RSE: Evropski parlament je usvojio Rezoluciju o Kosovu i pozvao je članice Evropske unije, koje nisu priznale Kosovo, da to učine. Bili ste ambasadorska u Meksiku. Da li je moguće da je nama sada jedino spoljno-političko pitanje Kosovo? Nemam utisak da su druga pitanja, počev od krize pa na dalje, naš spoljno-politički prioritet.
Pešić: Vlada je postavila neke prioritete kada je bila formirana u julu mesecu i to veoma slične kao i prethodna Vlada. Postavila je pet prioriteta, od čega je jedno teritorijalni integritet i suverenitet Kosova, tu je i Evropska unija, borba protiv korupcije, ekonomsko-socijalna pitanja i tako dalje. Ona, iako se naziva proevropskom, uzela je i stavila Kosovo kao prioritet, kada je reč o spoljnoj politici. Drugi prioritet, Evropsku uniju, je potisnula. Mogli smo da vidimo ovih dana da je čak i unutrašnja propaganda bila da nam Evropska unija postavlja sve više uslova. Bilo je i dosta propagande protiv Haškog tribunala. Zbog svega toga je došlo do pada podrške građana Evropskoj uniji za šest posto. Nekako se odjednom pojavila nekakva zabrinutost, pa je posle Nove godine došlo do izvesnog pojačanog stavljanja u prvi plan da se pokaže da je eto i Evropska unija prioritet Srbije. Za sada ta borba šta je naš spoljno-politički prioritet nije dovoljno jasan, a izgleda da će ova kriza, koja se sada sve više nadvija nad Srbijom, da postavi možda jasnije pitanje šta su naši prioriteti. Očigledno je da bilo-kakvu pomoć u ovoj krizi mi moramo da tražimo od Evropske unije, od MMF-a, a isto tako i druge naše probleme ne možemo da rešimo bez SAD-a. To je bila osnovna greška naše politike, pa i sadašnje i Borisa Tadića, što se to relativiziralo. Evropska unija, SAD i Rusija su tri stuba. Tu se izjednačavala Evropska unija sa Rusijom. Pokazalo se da to ne funkcioniše.
Niti pitanje Kosova, a još manje sada, kada govorimo o nekim ekonomskim problemima i položaju Srbije, kao i rešavanju bilo kakvog našeg problema, mi ne možemo bez SAD-a i ne možemo da relativiziramo Evropsku uniju, kao što je to do sada činio ministar Jeremić, pa se to sada zove Jeremićizmom. Da li sada možemo to da preokrenemo, a da za to niko ne plati nikakav račun? Da li može ponovo da se presabere šta je praktično plan ove sadašnje Vlade? Da li treba da dođe do promene određenih ministara da bi se pokazalo da je Srbija počela da postavlja jasnije i spolnjo-političke prioritete, a samim tim i rešavanje krize i unutrašnja pitanja koja su veoma krupna. Tu vlada jedna papazjanija. Postavljanje Kosova kao jedinog spoljno-političkog prioriteta, ili kao stvarnog prioriteta, a sve drugo je sekundarno, je odvelo Srbiju u jedan ćorsokak. Sada se ispostavlja da ni krupna ekonomska pitanja, koja su za biti ili ne biti za ovu godinu, a možda i iduću, ne mogu da se reše.
RSE: Koliko to doprinosi stalnom antagonizmu koji se produbljuje na Kosovu između Srba i Albanaca? Srbi u severnom delu Kosova su blokirali magistralne puteve. Stalno imamo neke dokaze da ne uspevaju pokušaji da se živi u susedstvu i na neki normalniji način.
Pešić: To ne uspeva jer postoje neki javni i neki tajni planovi. Srbi sa severa Kosova smatraju da žive u Srbiji, a ne na Kosovu. Oni čak nemaju ni neku dilemu šta će biti sa njima. Ta dilema, gde će se oni u budućnosti nalaziti, se ne primećuje kod Srba koji žive južno od Ibra. Ovi na jugu očigledno osećaju da žive na Kosovu, na nezavisnom Kosovu, što ono i jeste. Proglasilo je nezavisnost i priznato je od 50 svetskih država. Ovi na severu nemaju nikakvu predstavu o tome i smatraju da, ako ništa drugo, doći će do neke podele Kosova i oni će ostati u Srbiji. Tako su oni proglašeni kao glavni branioci, ne samo Srba na Kosovu, nego nekih srpskih pretenzija na Kosovu. Oni su u nekom nemiru, oni su ti koji treba da pokažu da neke institucije Srbije i dalje postoje na Kosovu. Tu ne postoji nekakva jasna slika šta mi tu u stvari hoćemo. Da li možda ono što je rekao predsednik Tadić u septembru mesecu - da će, ako ništa drugo, minimum srpskih interesa na Kosovu biti korekcija granica i neka vrsta podele, da taj severni deo, Severna Mitrovica i par opština, pripadnu Srbiji. I tu se ne zna da li je to neki konačni ishod cele bitke i šta je plan koji Srbija ima na Kosovu. Tu se prave dimne zavese od šest tačaka, pa se pokaže da one postoje u nekoj našoj mašti, ali ne u realnosti. Nema čiste i jasne politike, na koju građani mogu da računaju, nego Srbi sa severnog Kosova misle da žive u Srbiji, ne misle da žive na Kosovu i onda su oni ta uzdanica koji prave nerede i pokušavaju da održavaju tenzije na Kosovu.
RSE: Koliko takva politika doprinosi nekoj mistifikaciji i nekim nerealnim nadama? Stalno, kada se govori o Kosovu, se kaže da su tamo naša vekovna ognjišta, ili se kaže da su tamo grobovi naših predaka. Ljudi na beogradskim grobljima imaju zapuštene grobove svojih roditelja. Koliko to doprinosi nekoj patetičnoj i uzvišenoj ideji o Kosovu ovde u Srbiji?
Pešić: Nisu bila ognjišta samo na Kosovu. U devedesetim naša ognjišta su bila i u Hrvatskoj, pa su bila u Bosni. Kako su se kretali ratovi, tako se kretala cela priča o ognjištima. To je jedna mistika ili metafizika koja je u toku devedesetih ishodila u jednom veoma jasnom državnom planu. Kada odagnamo crkvenu ili svetovnu ili bilo kakvu metafiziku, neka filozofija cele te priče je bila plan ratovanja za veliku Srbiju. Posle toga, kada je smaknut Miloševićev režim, možemo da kažemo da smo uplivali u neku vrstu realizma šta je srpska država - sa Đinđćevom jasnom formulom - Srbija u Evropskoj uniji. On je jednu politiku pokušao da utemelji. Srbi su imali nekakve dve koncepcije države – jedna je bila velika Jugoslavija, koja je propala, a onda je bila ratnička koncepcija za veliku Srbiju. To je bila jedna koncepcija srpske države. Onda, kada je i to propalo, pogotovo posle 5.oktobra kada je bilo jasno da se Crna Gora izdvaja iz te države, Đinđić je napravio jednu realističnu koncepciju srpske države, tu opciju - Srbija u Evropskoj uniji. Posle toga s Koštunicom i ta opcija, koja je bila zaista jedna realistična vizija XXI veka šta treba da bude srpska država, je uništena. Koštunica ponovo vraća kosovski zavet, da je Kosovo srce Srbije, a to je vraćanje na koncepciju neke samovoljne Srbije koja se suprotstavlja Srbiji u Evropskoj uniji. To je u stvari ta priča.
RSE: Lider LDP-a, Čeda Jovanović, zatražio je, pošto je Vlada napravila plan mera u ovoj krizi, koje su po meni u drugom planu iza Kosova, da te mere, njihovi efekti i njihovi rizici stignu pred Skupštinu. Čedomir Jovanović traži da o tome Skupština raspravlja.
Pešić: Tu postoji jedna pretnja, iako je Parlament najčešće u blokadi iz više razloga. Jedan je i taj što je došlo do rascepa Srpske radikalna stranke i traženja da se vrate mandati Srpskoj radikalnoj stranci. Tu je i nesposobnost većine da se primeni Poslovnik i da se uvede nekakav red. Ne postoji haos samo u Parlamentu. To je tu vidljivo jer je zavesa podignuta. Postoji haos i u Vladi. Donosimo budžet, pa rebalans budžeta, pa ponovo budžet, a sve je to bilo u toku prošle godine u minut do 12, a sada pričamo kako ćemo da menjamo budžet. Kakva je to politika Vlade? Tu je i onaj amandman koji smo promenili jednom drugom većinom. Pogledajte koliki je to haos. Tačno je to da je ogroman haos svuda, ali Čedomir Jovanović je imao u vidu da Vlada donosi jedan ekonomski program koji kaže da oko 122 milijarde treba da se podeli privredi i građanima da bi se podstakla proizvodnja i potrošnja, da bi održali određenu privrednu aktivnost. U ovom haosu već sada preti da se spuste zavese. Tu moram jako mnogo da zamerim novinarima koji ne razumeju u čemu je tu stvar, da nema ni televizijskih prenosa Skupštine. Nije reč o tome da li je to sada u blokadi, da li je to nekome zabavno ili ne, nego je reč o tome da je to praktično jedini prozor građanima da mogu nešto preko poslanika da pitaju, da mi možemo nešto da pitamo, da se nešto otvoreno čuje i da građani mogu to da vide. Postoji pretnja da se i tu spusti zavesa. A kako će da se dele 122 milijarde? Da li građani baš imaju toliko poverenja, a tu je i lopovluk, tu su i stranački prijatelji i tajkuni. Kako će te 122 milijarde da se dele? Šta je u stvari taj ekonomski program? Za mene je normalno da se u Skupštini otvori rasprava o ekonomskoj krizi, da se podele neka zaduženja i odgovornosti, da pretresemo taj plan i da onda omogućimo da, ukoliko se takav plan, ili nešto promenjen plan usvoji, da bude transparentan i da građani u svakom trenutku mogu da vide gde će taj novac da ode i kako će da bude podelen. Zaista ni u najrazvijenijim demokratijama takva poverenja ne postoje. Kada se govori o paketu koji Barak Obama priprema, da se upumpaju sredstva u privredu Amerike, i on treba da prođe i Kongres i Senat. Kako to da sada kod nas treba relativno velika sredstva za nas da prođu bez ikakve kontrole Parlamenta? To je inicijativa i razlog zašto je Čedomir Jovanović postavio to pitanje.
RSE: Novi Poslovnik neće biti radikalno izmenjen. Biće nekih izmena u njemu, ali će veći deo ostati nepromenjen.
Pešić: Neki put mi se čini da naši istoričari, koji znaju istoriju srpskog parlamentarizma, ne obaveštavaju dovoljno građane o tome šta je uloga Parlamenta. Parlamenti su vrhovni organi jer predstavljaju građane i donose zakone. To je njihova osnovna aktivnost. Ali da li smo svesni i toga da je Parlament uvek neka politička arena za političke borbe? Da li se zna da je jedan Radić ubijen u Skupštini stare Jugoslavije? Tu su se uvek vodile velike političke borbe. Nikada oni nisu sedili kao mali mravi, donosili zakone i amandmane, a o ničemu nisu raspravljali. Parlament treba da raspravlja o nekim krupnim pitanjima. Moja glavna zamerka je na ovo šminkanje Poslovnika, samo nekih članova da bi se obustavila opstrukcija. Trebali smo taj Poslovnik priredili tako da on vrši više funkcija. Bilo bi bolje da smo imali snage i da je ta radna grupa, koja se vrlo retko i sastajala, nešto i uradila. Odavno se priča da će taj Poslovnik da se promeni, a nije se mnogo uradilo na tome. U svemu se razvlači, kao da se Srbiji nigde ne žuru. Tako je isto bilo i sa tim Poslovnikom. Razgovarala sam sa nekim baš kada su bile te najdramatičnije situacije oko tog Poslovnika i blokade Skupštine. Nama je vrlo neprijatno zbog toga. Pitala sam se da li postoje neki Poslovnici koji dobro funkcionišu i mogu da zadovolje te razne funkcije? Razgovarala sam s jednim slovenačkim kolegom u ambasadi na jednom prijemu. On kaže da oni imaju jedan sat dnevno, svakog dana kada radi Skupština, gde poslanici mogu da postavljaju određena pitanja, gde je normalno da se kaže. A mi sedimo i Parlament ne reaguje. Sigurno da je potrebno da Parlament odražava neka važna zbivanja u društvu.
Nastupi vladajuće koalicije u tim otvorenim raspravama moraju biti izjednačeni sa nastupima opozicije u pogledu vremena. Obavezno je u tom Parlamentu da jedanputa mesečno dolazi premijer i ministri, da se povede ozbiljna debata o svim pitanjima koja su odlučujuća. Kod nas nijedan ministar nije došao da postavi i jedno pitanje. Htela sam da postavim pitanje o paralelnoj diplomatiji. Kako može u DKP-u, u našim ambasadama, da se postavlja 38 nekih ekonomista koje će da bira Ministarstvo ekonomije u drugo ministarstvo? To je potpuni apsurd. Svaki taj treba da košta 70.000 eura. Ko je donio tu odluku? Ne može da postoj paralelizam. Nema uopšte nikakve rasprave u javnosti o tome i naši mediji su tu zatajili. Mi ne znamo šta će biti sa tim. Kada sam bila ambasador, Jelica Minić je bila pomoćnik ministra za ekonomska pitanja. Ministarstvo je uvek imalo, i dan danas ima, ekonomsku funkciju. Ima čitav department za ekonomske odnose. Ne može DKP da se meša u diplomatiju i ne može ambasada da odgovara dvama ministarstvima, da jedan deo odgovara Dinkiću, a drugi Jeremiću. To nije moguće. Sva komunikacija u ambasadi ide preko Ministarstva spoljnih poslova. Kako to sada odjedanput čujemo da će sada da se postavljaju neki koji će da se finansiraju od naših para? Gde da postavim to pitanje? Ako ga postavim u Skupštini, a veoma je krupno pitanje, reći će - ona postavlja pitanje i po Poslovniku to je opstrukcija. Gde da ga postavim? Gde je ministar da mu postavim to pitanje? Kaže se da će to plaćati Ministarstvo za ekonomiju. Nisu to pare od Dinkića, nego naše pare. To je krupno pitanje i dajte da vidimo o čemu se tu radi.
Pešić: Vlada je postavila neke prioritete kada je bila formirana u julu mesecu i to veoma slične kao i prethodna Vlada. Postavila je pet prioriteta, od čega je jedno teritorijalni integritet i suverenitet Kosova, tu je i Evropska unija, borba protiv korupcije, ekonomsko-socijalna pitanja i tako dalje. Ona, iako se naziva proevropskom, uzela je i stavila Kosovo kao prioritet, kada je reč o spoljnoj politici. Drugi prioritet, Evropsku uniju, je potisnula. Mogli smo da vidimo ovih dana da je čak i unutrašnja propaganda bila da nam Evropska unija postavlja sve više uslova. Bilo je i dosta propagande protiv Haškog tribunala. Zbog svega toga je došlo do pada podrške građana Evropskoj uniji za šest posto. Nekako se odjednom pojavila nekakva zabrinutost, pa je posle Nove godine došlo do izvesnog pojačanog stavljanja u prvi plan da se pokaže da je eto i Evropska unija prioritet Srbije. Za sada ta borba šta je naš spoljno-politički prioritet nije dovoljno jasan, a izgleda da će ova kriza, koja se sada sve više nadvija nad Srbijom, da postavi možda jasnije pitanje šta su naši prioriteti. Očigledno je da bilo-kakvu pomoć u ovoj krizi mi moramo da tražimo od Evropske unije, od MMF-a, a isto tako i druge naše probleme ne možemo da rešimo bez SAD-a. To je bila osnovna greška naše politike, pa i sadašnje i Borisa Tadića, što se to relativiziralo. Evropska unija, SAD i Rusija su tri stuba. Tu se izjednačavala Evropska unija sa Rusijom. Pokazalo se da to ne funkcioniše.
Očigledno je da bilo-kakvu pomoć u ovoj krizi mi moramo da tražimo od Evropske unije, od MMF-a, a isto tako i druge naše probleme ne možemo da rešimo bez SAD-a. To je bila osnovna greška naše politike, pa i sadašnje i Borisa Tadića, što se to relativiziralo.
RSE: Koliko to doprinosi stalnom antagonizmu koji se produbljuje na Kosovu između Srba i Albanaca? Srbi u severnom delu Kosova su blokirali magistralne puteve. Stalno imamo neke dokaze da ne uspevaju pokušaji da se živi u susedstvu i na neki normalniji način.
Pešić: To ne uspeva jer postoje neki javni i neki tajni planovi. Srbi sa severa Kosova smatraju da žive u Srbiji, a ne na Kosovu. Oni čak nemaju ni neku dilemu šta će biti sa njima. Ta dilema, gde će se oni u budućnosti nalaziti, se ne primećuje kod Srba koji žive južno od Ibra. Ovi na jugu očigledno osećaju da žive na Kosovu, na nezavisnom Kosovu, što ono i jeste. Proglasilo je nezavisnost i priznato je od 50 svetskih država. Ovi na severu nemaju nikakvu predstavu o tome i smatraju da, ako ništa drugo, doći će do neke podele Kosova i oni će ostati u Srbiji. Tako su oni proglašeni kao glavni branioci, ne samo Srba na Kosovu, nego nekih srpskih pretenzija na Kosovu. Oni su u nekom nemiru, oni su ti koji treba da pokažu da neke institucije Srbije i dalje postoje na Kosovu. Tu ne postoji nekakva jasna slika šta mi tu u stvari hoćemo. Da li možda ono što je rekao predsednik Tadić u septembru mesecu - da će, ako ništa drugo, minimum srpskih interesa na Kosovu biti korekcija granica i neka vrsta podele, da taj severni deo, Severna Mitrovica i par opština, pripadnu Srbiji. I tu se ne zna da li je to neki konačni ishod cele bitke i šta je plan koji Srbija ima na Kosovu. Tu se prave dimne zavese od šest tačaka, pa se pokaže da one postoje u nekoj našoj mašti, ali ne u realnosti. Nema čiste i jasne politike, na koju građani mogu da računaju, nego Srbi sa severnog Kosova misle da žive u Srbiji, ne misle da žive na Kosovu i onda su oni ta uzdanica koji prave nerede i pokušavaju da održavaju tenzije na Kosovu.
RSE: Koliko takva politika doprinosi nekoj mistifikaciji i nekim nerealnim nadama? Stalno, kada se govori o Kosovu, se kaže da su tamo naša vekovna ognjišta, ili se kaže da su tamo grobovi naših predaka. Ljudi na beogradskim grobljima imaju zapuštene grobove svojih roditelja. Koliko to doprinosi nekoj patetičnoj i uzvišenoj ideji o Kosovu ovde u Srbiji?
Srbi su imali nekakve dve koncepcije države – jedna je bila velika Jugoslavija, koja je propala, a onda je bila ratnička koncepcija za veliku Srbiju. To je bila jedna koncepcija srpske države. Onda, kada je i to propalo, Đinđić je napravio jednu realističnu koncepciju srpske države, tu opciju - Srbija u Evropskoj uniji.
RSE: Lider LDP-a, Čeda Jovanović, zatražio je, pošto je Vlada napravila plan mera u ovoj krizi, koje su po meni u drugom planu iza Kosova, da te mere, njihovi efekti i njihovi rizici stignu pred Skupštinu. Čedomir Jovanović traži da o tome Skupština raspravlja.
Pešić: Tu postoji jedna pretnja, iako je Parlament najčešće u blokadi iz više razloga. Jedan je i taj što je došlo do rascepa Srpske radikalna stranke i traženja da se vrate mandati Srpskoj radikalnoj stranci. Tu je i nesposobnost većine da se primeni Poslovnik i da se uvede nekakav red. Ne postoji haos samo u Parlamentu. To je tu vidljivo jer je zavesa podignuta. Postoji haos i u Vladi. Donosimo budžet, pa rebalans budžeta, pa ponovo budžet, a sve je to bilo u toku prošle godine u minut do 12, a sada pričamo kako ćemo da menjamo budžet. Kakva je to politika Vlade? Tu je i onaj amandman koji smo promenili jednom drugom većinom. Pogledajte koliki je to haos. Tačno je to da je ogroman haos svuda, ali Čedomir Jovanović je imao u vidu da Vlada donosi jedan ekonomski program koji kaže da oko 122 milijarde treba da se podeli privredi i građanima da bi se podstakla proizvodnja i potrošnja, da bi održali određenu privrednu aktivnost. U ovom haosu već sada preti da se spuste zavese. Tu moram jako mnogo da zamerim novinarima koji ne razumeju u čemu je tu stvar, da nema ni televizijskih prenosa Skupštine. Nije reč o tome da li je to sada u blokadi, da li je to nekome zabavno ili ne, nego je reč o tome da je to praktično jedini prozor građanima da mogu nešto preko poslanika da pitaju, da mi možemo nešto da pitamo, da se nešto otvoreno čuje i da građani mogu to da vide. Postoji pretnja da se i tu spusti zavesa. A kako će da se dele 122 milijarde? Da li građani baš imaju toliko poverenja, a tu je i lopovluk, tu su i stranački prijatelji i tajkuni. Kako će te 122 milijarde da se dele? Šta je u stvari taj ekonomski program? Za mene je normalno da se u Skupštini otvori rasprava o ekonomskoj krizi, da se podele neka zaduženja i odgovornosti, da pretresemo taj plan i da onda omogućimo da, ukoliko se takav plan, ili nešto promenjen plan usvoji, da bude transparentan i da građani u svakom trenutku mogu da vide gde će taj novac da ode i kako će da bude podelen. Zaista ni u najrazvijenijim demokratijama takva poverenja ne postoje. Kada se govori o paketu koji Barak Obama priprema, da se upumpaju sredstva u privredu Amerike, i on treba da prođe i Kongres i Senat. Kako to da sada kod nas treba relativno velika sredstva za nas da prođu bez ikakve kontrole Parlamenta? To je inicijativa i razlog zašto je Čedomir Jovanović postavio to pitanje.
RSE: Novi Poslovnik neće biti radikalno izmenjen. Biće nekih izmena u njemu, ali će veći deo ostati nepromenjen.
Pešić: Neki put mi se čini da naši istoričari, koji znaju istoriju srpskog parlamentarizma, ne obaveštavaju dovoljno građane o tome šta je uloga Parlamenta. Parlamenti su vrhovni organi jer predstavljaju građane i donose zakone. To je njihova osnovna aktivnost. Ali da li smo svesni i toga da je Parlament uvek neka politička arena za političke borbe? Da li se zna da je jedan Radić ubijen u Skupštini stare Jugoslavije? Tu su se uvek vodile velike političke borbe. Nikada oni nisu sedili kao mali mravi, donosili zakone i amandmane, a o ničemu nisu raspravljali. Parlament treba da raspravlja o nekim krupnim pitanjima. Moja glavna zamerka je na ovo šminkanje Poslovnika, samo nekih članova da bi se obustavila opstrukcija. Trebali smo taj Poslovnik priredili tako da on vrši više funkcija. Bilo bi bolje da smo imali snage i da je ta radna grupa, koja se vrlo retko i sastajala, nešto i uradila. Odavno se priča da će taj Poslovnik da se promeni, a nije se mnogo uradilo na tome. U svemu se razvlači, kao da se Srbiji nigde ne žuru. Tako je isto bilo i sa tim Poslovnikom. Razgovarala sam sa nekim baš kada su bile te najdramatičnije situacije oko tog Poslovnika i blokade Skupštine. Nama je vrlo neprijatno zbog toga. Pitala sam se da li postoje neki Poslovnici koji dobro funkcionišu i mogu da zadovolje te razne funkcije? Razgovarala sam s jednim slovenačkim kolegom u ambasadi na jednom prijemu. On kaže da oni imaju jedan sat dnevno, svakog dana kada radi Skupština, gde poslanici mogu da postavljaju određena pitanja, gde je normalno da se kaže. A mi sedimo i Parlament ne reaguje. Sigurno da je potrebno da Parlament odražava neka važna zbivanja u društvu.
Htela sam da postavim pitanje o paralelnoj diplomatiji. Kako može u DKP-u, u našim ambasadama, da se postavlja 38 nekih ekonomista koje će da bira Ministarstvo ekonomije u drugo ministarstvo? To je potpuni apsurd. Svaki taj treba da košta 70.000 eura. Ko je donio tu odluku?