Jeste da napolju besni globalna finansijska kriza, za koju tek treba videti kako će sve da se sruči na krhku srpsku ekonomiju, jeste da je dinar otklizao nadole, jeste da Srbija nikako da reši kvadraturu kruga oko pridruživanja Evropskoj uniji, jeste da je Skupština u grotesknoj i sramnoj (auto)blokadi, jeste da su Mladić i Hadžić još na slobodi, ali ispada da Srbija nema veći i ozbiljniji problem od još neusvojenog Statuta Vojvodine. Doduše, nejasno je kakvu bi to nevolju Srbiji mogla dovesti primena ovog inače sasvim skromno regionalističkog Statuta, ali u ovih dvadesetak godina mogli smo dobro i podrobno da naučimo da «patriotski» um nikada ne strahuje od stvarnih opasnosti, ali zato uspešno diže halabuku oko onih izmišljenih.
U principu, sa Statutom ne bi trebalo da bude problema: u Skupštini Vojvodine već je usvojen, a u onoj državnoj većinu ima, naravno, vladajuća koalicija, dakle ona ista koja ga je i napisala. Na čelu sa Demokratskom strankom, razume se. Zar onda ne bi sve trebalo da bude rutina? E, to bi bilo tako kada bi ovde važila ta «odlikaška» pravila logike, po kojima su dva i dva prilično neizbežno četiri. Sa usvajanjem Statuta oteže se već neko vreme pod prilično mutnim izgovorima; desna opozicija (SRS, DSS, SNS, NS) izrazito je protiv Statuta, ali zašto bi to bio problem? U naravi je tvrdo nacionalističkih stranaka da propovedaju strogi centralizam, i misliti da se s njima može postići nekakav «konsenzus» oko ovakvog akta znak je ogromne političke naivnosti... ili nečega još goreg. Čega? Recimo, političke kvarnosti: namere da se odsustvo želje predstavi kao odsustvo mogućnosti («rado bismo usvojili Statut, ali eto, vidite da nam ne daju»!)
Priče kako ni u samoj Demokratskoj stranci zapravo nema slaganja oko ovog dokumenta odavno nisu tek puke čaršijske glasine: naime, da to jesu, Statut bi do sada već bio usvojen. Podrška SPS-a – stranke koja se uzdigla iz pepela Saveza komunista upravo na proizvodnji i eksploataciji nacionalističko-centralističke paranoje - vojvođanskom Statutu teško da je ikome mogla zazvučati iskreno; pre bi se reklo da je SPS samo čekao zgodan izgovor da «minira» Statut – i dočekao ga je. Ispada, dakle, da je pismo Sinoda Srpske pravoslavne crkve najvišim državnim zvaničnicima, od kojih se traži da odbace predlog Statuta, s radošću dočekan u opoziciji – što je i očekivano i ne mnogo opasno, ali i u SPS-u i njegovim satelitima, što je opasnije, te naposletku i u nekom kolokvijalno «beogradskom» delu Demokratske stranke – što već može da bude pogubno. Ne samo po pomenuti Statut (jer Vojvodine ima i biće je i sa njim i bez njega) nego i po ionako sve diskutabilniju verodostojnost «proevropske» pozicije jedne manjkave vlasti koja sve upadljivije dezorijentisano baulja, konfuzno i nekonsekventno reagujući na pritiske sa raznih strana.
Konsternacija, pa i politički zemljotres, koji je izazvalo pismo Sinoda bespoštedno ogoljuje stanje duhova u Srbiji, demistifikuje stepen odmaklosti njene demokratizacije i modernizacije (čega je sekularizacija sastavni deo). Umesto da se sa državnih vrhova začuje pristojno, ali odlučno i nedvosmisleno podsećanje da ni jedna crkva ili verska organizacija nema nikakvih ingerencija u ovakvim pitanjima (što neko reče: u Bibliji ne piše ništa o tome treba li neka država da bude centralizovana ili decentralizovana), reklo bi se da je gotovo cela politička klasa (osim ponekog autonomaško-liberalnog «ekstremiste») saterana u defanzivu, obuzeta paničnim strahom da se nekako ne zameri jednoj inače krajnje dubioznoj i na mnoge načine kompromitovanoj strukturi koja nema ama baš ni jednu vrstu legitimiteta od onih kakve su potrebne za «vođenje državnih poslova».
Sve ovo vodi do najmanje dva depresivna zaključka: prvo, dominantan deo vladajuće koalicije zapravo nije načisto sa decentralizacijom, naročito sa statusom Vojvodine u Srbiji, zemlji koja je sve samo jednoobrazna i «jednostavna» nacionalna država iz kičaste imaginacije ovdašnjih falš-rodoljuba. Drugo, Crkva je – neinstitucionalno, ali snažno – u poziciji svojevrsnog ideološkog hegemona, samoovlašćenog patrona koji neposredno interveniše kad god proceni da je slobodno, sekularno društvo «odviše zastranilo», shvatajući svoju slobodu isuviše ozbiljno.
A možda je sve ovo samo trenutni zastoj, možda će na kraju sve biti u redu, i sa Statutom i sa sekularnim karakterom države i društva? Možda. A šta ako ne bude? Ništa, vratite se na gornje redove: to je, onda, žalosna mera stvari demokratsko-proevropske Srbije A. D. 2009.