Srbija mora da štedi na svim nivoima

RSE: Oko 600.000 ljudi radi u državnoj administraciji. Šta tu sve spada?

Ilić: Tu spadaju svi oni koji rade u klasičnoj državnoj administraciji, u ministarstvima, vladinim agencijama, u lokalnim samoupravama, svi oni koji rade u javnim preduzećima, ustanovama i drugim organizacijama čiji je osnivač Republika Srbija.

RSE: Pošto će nas pogoditi recesija i ova svetska kriza, hoće li oni prvi gubiti posao ili će krizu iskoristiti novi vlasnici u nekim firmama gde hoće da se oslobode viška radnika?

Ilić: Po pravilu, najsigurnija su mesta u državnoj administraciji, ali ta radna mesta opterećuju sve građane Srbije, a privredu posebno jer ulaze u okvire javne potrošnje koja je, opšte poznata stvar, velika u Srbiji, veća nego što bi to bilo poželjno i optimalno. Jedino kroz određene akcije, kampanje ili kroz jake političke odluke moguće je smanjiti broj onih koji bi radili u javnom sektoru. To će se postepeno desiti i kod restrukturiranja i privatizacije određenog broja javnih preduzeća koja su u vlasništvu države. Mislim da ne treba ljude koji rade u javnom sektoru i državnoj administraciji otpuštati mimo aktivnosti privatizacije, na jednoj strani, a na drugoj strani ići isključivo na dobrovoljni odlazak onih koji su blizu penzije ili kojima su otpremnine dovoljno atraktivne da uđu u neki sopstveni biznis, da promene poslodavca i da pređu u privatni sektor.

RSE: Vaš predlog je bio da se onima koji budu dobrovoljno odlazili da 20.000 eura kao neka otpremnina, da bi mogli da počnu neki biznis. U odnosu na ono što dobijaju radnici iz robnih kuća Beograd, koji stalno protestuju, i iz nekih fabrika koje su propale, to je ogromna suma.

Ilić: Ne znam čiji je to predlog. Moj nije. To je izuzetna otpremnina i mislim da su takve otpremnine možda moguće samo u delu javnih preduzeća koja imaju finansijska sredstva da mogu to da finansiraju. Ne verujem da će bilo ko u Vladi definisati za svako javno preduzeće visinu otpremnine. Mislim da to zavisi od mogućnosti države, konkretnog javnog preduzeća ili lokalne samouprave. Potrebno je da se čitava ta aktivnost dobro pripremi, da se osmisli. Otpremnina mora da bude stimulativna, ne sme da bude destimulativna, kako bi se što veći broj ljudi opredelio za nju i pronašao šansu, ili u svom biznisu, ili sačekao penzionisanje. Obično se dešava da ljudi dobiju dovoljno novca, sebi uplate doprinose za preostali period i sačekaju penziju.

RSE: Kako se nama dogodilo 600.000 ljudi u činovništvu, u vreme tranzicije, koja je prelazak na kapitalistički poredak? Pretpostavljam da svako ko dođe na vlast dovede sve svoje rođake, prijatelje, njihovu decu i unuke.

Ilić: Objektivno, najsigurniji je posao u javnom sektoru. Imajući u vidu da je naša privreda bila potpuno razorena i devastirana devedesetih godina, a privatni sektor nedovoljno jak da primi određeni broj zaposlenih ljudi, pritisak na zapošljavanje u javnom sektoru i državnoj administraciji je bio toliko veliki da njemu nisu odoleli oni koji su upravljali tim sektorom, a pre svega mislim na političare i političke stranke.

Već je postao manir i uobičajeno da se posao u javnom sektoru dobija uglavnom preko preporuka i veza. Mi ne smemo da zatvaramo oči pred time i moramo da uradimo stvari koje će objektivizirati takva primanja jer to dovodi do određene negativne selekcije i dodatnog pritiska na zapošljavanje u ovaj sektor, a na drugoj strani privatni sektor, koji treba da bude perspektivan, čini manje konkurentnim i manje privlačnim.

Mišljenja sam da javni sektor treba smanjiti odlučnom akcijom, pre svega onih koji su najodgovorniji, kao što je Vlada i lokalna samouprava, svaka na svojoj teritoriji. Javni sektor, pored te negativne selekcije, promoviše više formalno obrazovanje - važna je diploma, stepen stručne spreme, a manje je važno koliko neko ima znanja, veštine i sposobnosti. Ono što je afirmativno i pozitivno, a to je privatni sektor i rad za privatnog poslodavca, upravo promoviše rad i znanje, a formalno obrazovanje tek je na drugom ili trećem mestu.

RSE: Mlađan Dinkić je pre tri-četiri godine najavio da će se administracija smanjiti za 40 procenata. U Palati Federacije, u kojoj su bili savezni organi, sada su republički. Savezni zavod za statistiku je sada republička administracija. Puno je zgrada sa kojih se viori republička zastava. Ništa od smanjivanja administracija za 40 posto i sve veći prostor joj je potreban.

Ilić: Nisam siguran oko tog procenta. Dugogodišnji sam saradnik Mlađana Dinkića i član sam njegove stranke. Bio sam direktor Poreske uprave 2005. godine. Slična akcija smanjenja broja zaposlenih u administraciji je počela 2005. godine. Tada je odlukom Vlade bila intencija da se smanji administracija za 10 procenata. Poreska uprava je tada bila najbrojnija administracija u okviru Ministarstva finansija. Ja kao direktor i moj resorni ministar, Mlađan Dinkić, izvršili smo smanjenje broja zaposlenih za tačno 15 procenata, što je više od odluke Vlade, kao primer svima ostalim. Tada je u Poreskoj upravi smanjen broj zaposlenih sa 8.200 na 6.800. To je jedino što se tada desilo. Jedino se u sektoru finansija smanjio broj zaposlenih. Na žalost, možda je to bilo poslednje mesto gde je trebalo smanjiti broj izvršioca, ali mi smo, poštujući odluku Vlade, to uradili. Bili smo jedini, nigde se to nije desilo.

U međuvremenu je došlo do serija izbora i kada god se dese izbori, postoji politička nestabilnost, jedan vakuum i prazan hod administracije, koji ima i tu lošu posledicu da dolazi do zapošljavanja novih garnitura. Svaki ministar sa sobom vodi deo svojih saradnika, što je potpuno prirodno.

Dolazi do smene čelnih ljudi u mnogim institucijama. Kada se to dešava, često se na jednoj strani pravi problem kontinuiteta u reformama. Da bi ste sproveli reformu, morate da imate stabilnost i mora da postoji tim koji će reformu da sprovede od početka do kraja, ili će makar učestvovati u najvećem procentu i biti nosioc određenih reformi. Zbog čestih promena, i zakona i ljudi koji upravljaju institucijama, nama reforme idu vrlo sporo.

RSE: Koliko će ljudi u okviru recesije da izgubio posao u Srbiji?

Ilić: Krajnje je nezahvalno davati takvu procenu. Niko u svetu još nje dao procenu razmera ekonomske krize. Krajem prošle godine zvanično je objavljeno, UN su dale procenu, da će u svetu tokom 2009. godini bez posla ostati 20 miliona ljudi. Samo nekoliko meseci nakon toga stigla je nova procea koja ide čak i do 50 miliona ljudi na godišnjem nivou, što govori u prilog tome da niko, čak ni oni najodgovorniji u svetu, u ovom trenutku ne mogu da procene razmere ekonomske krize.

Kao što je i saopštila Međunarodna organizacija rada, ova globalna finansijska kriza se sve više pretvara u krizu tržišta rada. Krajnja konsekvenca i najozbiljnija posledica jeste to da ljudi gube radna mesta, a to znači da su ugrožene desetine miliona porodica u svetu. Nacionalna služba zapošljavanja zaista vrlo pažljivo prati kretanja na tržištu rada. Mi u ovom trenutku ozbiljnih vidljivih posledica nemamo. Ima naznaka da će biti problema u određenim sektorima.

RSE: Već oko 10.000 ljudi je izgubilo posao za poslednja tri meseca.

Ilić: Za 10.000 ljudi je uvećan broj onih koji su u evidenciji Nacionalne službe, što kao podatak, sam po sebi, nema nikakve posebne težine. Možda ukazuje na jedan mogući trend u budućnosti. Na početku prošle godine je bilo 785.000 nezaposlenih, a danas ih je 726.000. U ovom trenutku realno u Srbiji, a moja je obaveza da budem objektivan i realan, da izveštavam krajnje odgovorno i profesionalno, o krizi se više govori, nego što se osećaju posledice, a to ne znači da nećemo imati ozbiljne posledice od polovine 2009. godine. Veliki izvoznici će se prvo suočiti sa manjim obimom narudžbina. Na sreću da u ovim okolnostima nema puno izvoznika, pa će posledice imati vrlo ograničen broj kompanija.

Naša nepovezanost u svetske ekonomske i finansijske tokove je dovela do ovog kašnjenja u dolasku krize. Kao što kasnimo u svetskoj tehnološkoj revoluciji, u pozitivnim procesima, tako sada kasnimo u negativnim posledicama krize. Samo u jednom danu, u jednoj nedelji, je kriza kao fleš prekrila ceo svet, sve berze su reagovale istovremeno, od Tokija do Vašingtona i krenula su masovna otpuštanja širom Evrope, širom SAD-a, Kine i Japana. Kod nas, zbog ovih okolnosti, je to nešto usporenije. Verujem da ćemo imati i manje posledice. Najveće posledice na globalnu ekonomiju će imati najrazvijenije zemlje koje su veliki izvoznici, a u to ubrajam i Kinu. Njihove narudžbine će da se smanjuju i oni će da zatvaraju pogone. Mi nismo veliki izvoznici i naša privreda je nerazvijena. Sektor malih i srednjih preduzeća je malo fleksibilniji. Moja subjektivna procena je da razmere krize u Srbiji neće biti tako katastrofične.

RSE: Upravo zbog krize nećemo imati nove investicije, a ako ih i bude, biće ih u manjem obimu nego poslednjih godina, a to znači i manje radnih mesta.

Ilić: Potpuno ste u pravu. To je jedna loša stvar. To se oseća i po kursu. Priliv stranih investicija biće vrlo usporen. Biće usporen privredni rast. Rast je sada gotovo optimističan, iznad tri procenta. Veliki je znak pitanja da li će se i to desiti, a obim stranih investicija, koji će biti smanjen, imaće za posledicu manje novih radnih mesta i manje šanse za srpsku privredu, i što je velika opasnost, biće manje srpskog izvoza. To znači da će bilans plaćanja sa inostranstvom i dalje biti nepovoljan. Mi već decenijama imamo pokrivenost uvoza izvozom oko 50 ili ispod 50 posto, što je prava katastrofa. To će jednom morati da rezultira ozbiljnim posledicama. Sada te posledice nisu tako vidljive jer imamo relativno dobar priliv stranog kapitala kroz investicije, kroz prodaju i kroz proces privatizacije, tako da smo od 2000. godine do ove godine imali jedan konstantan priliv efektive. Onda su došle banke koje su vršile privatizaciju. Mi jednostavno nismo osećali tu neravnotežu u bilansu plaćanja sa inostranstvom. Ona će doći do punog izražaja u godinama koje dolaze i imaćemo ozbiljnih platno-bilansnih poteškoća, ukoliko ne budemo na neki način uspeli da povećamo izvoz, pre svega, a u krajnjoj liniji da smanjimo uvoz, ako već nismo u stanju da povećamo izvoz.

RSE: Kada je kraj krize i kakav je kraj krize?

Ilić: Posmatrajući cikluse svetske ekonomije i takozvane krize hiperprodukcije, koje se ciklično javljaju, mislim da je ovo klasična kriza hiperprodukcije koja traje jednu do dve godine, a najduže tri, eventualno četiri, i ne dolazi istovremeno u sve regione, kao što kriza i ne odlazi istovremeno iz tih regiona. Ide u određenim talasima. Procena je svetskih relevantnih stručnjaka da kriza može da traje najduže do tri godine.

Ono što mene čini optimistom jeste da su sve vlade sveta, vlade svih ozbiljnih zemalja, vrlo ozbiljno shvatile krizu i da su mere koje su sada na snazi donete maksimalno efektno. Nemačka Vlada je krenula. Američki predsednik Obama je progurao paket mera. I Vlada Srbije je doela svoj paket. To je upumpavanje likvidnosti, pre svega kredita, opet na bazi tržišnih principa. Poslovne banke će tu biti lideri, država će da smanji rizik njihovih ulaganja, što je dobro za privredu. Koliko će ona pomoći privredi, ostaje da se vidi.

Ali kako pomoći? Jedini način jeste da se stave na raspolaganje finansijska sredstva pod boljim uslovima, a da se opet samim privrednicima, bez neke prevelike državne intervencije, da prilika da se snađu. Način na koji svet rešava krizu je potpuno suprotan od načina na koji Srbija mora da rešava krizu.

RSE: U kom smislu?

Ilić: Mi smo aktivna uvoznica i imamo vrlo mali izvoz. Zemlja poput Srbije mora da štedi na svim nivoima, mora da smanjuje potrošnju da bi smo smanjili uvoz, pošto mnogo uvozimo. Uvozimo svašta. Zemlje kao što su Nemačka, SAD, Japan i Kina, koje su veliki izvoznici, moraju da stimulišu sopstvenu potrošnju, da daju građanima efektivu da troše novac i privredi da upumpava velike likvidnosti da izdrže ogromne lagere.

U Srbiji u ovom trenutku čini mi se da je najjača mera socijalni dogovor i socijalni pakt između države, poslodavaca i sindikata, to jeste zaposlenih. Najvažnije je u tom smislu da država mora da se obaveže da će da smanji javnu potrošnju, da bude jeftina i da smanji svoje troškove u meri u kojoj je to moguće. Na drugom mestu, poslodavci treba da se obavežu da neće otpuštati radnike ili da će to da bude izuzetno. Na trećem mestu, sindikati treba da budu svesni da moraju da prihvate da rade i za niže nadnice i zarade i da ne štrajkuju.

To vam je kao u porodici. Kad se porodica suoči sa finansijskom krizom dolazi do izražaja i liderstvo. Neko mora da preuzme odgovornost. Na nacionalnom nivou mislim da Vlada mora da preuzme odgovornost i da sa partnerima napravi socijalni pakt. Neko mora da oseti trenutak i da preuzme stvar u svoje ruke, da odredi pravila igre u novo nastalim okolnostima dok se okolnosti ne promene.