Stručna javnost se slaže da je od 2000. godine, izmeštanjem Bezbednosno-informativne agencije iz MUP-a i formiranjem Saveta za nacionalnu bezbednost koji koordinira rad službi bezbednosti, učinjen pomak u oblasti kontrole i nadzora nad bezbednosnim službama. Međutim, zamera se to što je BIA zadržala mnoga policijska ovlašćenja, kao i što mnogi zakoni iz oblasti bezbednosti nisu usaglašeni sa Ustavom Srbije. Na predstavljanju novog broja Srpske pravne revije, koja je posvećena reformi bezbednosnih službi, urednik Vladimir Todorić je ukazao na sledeću činjenicu:
"Postoji mogućnost u našem pravnom sistemu da se bez odluke suda prisluškuje pojedinac. Po Zakonu o BIA-e, to pravo ima direktor, doduše u određenim, izuzetnim slučajevima, koji su nažalost više praksa nego izuzetak u našoj praksi, tako da pored institucionalne kontrole, vrlo je važno donošenje materijalnih zakona, koji se tiču klasifikacije tajnih podataka i ustanovljavanja garancije zaštite privatnosti u zakonima koji se tiču pojedinih bezbedonosnih službi."
Sudska praksa pokazala je da ti dokazi vrlo često nisu dovoljni u okviru postojećeg Zakona. Sudija Radmila Dragičević Dičić kaže na naš program da postojeće zakone o bezbednosti treba uskladiti sa Ustavom, koji štiti pravo na privatnost građana, odnosno zaštitu od svih tajnih mera:
"Treba regulisati te odredbe tako da one daju okvir, da svi ti dokazi pribavljeni na taj način, mogu da se koriste pred sudom. Mogu da se koriste, naravno pred sudom, ako su date u okviru Zakona i poštovanja ljudskih prava. Znači treba omogućiti i da se sve preporuke međunarodne, da se koriste posebne istražne tehnike, gde spadaju i prisluškivanje u borbi protiv organizovanog kriminala, terorizma u cilju bezbednosti zemlje, ali mora da postoji i parlamentarna i sudska kontrola. I to je zadatak budućih zakona koji su u izradi."
Izradu pojedinih propisa, ali i razmenu podataka, otežava i to što još nije usvojena strategija nacionalne bezbednosti. Predstavnik Ministarstva odbrane Srbije Goran Matić kaže da je jedan od pravnih problema u zaštiti i klasifikaciji tajnih podataka, kojim raspolažu službe bezbednosti, postojanje četiri autonomna sistema zaštite podataka, među kojima ne postoji kvalitetna komunikacija:
"Znači, imamo nekih četiri autonomna sistema zaštite tajnih podataka koji se odnose na spoljne, unutrašnje poslove, koji se odnose na odbranu i na Bezbednosno informativnu agenciju. Znači, i ti sistemi funkcionišu svaki za sebe, svi imaju neke svoje kriterijume, imaju neke svoje procedure, a jedino što ih povezuje su otprilike propisi o kancelarijskom poslovanju i neki propisi u jednoj širokoj mreži podzakonskih propisa, kojih mislim da ima 60. Znači nije reč o vrsti podataka koji bi se davali nego samo o načinu razmene."
Kako je reforma sektora bezbednosti veoma važna i delikatna oblast, zbog čega je potrebno napraviti adekvatan zakonski okvir za delovanje tog sistema, Vladimir Todorić zaključuje:
"Glavni stub kontrole službi bezbednosti u svakoj zemlji je parlament. Kakav je naš parlament, bojim se da on ovu ulogu ne bi mogao da dobije, niti bi je ispunio na odgovarajući način za još dosta vremena. Logičan sledeći korak, koji će verovatno pratiti unutrašnju političku dinamiku, bez koje ni ovo što smo do sada nabrojali nije desilo, će biti ustanovljavanje neke kontrole i nadzora službi bezbednosti i to pre svega očekujemo kroz donošenje dva nova zakona, zakona o vojnim službama bezbednosti i novi zakon o Bezbednosno informativnoj agenciji."
Činjenica da u Španiji samo šest informacija ima oznaku najveće tajnosti, u Sloveniji svega dve, za stručnjake je upozorenje da se u Srbiji ta vrsta označavanja i dalje često zloupotrebljava kako bi se prikrile nezakonite aktivnosti ili neefikasnost državnih organa.
