Tačno deset godina nakon početka NATO bombardovanja/humanitarne intervencije/zločinačke agresije (zaokružite «tačan» odgovor i tako se politički deklarišite...), jedino što je sasvim sigurno i u čemu ćemo se svi složiti jeste da smo deset godina stariji – to jest, oni među nama koji su imali sreće da ne budu među cca 3700 žrtava «samrtnog proleća» 1999. (podatak beogradskih vlasti) – i da nam je to vreme prilično brzo prošlo, te da nismo baš sigurni da smo ga, kao društvo i kao pojedinci i pojedinke, iskoristili baš na najbolji način. Sve drugo je, izgleda, sporno.
No opet, možda ni «sporno» nije prava reč, jer ona podrazumeva da postoje (najmanje) dva veoma jasno i nedvosmisleno formulisana stanovišta, koja se onda bore za «prevlast» (šta god to značilo u situaciji kada je svršen čin ionako već odavno iza nas). Ne bi se reklo da u srpskoj javnosti postoje takva dva (tri, pet ili deset) stava o «bombardovanju», nego se manje-više sve utopilo u bezobličnoj kaši u kojoj se hoće, može i sme govoriti samo o «spoljnim» efektima i posledicama vazdušnih napada NATO alijanse, dok se preciznije političko i istorijsko kontekstualizovanje sleda događaja i postupaka koji su do njega na koncu doveli zamagljuje ili sasvim izbegava, da se ne daj bože slučajno ne dođe do nekih zaključaka koji, možda, eventualno, nekim slučajem, bože sakloni, daleko bilo, ne bi bili ni popularni ni prijatni... Ovo kalkulantsko zamagljivanje, dakako, ne važi za direktne političke i duhovne naslednike onih koji su Srbijom «drmali» tih kobnih devedesetih: njima je, kao i uvek, sve kristalno jasno: na jednoj strani gotovo stripovski izobličeni zlikovci, na drugoj nedužni anđeli, na pravdi boga kažnjeni zbog svoje na svetu još neviđene dobrote i naivnosti.
Tamo gde je toliko zbunjenosti, pometnje i više nego svesnog i namernog oklevanja da se bilo šta promisli do kraja, nije ni čudo da sve izgleda tako nadrealno i zaumno kako to izgleda u Srbiji 24. marta 2009. Na jednoj strani, sve stranke, i vlast i opozicija, i levica i desnica, i nacionalisti i «mondijalisti», «osudiće» bombardovanje, mada taj deklarativni čin, deset godina kasnije, niti šta znači niti kakve suvisle posledice proizvodi. No, nije on problematičan sam po sebi: uvek ima sasvim dovoljno argumenata da bilo ko bilo kada osudi upotrebu vojne sile protiv bilo koga i bilo čega. Hm, vredi li to, na primer, i za borbu Saveznika u Drugom svetskom ratu? Uh, pa dobro, nećemo sada baš toliko da komplikujemo... Nešto drugo ovde proizvodi taj presnažni utisak zaumnosti.
Srbija je, dakle, bila u (uslovno) neželjenom ratu sa NATO-om, uglavnom sastavljenim od trupa zemalja Evropske unije (i SAD), a ipak želi da se pridruži Evropskoj uniji, dok je kroz Partnerstvo za mir postala neka vrsta pridruženog člana (ili «simpatizera»...) NATO pakta. Sama intervencija preduzeta je, po gotovo unisonom mišljenju na srpskoj političkoj sceni, «zato da se Srbiji silom oduzme Kosovo». Pa, ako je to bila namera, onda ispada da nije da nije uspela, barem faktički: možete se sporiti o međunarodno-pravnom statusu Kosova kroz ceo XXI vek ako hoćete, ali činjenica je da ono nije pod delatnom kontrolom Beograda baš od dana okončanja NATO-akcije. Kakav je odgovor naših političkih elita na to? Odgovor je da «ne damo Kosovo» i da ga «nikada nećemo priznati» kao nezavisnu državu. Ipak, istovremeno ćemo činiti sve što možemo da postanemo deo upravo onih institucija koje optužujemo da nam «otimaju Kosovo», a za Kosovo, pak, tvrdimo da nam bez njega kao zemlji i narodu nema života: neko to radi patetičnije i živopisnije, kao Koštunica ili radikali, neko izbegavajući višak patetike, kao Tadićeve demokrate, ali stvar se na kraju nekako svede na isto.
Današnja Srbija, dakle, nekako ne zna šta bi s tim «bombardovanjem», ne snalazeći se u klopci, poput čoveka koji je dobio nekakvo beskorisno nasledstvo koje nema ni praktičnu ni sentimentalnu vrednost, a opet, ne može ležerno da ga odbaci u prvi istorijski kontejner. Zato je ovih dana toliko nelagode, toliko prenemaganja, toliko ispraznih reči i falširanih gestova: bombardovanje naprosto nije «dobro», pa ga ne možemo takvim ni nazvati (doduše, i da jeste dobro, to ne bismo učinili...), ali kad kažemo da je «loše», a odbijemo da ga postavimo u realan kontekst, onda se ponašamo kao oni koji su do toga doveli, pa bi sada da se jeftino operu. Zato bi nekako bilo najbolje i najkomfornije ćutati, ali opet, ne sme ni da se ćuti... Uh, kakav glavobolan problem! Kad će više taj april, pa da se sve lepo zaboravi?