Brojni primeri iz novije prošlosti, od onih najdrastičnijih - ubistava u centru Beograda romskog dečaka Dušana Jovanovića i glumca Dragana Maksimovića – do pojave neofašističkih organizacija, nacističkih pozdrava i parola, te Hitlerove slike u jednom beogradskom hotelu, ozbiljno upozoravaju na prisustvo fašizma, iako predstavnici vlasti tvrde da on nije poprimio “razmere epidemije”.
Bilo bi preterano reći da u Srbiji postoji povampirenje fašizma u ozbiljnim razmerama, kaže predsednik Političkog saveta vladajuće Demokratske stranke Dragoljub Mićunović, mada naglašava da je potcenjivanje tog zla opasno i da se o tome mora govoriti:
Dragoljub Mićunović“Mi smo stigli dotle da je jedan ministar držao u kabinetu sliku Milana Nedića i govorio je da se mora ustati kada se pomene Nedićevo ime, pa je Akademija nauka svrstala Nedića među najuglednije Srbe, i niz drugih stvari. To samo govori o tome koliko i dokle može da stigne ta restauracija konzervativnih i profašističkih elemenata.”
Mićunović smatra da se svi istorijski događaji moraju osvetliti bez ideološkog naboja i uzbuđenja, te da je nedopustivo drugačije pisanja udžbenika i istorije.
Po mišljenju direktorke Istorijskog arhiva grada Branke Prpe, javnost veoma malo zna o onome što se dešavalo tih godina u Beogradu. Prema dokumentaciji, u Banjičkom logoru stradalo je više od 23.000 hiljade ljudi različitih nacionalnosti, a Beograd je bio jedini glavni grad u Evropi na čijoj su teritoriji postojala četiri nacistička logora:
“Jajinci su mesto gde je po našim procenama u masovnim grobnicama sahranjeno, pobijeno, oko 68.000 ljudi, a ta brojka ide i do 80.000. Danas, na tom svetom mestu, po nadgrobnim humkama voze motocikle, idu na piknik, ne zato štosu ljudi loši, već zato što im niko nije rekao kakvo je to mesto.”
Činjenica je da u srpskom društvu i dalje vlada velika podeljenost u tumačenju događaja iz perioda Drugog svetskog rata, a centralno mesto u tim raspravama je još uvek pitanje istorijske uloge “četnika i partizana”. Advokat Slobodan Vučković:
“Ispada da su samo komunisti bili antifašisti, to je bilo jedno pokriće za večitu vlast Komunističke partije – mi smo vas oslobodili, mi imamo legitimitet da stvaramo vladu. Dakle, došlo je do jednog antifašističkog ekskluzivizma, a u narodno-oslobodilačkoj borbi je postojao veliki broj ljudi koji nisu bili komunisti i nisu imali nikakve veze s Komunističkom partijom.”
Stavovima Slobodana Vučkovića žestoko se suprostavlja Olivera Milosavljević, profesorka istorije na Filozofskom fakultetu, nazvavši ih “klasičnom revizionističkom istoriografijom”. Na Vučkovićevu tezu da je komunizam lakše prolazio u pasivnim krajevima,Olivera Milosavljević postavlja pitanje: 'zašto je celokupna štampa u Srbiji, tokom predratnih godina, vodila raspravu o tome kako vaspitavati omladinu zato što je marksistički orijentisana?':
“Ko su oni omladinci koji su se redovno tukli sa “ljotićevcima” ispred Pravnog fakulteta? Pa to su bili levičari. Možda nisu bili svi komunisti, ali bili su levičari. Potpuno je netačna teza da u Srbiju, koja je bila apsolutno monarhistička, te ideje nisu mogle da prodru.”
O antifašizmu uskoro će raspravljati i Skupština Srbije, međutim, stavovi pojedinih poslanika ostavljaju prostor za sumnju da se neće jednostavno doći do dogovora. Aleksandar Nećak iz Saveza jevrejskih opština Srbije:
“Oni su naravno protiv fašizma, ali ne bi da neko bude kažnjen zbog fašističkog delovanja.”
Oni tvrde da fašističkih i neonacističkih pojava u Srbiji nema, ali ne vide, kaže Nećak, skup u Novom Sadu, slike mladeži koja pozdravlja nacističkim pozdravom, ili antifašistički miting u Beogradu:
“Tada smo od Platoa do Terazija, noseći vence i cveće na spomenik obešenim građanima Srbije, žrtvama fašizma, prolazili kroz gust špalir dobro opremljene policije koja nas je čuvala. Ja pitam, od koga to policija čuva antifašiste, u zemlji u kojoj nema fašista i nema neonacista.”
Podsetivši da je Republičko javno tužilaštvo podnelo inicijativu za zabranu delovanja organizacije Nacionalni stroj, Tomo Zorić, predstavnik tužilaštva, kaže da Srbija nije fašistička država i da “oblici fašizma i nacizma nemaju osobine pandemije”, ali napominje:
“Ako i nekoliko desetina ljudi izađe na ulice slobodarskog Beograda da govori “zig hail”, da podiže ruku, da nosi kukaste krstove, onda se društvo i državne institucije moraju uključiti i reagovati na to.”
Bilo bi preterano reći da u Srbiji postoji povampirenje fašizma u ozbiljnim razmerama, kaže predsednik Političkog saveta vladajuće Demokratske stranke Dragoljub Mićunović, mada naglašava da je potcenjivanje tog zla opasno i da se o tome mora govoriti:
Mićunović smatra da se svi istorijski događaji moraju osvetliti bez ideološkog naboja i uzbuđenja, te da je nedopustivo drugačije pisanja udžbenika i istorije.
Po mišljenju direktorke Istorijskog arhiva grada Branke Prpe, javnost veoma malo zna o onome što se dešavalo tih godina u Beogradu. Prema dokumentaciji, u Banjičkom logoru stradalo je više od 23.000 hiljade ljudi različitih nacionalnosti, a Beograd je bio jedini glavni grad u Evropi na čijoj su teritoriji postojala četiri nacistička logora:
“Jajinci su mesto gde je po našim procenama u masovnim grobnicama sahranjeno, pobijeno, oko 68.000 ljudi, a ta brojka ide i do 80.000. Danas, na tom svetom mestu, po nadgrobnim humkama voze motocikle, idu na piknik, ne zato što
Ispada da su samo komunisti bili antifašisti, to je bilo jedno pokriće za večitu vlast Komunističke partije – mi smo vas oslobodili, mi imamo legitimitet da stvaramo vladu.
Činjenica je da u srpskom društvu i dalje vlada velika podeljenost u tumačenju događaja iz perioda Drugog svetskog rata, a centralno mesto u tim raspravama je još uvek pitanje istorijske uloge “četnika i partizana”. Advokat Slobodan Vučković:
“Ispada da su samo komunisti bili antifašisti, to je bilo jedno pokriće za večitu vlast Komunističke partije – mi smo vas oslobodili, mi imamo legitimitet da stvaramo vladu. Dakle, došlo je do jednog antifašističkog ekskluzivizma, a u narodno-oslobodilačkoj borbi je postojao veliki broj ljudi koji nisu bili komunisti i nisu imali nikakve veze s Komunističkom partijom.”
Stavovima Slobodana Vučkovića žestoko se suprostavlja Olivera Milosavljević, profesorka istorije na Filozofskom fakultetu, nazvavši ih “klasičnom revizionističkom istoriografijom”. Na Vučkovićevu tezu da je komunizam lakše prolazio u pasivnim krajevima,
Možda nisu bili svi komunisti, ali bili su levičari. Potpuno je netačna teza da u Srbiju, koja je bila apsolutno monarhistička, te ideje nisu mogle da prodru.
“Ko su oni omladinci koji su se redovno tukli sa “ljotićevcima” ispred Pravnog fakulteta? Pa to su bili levičari. Možda nisu bili svi komunisti, ali bili su levičari. Potpuno je netačna teza da u Srbiju, koja je bila apsolutno monarhistička, te ideje nisu mogle da prodru.”
O antifašizmu uskoro će raspravljati i Skupština Srbije, međutim, stavovi pojedinih poslanika ostavljaju prostor za sumnju da se neće jednostavno doći do dogovora. Aleksandar Nećak iz Saveza jevrejskih opština Srbije:
“Oni su naravno protiv fašizma, ali ne bi da neko bude kažnjen zbog fašističkog delovanja.”
Oni tvrde da fašističkih i neonacističkih pojava u Srbiji nema, ali ne vide, kaže Nećak, skup u Novom Sadu, slike mladeži koja pozdravlja nacističkim pozdravom, ili antifašistički miting u Beogradu:
“Tada smo od Platoa do Terazija, noseći vence i cveće na spomenik obešenim građanima Srbije, žrtvama fašizma, prolazili kroz gust špalir dobro opremljene policije koja nas je čuvala. Ja pitam, od koga to policija čuva antifašiste, u zemlji u kojoj nema fašista i nema neonacista.”
Podsetivši da je Republičko javno tužilaštvo podnelo inicijativu za zabranu delovanja organizacije Nacionalni stroj, Tomo Zorić, predstavnik tužilaštva, kaže da Srbija nije fašistička država i da “oblici fašizma i nacizma nemaju osobine pandemije”, ali napominje:
“Ako i nekoliko desetina ljudi izađe na ulice slobodarskog Beograda da govori “zig hail”, da podiže ruku, da nosi kukaste krstove, onda se društvo i državne institucije moraju uključiti i reagovati na to.”
