U Srbiji i dalje, nažalost, nikada nije dosadno, mada nam je jedan danas prilično zagubljeni političar kao svoj kredo obećao upravo to da ćemo živeti u dosadnoj zemlji. Naprotiv, stvari su ovde sve zabavnije, mada samo pod uslovom da ste ili imuni na sve što se dešava (recimo, živite u Honoluluu i zbivanja u otadžbini pratite, doslovno, sa bezbedne distance, ili ste naprosto cinik neizmernih gabarita, koji se veselo hrani lošim ili naprosto glupavim vestima) ili ste već odustali od svake nade da bi ikada moglo biti drugačije, tj. da bi naše političke i ostale elite ikada mogle zatvoriti ili barem preseliti cirkusku šatru pod kojom ostvaruju svoje nezaboravne kreacije. Sve u svemu, toliko je zabavno da je već dosadno do nepodnošljivosti.
Trenutni bilans je, dakle, ovakav: Nenad Čanak je izašao iz kuće Velikog brata ne bi li u Skupštini Srbije – za koju mnogi, naročito iz desne opozicije, drže da je kuća «još većeg brata» - glasao za Zakon o zabrani diskriminacije. Kad to uspešno obavi, onda će se valjda vratiti u Kuću, da peče palačinke okupljenim osobama krajnje neodredivih zanimanja i krajnje odredivih intelektualnih dometa. Dragan Marković Palma privremeno je simbolički «izašao» iz vladajuće koalicije tako što njegova tri poslanika neće glasati za narečeni zakonski predlog Vlade; dakako, «zabavni» deo te odluke njegova su sve bizarnija objašnjenja protivljenja ovom zakonu, koja svojom živopisnošću mogu poslužiti kao udžbenički primer toga kako izgledaju predrasude i stereotipi u «stoodstotnom rastvoru». To jest, upravo je «Palmin rezon» (daleko od toga da je samo njegov) najbolji dokaz u prilog neophodnosti postojanja i provedbe ovog zakona.
No, nije tu kraj raznoraznim «izlaženjima». Evo, i Šešeljevi su radikali napokon izašli iz kancelarija u zgradi Skupštine opštine Zemun, u kojoj su – opštini, ne zgradi - izgubili vlast (slede prevremeni izbori), ali nisu hteli da je predaju i da napuste prostorije dok im Ustavni sud to ne naloži; a Ustavni je sud, kako je poznato, veoma ekspeditivna institucija, uz to baš raspoložena da presuđuje u političko-izbornim sporovima. No, otužna «zabavnost» ovog prizora u tome je što radikali nisu nikuda «izašli» nego su, moglo bi se reći, naprosto nadmudreni, uhvaćeni na spavanju, izbačeni na prevaru pod okriljem noći ili pak u cik zore... Naprosto, ljudi iz privremene uprave došli su u zgradu, praćeni policijom, u sitne sate, kad im se na straži uspavani radikali nikako nisu nadali. Poenta je, dakako, u ovome: gde to ima da se legalna vlast mora nadmudrivati sa grupicama uzurpatora oko jedne tako temeljne stvari kao što je samo vršenje vlasti, pa makar i lokalne, pa da mora da ih pomoću šibicarskih trikova i kojekakvih mangupskih «varki telom» vadi iz službenih prostorija u kojima neovlašćeno borave? I šta je poruka ovakvog postupanja? Da se zakonito stanje može uspostavljati i sredstvima koja kao da je smislio neko od tipičnih ukućana Velikog Brata?
Kako god bilo, ni tu nije kraj epidemiji izlaženja. Članovi Odbora Skupštine Srbije za Kosovo i Metohiju morali su da izađu sa Kosova pre nego što su tamo uopšte i ušli: pripadnici UNMIK policije nisu ih pustili na Kosovo – gde su, u selu Ranilug, nameravali da održe sednicu Odbora, valjda time demonstrravši da «Kosovo je Srbija», a ko drukčije kaže kleveće i laže - jer, kako kažu, «nisu poštovali proceduru». U ovom ciničnom poslaničkom poigravanju emocijama i sudbinama pre svega kosovskih Srba nema ničega zabavnog, ali opet, nije li upravo neodoljivo to da ovaj odbor svejedno ne bi mogao da održi (legalnu) sednicu sve i da ih je UNMIK svečano sproveo do Raniluga jer naprosto – nisu imali kvorum?! Što su dobro znali još u Beogradu, ali što ih, eto, nije sprečilo da se šetaju okolo o javnom trošku, a za pretpostavljeni lični i stranački politički ćar.
Od one pozitivne dosade suvislo uređenog društva Srbija je još i dalje na udaljenosti merenoj svetlosnim godinama. Politika se ovde «žanrovski» i dalje spokojno leluja između poetike masakra (u ratu) i estrade (u miru). Dakako, prelazak iz jednog u drugo (abnormalno) stanje lakši je i brži nego što nam se činilo nekada davno, dok još nismo znali kako to ide, dok nismo imali iskustva, pa smo zato imali iluzija. Sada je obrnuto, ali šta vredi: uhvatilo to korena, ko će sad menjati uvrežene običaje? Ponekad, doduše, u pauzi između «zabavnih» aktivnosti, uradi se i nešto korisno (pa makar to bilo i izglasavanje nekog zakona), ali retko, sporo i malo, na kašičicu, valjda da se puk ne razmazi, da grešno i pogrešno ne pomisli da bi tako trebalo svakog dana.