Iako ima najbolji rejting u grupi zemalja koju čine Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Makedonija i Albanija i Kosovo, Srbija je u poslednjem godišnjem izveštaju američke nevladine organizacije Freedom House dobila 33 boda i time stavljena na listu država sa delimično slobodnim medijima.
Po svim parametrima kojima se meri sloboda medija, Srbija iz godine u godinu sve lošije prolazi. Kada se kaže da ima delimično slobodne medije, to doslovno znači da ima neslobodne medije zbog toga što u zemlji nema ni nezavisnih institucija, ni nezavisnog pravosuđa, ni ozbiljne opozicije.
Ako, dakle, u takvom društvu, uz sva ova nemanja, nema ni pristojnih medija – onda je to potpuna katastrofa, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa Svetlana Lukić, glavna urednica “Peščanika”.
“Mislim da je sadašnje stanje u medijima posledica nasleđenih problema, ali i da je ogroman udarac – ali, ogroman udarac – zadao dodatno i kabinet predsednika Tadića. Razume se, govorim o vlasti uopšte, ali ovde mislim pre svega na kabinet Predsednika i delove Demokratske stranke koje smatram najodgovornijima jer su imali najveći uticaj na ovom polju. Ja se samo pitam šta oni misle ako je sasvim izvesno da će ili deliti vlast sa Srpskom naprednom strankom ili da će ova zadobiti veliki kolač vlasti. Naprednjaci će tada jednostavno preuzeti sve te mehanizme za kontrolu medija koje je tako strpljivo godinama gradila Demokratska stranka, odnosno, Tadić i njegov kabinet. A ne moram da podsećam da su u Srpskoj naprednoj stranci ljudi koji su svojevremeno učestvovali u realizaciji Šešeljevog zakona o informisanju”, podseća Svetlana Lukić.
U poređenju sa devedesetima medijska situacija jeste nešto bolja, ali odavno više nema opravdanja porediti je sa stanjem medija u Miloševićo vreme, kaže Rade Veljanovski, profesor na Fakultetu političkih nauka, i ukazuje na brutalno narušavanje evropskih konvencija koje se desilo u mandatu ove vlade.
“Ono što se dogodilo u poslednjih godinu i po-dve jeste da smo imali dovoljno dokaza da vidimo da se najmanje poštovalo sve ono što je trebalo da nas harmonizuje sa Evropom i da nas njoj približi. Imali smo čak i donošenje zakona o informisanju koji je potpuno suprotan Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima i njenom članu 10 – pa i našem Ustavu. To jeste kasnije proglašeno neustavnim, ali je bilo dovoljna pretnja medijima i ljudima koji žele slobodan protok informacija”, podseća Veljanovski.
Uprkos tome što je bilo jasno da je Zakon batina za medije koja podseća na onaj Šešeljev iz devedesetih, predsednik Srbije Boris Tadić potpisao ga je istog dana kada je usvojen.
“Tako je, ali ja se sećam da su ne samo Tadić nego i neki novinari koji su godinama slovili za nezavisne novinare, a i najliberalnija i najproevropskija partija - Liberalno-demokratska stranka – takođe podržali taj medijski zakon”, navodi Svetlana Lukić.
Primitivizacija medija
I Rade Veljanovski smatra da je gotovo morbidno u celoj ovoj priči o ubijanju medija činjenica da je Nezavisno udruženje novinara dalo nesebični doprinos vlasti da se taj zastrašujući papir usvoji.
“Očigledno je da se jedan broj ljudi koji rade u medijima umorio od te stalne borbe za nezavisnu i slobodnu poziciju medija, za njihovu samoodrživost i otpor prema svim uticajima koji dolaze iz raznih centara moći. Dakle, vidi se da ljudi koji su odolevali mnogo većim pritiscima devedesetih godina danas više to nisu u stanju, da polako odustaju od principijelnih stavova za koje su se nekad borili," kaže Veljanovski.
Rade Veljanovski
Svetlana Lukić upire prstom i na one koji prstom upiru na drugog krivca za loš položaj medija – naime, na komercijalizaciju.
“Ja mislim da je potpuni bezobrazluk govoriti o komercijalizaciji u jednoj zemlji u kojoj tržište ne postoji, pogotovo u pogledu medija. Mi, zapravo, imamo “tržište” na kome kompletno vlada država jer – zašto bi, dođavola, glavnim državnim preduzećima bilo od koristi da se reklamiraju u novinama koje imaju mali tiraž, kao što je, recimo, PEČAT?! Dakle, tu nema govora o bilo kakvoj komercijalizaciji jer u ovoj zemlji vladaju državne firme i dva-tri tajkuna. U tom smislu samo prilično glup čovek može da nasedne na priču o tome da je komercijalizacija medija dovela do ovog prostituisanja, do ove primitivizacije medija”, kaže urednica “Peščanika”.
Nisu u srpskim medijima najveći problem cenzura i autocenzura – a ima ih – nego primitivizacija medija preko upošljavanja polusveta koji ništa o novinarstvu ne zna, što i odgovara raznim kabinetima i drugim centrima moći. O tome da vlast upravo takve medije promoviše, kaže Svetlana Lukić, svedoči i javni televizijski servis.
“Uvek sam smatrala da postoji ogroman deo medija na koje ja ne mogu da se ljutim jer su oni sami sebe proglasili žutom štampom i đubretom. Mi imamo problem sa takozvanim ozbiljnim medijima, sa državnom tv kućom. Dovoljno je uzeti slučaj ovog venčanja Williama i Kate, gde se pokazalo da su i državna televizija i nezavisne televizije i novine imale specijalne emisije o haljinama i spisku zvanica za venčanje. To samo govori u prilog tome da niko više niti namerava niti smatra da mu se isplati da se bavi bilo kojom ozbiljnijom temom. Mislim, dakle, da više nije najveći problem direktna cenzura nego da mnogo veći problem postaje samocenzura. A onda nailazi jedna još gora stvar – a to je da u medijima rade ljudi kojima ne treba ni cenzura ni samocenzura jer je to jedan polusvet koji ni o čemu ništa ne zna i koji je pogodan i kabinetima i raznim vlasnicima. Taj svet će samoinicijativno, zato što ništa ne razume pod milim bogom, biti najsrećniji da prati džet-set društvo – počev od Williama i Kate preko Novaka Đokovića nadalje”, ocenjuje Svetlana Lukić.
Po svim parametrima kojima se meri sloboda medija, Srbija iz godine u godinu sve lošije prolazi. Kada se kaže da ima delimično slobodne medije, to doslovno znači da ima neslobodne medije zbog toga što u zemlji nema ni nezavisnih institucija, ni nezavisnog pravosuđa, ni ozbiljne opozicije.
Ako, dakle, u takvom društvu, uz sva ova nemanja, nema ni pristojnih medija – onda je to potpuna katastrofa, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa Svetlana Lukić, glavna urednica “Peščanika”.
Lukić: Mislim da je sadašnje stanje u medijima posledica nasleđenih problema, ali i da je ogroman udarac zadao dodatno i kabinet predsednika Tadića.
“Mislim da je sadašnje stanje u medijima posledica nasleđenih problema, ali i da je ogroman udarac – ali, ogroman udarac – zadao dodatno i kabinet predsednika Tadića. Razume se, govorim o vlasti uopšte, ali ovde mislim pre svega na kabinet Predsednika i delove Demokratske stranke koje smatram najodgovornijima jer su imali najveći uticaj na ovom polju. Ja se samo pitam šta oni misle ako je sasvim izvesno da će ili deliti vlast sa Srpskom naprednom strankom ili da će ova zadobiti veliki kolač vlasti. Naprednjaci će tada jednostavno preuzeti sve te mehanizme za kontrolu medija koje je tako strpljivo godinama gradila Demokratska stranka, odnosno, Tadić i njegov kabinet. A ne moram da podsećam da su u Srpskoj naprednoj stranci ljudi koji su svojevremeno učestvovali u realizaciji Šešeljevog zakona o informisanju”, podseća Svetlana Lukić.
U poređenju sa devedesetima medijska situacija jeste nešto bolja, ali odavno više nema opravdanja porediti je sa stanjem medija u Miloševićo vreme, kaže Rade Veljanovski, profesor na Fakultetu političkih nauka, i ukazuje na brutalno narušavanje evropskih konvencija koje se desilo u mandatu ove vlade.
“Ono što se dogodilo u poslednjih godinu i po-dve jeste da smo imali dovoljno dokaza da vidimo da se najmanje poštovalo sve ono što je trebalo da nas harmonizuje sa Evropom i da nas njoj približi. Imali smo čak i donošenje zakona o informisanju koji je potpuno suprotan Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima i njenom članu 10 – pa i našem Ustavu. To jeste kasnije proglašeno neustavnim, ali je bilo dovoljna pretnja medijima i ljudima koji žele slobodan protok informacija”, podseća Veljanovski.
Uprkos tome što je bilo jasno da je Zakon batina za medije koja podseća na onaj Šešeljev iz devedesetih, predsednik Srbije Boris Tadić potpisao ga je istog dana kada je usvojen.
“Tako je, ali ja se sećam da su ne samo Tadić nego i neki novinari koji su godinama slovili za nezavisne novinare, a i najliberalnija i najproevropskija partija - Liberalno-demokratska stranka – takođe podržali taj medijski zakon”, navodi Svetlana Lukić.
Primitivizacija medija
I Rade Veljanovski smatra da je gotovo morbidno u celoj ovoj priči o ubijanju medija činjenica da je Nezavisno udruženje novinara dalo nesebični doprinos vlasti da se taj zastrašujući papir usvoji.
“Očigledno je da se jedan broj ljudi koji rade u medijima umorio od te stalne borbe za nezavisnu i slobodnu poziciju medija, za njihovu samoodrživost i otpor prema svim uticajima koji dolaze iz raznih centara moći. Dakle, vidi se da ljudi koji su odolevali mnogo većim pritiscima devedesetih godina danas više to nisu u stanju, da polako odustaju od principijelnih stavova za koje su se nekad borili," kaže Veljanovski.
Svetlana Lukić upire prstom i na one koji prstom upiru na drugog krivca za loš položaj medija – naime, na komercijalizaciju.
“Ja mislim da je potpuni bezobrazluk govoriti o komercijalizaciji u jednoj zemlji u kojoj tržište ne postoji, pogotovo u pogledu medija. Mi, zapravo, imamo “tržište” na kome kompletno vlada država jer – zašto bi, dođavola, glavnim državnim preduzećima bilo od koristi da se reklamiraju u novinama koje imaju mali tiraž, kao što je, recimo, PEČAT?! Dakle, tu nema govora o bilo kakvoj komercijalizaciji jer u ovoj zemlji vladaju državne firme i dva-tri tajkuna. U tom smislu samo prilično glup čovek može da nasedne na priču o tome da je komercijalizacija medija dovela do ovog prostituisanja, do ove primitivizacije medija”, kaže urednica “Peščanika”.
Nisu u srpskim medijima najveći problem cenzura i autocenzura – a ima ih – nego primitivizacija medija preko upošljavanja polusveta koji ništa o novinarstvu ne zna, što i odgovara raznim kabinetima i drugim centrima moći. O tome da vlast upravo takve medije promoviše, kaže Svetlana Lukić, svedoči i javni televizijski servis.
“Uvek sam smatrala da postoji ogroman deo medija na koje ja ne mogu da se ljutim jer su oni sami sebe proglasili žutom štampom i đubretom. Mi imamo problem sa takozvanim ozbiljnim medijima, sa državnom tv kućom. Dovoljno je uzeti slučaj ovog venčanja Williama i Kate, gde se pokazalo da su i državna televizija i nezavisne televizije i novine imale specijalne emisije o haljinama i spisku zvanica za venčanje. To samo govori u prilog tome da niko više niti namerava niti smatra da mu se isplati da se bavi bilo kojom ozbiljnijom temom. Mislim, dakle, da više nije najveći problem direktna cenzura nego da mnogo veći problem postaje samocenzura. A onda nailazi jedna još gora stvar – a to je da u medijima rade ljudi kojima ne treba ni cenzura ni samocenzura jer je to jedan polusvet koji ni o čemu ništa ne zna i koji je pogodan i kabinetima i raznim vlasnicima. Taj svet će samoinicijativno, zato što ništa ne razume pod milim bogom, biti najsrećniji da prati džet-set društvo – počev od Williama i Kate preko Novaka Đokovića nadalje”, ocenjuje Svetlana Lukić.