili su to »u ime evropskih vrednosti«. Oni koji su bili protiv njega, protivili su mu se, gle, takođe »u ime evropskih vrednosti«. I demokratskih, nego šta. Tako da ispada da su »evropske vrednosti« neka vrsta Alajbegove slame koju se može raznositi okolo po potrebi, i na koje se nije zazorno pozivati čak ni onda kada se u praksi zagovara, odobrava ili barem toleriše nešto što je bliže istorijskoj azijskoj despotiji. A i savremenoj praksi država poput Uzbekistana ili Turkmenistana, koje bar do sada nisu važile za baš upadljivo najuzornije primere sprovođenja »evropskih vrednosti«.
Dobro, kako god bilo, Zakon je usvojen, a akterima i posmatračima političke scene ostaje da presabiraju šta to tačno znači kada je u pitanju raspored figura na međustranačkoj šahovskoj tabli. Desna opozicija je, recimo, pokazala raskošnu nemoć, mada joj je vlast najzad poklonila jedan »pravedan cilj« za koji se mogla mirne savesti zalagati, sasvim mimo uobičajenog kosovsko-socijalnog zapomaganja, tako plitkog i demagoškog da se »iz aviona« vidi da zapenušani govornici (mahom koliko do juče odličnici jedne pogubne vlasti) ni sami sebi ne veruju... Na drugoj strani, LDP je, ne samo ovakvim glasanjem nego i nekim drugim skorijim potezima stupio u neku vrstu »konfederacije« sa vodećom Demokratskom strankom – posredno i sa »arhineprijateljima« iz G17, od kojih ih nikada nije delila proklamovana ideologija, ali ih je izgleda delilo sve ostalo – što po sebi i ne mora da bude loše, jer pozicija LDP-a kao samodefinisanog »jedino ispravnog i čistog« nije bila ni ubedljiva, ni produktivna, ni na duži rok održiva; nevolja je u tome što je ova vrsta »saveza za budućnost« baš mogla biti obznanjena i nekim mnogo manje diskutabilnim povodom od ovog.
Možda će biti zanimljivije pratiti šta će biti prvi događaj koji će biti direktna posledica ovog zakona: ko će prvi biti optužen i osuđen, na čiju inicijativu, kako će se prema tome postaviti vlast i opozicija, kako preostali mediji, a kako međunarodni činioci, koji se jesu protivili najrepresivnijim delovima ovog zakona, ali ne suviše odlučno i glasno, kao da ni sami ne veruju da je ta stvar ozbiljna, i da će proizvesti neke štetne efekte u stvarnosti. Ili kao da se nisu usudili da »destabilizuju demokratsku vlast u ovom osetljivom trenutku« (u Srbiji je manje-više uvek »osetljiv trenutak«, i nema vlasti koja to nije zloupotrebljavala, sve sa pravedničkim izrazom lica).
Dakle, ko će prvi povući nogu i rizikovati odijum? Evo, Aleksandar Vučić se dan-danas (ne preterano uspešno) pere zbog svoje uloge u kreiranju i sprovođenju »Šešeljevog« Zakona o informisanju iz 1998... Hoće li se kola zaista slomiti na notornom Kuriru i sličnim tabloidima, ili će – kako prognoziraju najoštriji kritičari novog zakona – represivne odredbe postati univerzalna antimedijska batina, koja će izmaći čak i kontroli onih koji su je napravili, zaživeti nekim autonomnim životom kao nekakva frankenštajnovska kreatura odbegla iz laboratorije ekscentričnog naučnika, i posejati haos na ovdašnjoj medijskoj, ali i političkoj sceni? Ili će, na kraju krajeva, sve ostati mrtvo slovo na papiru, možda kroz neku vrstu tihog, implicitnog sud(ij)skog bojkota?
Teško da ćemo dugo čekati na odgovore. Nekako se tako namestilo da ovo ne bude »tek još jedan zakon« nego ozbiljno političko pitanje, na kojem stoji ili pada jedna koncepcija uređenja odnosa u društvu. Da je ta koncepcija opasna, u to nema sumnje. E, sad samo još da vidimo da li je opasnija po sebe ili po ostatak društva.
Dakle, oni koji su podržali ovakav zakonski predlog učinili su to »u ime evropskih vrednosti«. Oni koji su bili protiv njega, protivili su mu se, gle, takođe »u ime evropskih vrednosti«. I demokratskih, nego šta. Tako da ispada da su »evropske vrednosti« neka vrsta Alajbegove slame koju se može raznositi okolo po potrebi, i na koje se nije zazorno pozivati čak ni onda kada se u praksi zagovara, odobrava ili barem toleriše nešto što je bliže istorijskoj azijskoj despotiji. A i savremenoj praksi država poput Uzbekistana ili Turkmenistana, koje bar do sada nisu važile za baš upadljivo najuzornije primere sprovođenja »evropskih vrednosti«.
Dobro, kako god bilo, Zakon je usvojen, a akterima i posmatračima političke scene ostaje da presabiraju šta to tačno znači kada je u pitanju raspored figura na međustranačkoj šahovskoj tabli. Desna opozicija je, recimo, pokazala raskošnu nemoć, mada joj je vlast najzad poklonila jedan »pravedan cilj« za koji se mogla mirne savesti zalagati, sasvim mimo uobičajenog kosovsko-socijalnog zapomaganja, tako plitkog i demagoškog da se »iz aviona« vidi da zapenušani govornici (mahom koliko do juče odličnici jedne pogubne vlasti) ni sami sebi ne veruju... Na drugoj strani, LDP je, ne samo ovakvim glasanjem nego i nekim drugim skorijim potezima stupio u neku vrstu »konfederacije« sa vodećom Demokratskom strankom – posredno i sa »arhineprijateljima« iz G17, od kojih ih nikada nije delila proklamovana ideologija, ali ih je izgleda delilo sve ostalo – što po sebi i ne mora da bude loše, jer pozicija LDP-a kao samodefinisanog »jedino ispravnog i čistog« nije bila ni ubedljiva, ni produktivna, ni na duži rok održiva; nevolja je u tome što je ova vrsta »saveza za budućnost« baš mogla biti obznanjena i nekim mnogo manje diskutabilnim povodom od ovog.
Možda će biti zanimljivije pratiti šta će biti prvi događaj koji će biti direktna posledica ovog zakona: ko će prvi biti optužen i osuđen, na čiju inicijativu, kako će se prema tome postaviti vlast i opozicija, kako preostali mediji, a kako međunarodni činioci, koji se jesu protivili najrepresivnijim delovima ovog zakona, ali ne suviše odlučno i glasno, kao da ni sami ne veruju da je ta stvar ozbiljna, i da će proizvesti neke štetne efekte u stvarnosti. Ili kao da se nisu usudili da »destabilizuju demokratsku vlast u ovom osetljivom trenutku« (u Srbiji je manje-više uvek »osetljiv trenutak«, i nema vlasti koja to nije zloupotrebljavala, sve sa pravedničkim izrazom lica).
Dakle, ko će prvi povući nogu i rizikovati odijum? Evo, Aleksandar Vučić se dan-danas (ne preterano uspešno) pere zbog svoje uloge u kreiranju i sprovođenju »Šešeljevog« Zakona o informisanju iz 1998... Hoće li se kola zaista slomiti na notornom Kuriru i sličnim tabloidima, ili će – kako prognoziraju najoštriji kritičari novog zakona – represivne odredbe postati univerzalna antimedijska batina, koja će izmaći čak i kontroli onih koji su je napravili, zaživeti nekim autonomnim životom kao nekakva frankenštajnovska kreatura odbegla iz laboratorije ekscentričnog naučnika, i posejati haos na ovdašnjoj medijskoj, ali i političkoj sceni? Ili će, na kraju krajeva, sve ostati mrtvo slovo na papiru, možda kroz neku vrstu tihog, implicitnog sud(ij)skog bojkota?
Teško da ćemo dugo čekati na odgovore. Nekako se tako namestilo da ovo ne bude »tek još jedan zakon« nego ozbiljno političko pitanje, na kojem stoji ili pada jedna koncepcija uređenja odnosa u društvu. Da je ta koncepcija opasna, u to nema sumnje. E, sad samo još da vidimo da li je opasnija po sebe ili po ostatak društva.