Preradović: Čitav taj aranžman, koji je započet u vreme vlade Vojislava Koštunice, je imao, pre svega, jednu jaku političku podlogu i upravo iz tih razloga ekonomska sfera je bila dosta zapostavljena još u samom startu. To sada vidimo vrlo jasno jer od prvobitnog dogovora i energetskog sporazuma da se napravi svojevrstan paket aranžman, koji bi se ticao i prodaje NIS-a i izgradnje gasovoda, ali i proširenja kapaciteta skladišta Banatski dvor, došli smo samo do toga da će se najverovatnije krajem decembra u Moskvi potpisati Ugovor o prodaji NIS-a, bez jasnih garancija da ćemo dobiti gasovod Južni tok. Uz ovaj ugovor, kako već čujemo, biće potpisani i određeni dokumenti koji će se ticati Banatskog dvora i gasovoda.
Za Banatski dvor biće potpisan izvestan memorandum, a o gasovodu će biti potpisan sporazum. Bitno je reći da ni memorandum, niti sporazum, nemaju snagu ugovora, tako da nisu pravno obavezujući za rusku stranu. Verujem da će to biti samo jedan pokušaj da se umiri javnost u Srbiji i da se pokaže kako se nije odustalo od paket aranžmana, iako će u praksi sam ugovor o prodaji NIS-a za nas biti obavezujući. Mi ćemo dati ispod cene NIS, pod vrlo nepovoljnim uslovima i za 51 posto vlasništva u NIS-u, a za uzvrat ćemo dobiti samo maglovito obećanje da će gasovod biti izgrađen.
Podsetila bih da smo takav sporazum o izgradnji gasovoda mi od Rusa dobili i sa njima ratifikovali još davne 1996. godine. Tada je kao predsednik Savezne Republike Jugoslavije, danas opet aktualni Zoran Lilić, stavio potpis na taj Sporazum, a on je takođe predviđao izgradnju gasovoda kroz Srbiju. Ni u tom sporazumu nisu postojali precizni rokovi do kada će on biti izgrađen, ali je stajalo da je izgradnja gasovoda kroz Srbiju prioritet za obe strane. Od tada je prošlo 12 godina i ništa se na tome nije uradilo.
RSE: Postoji li neko obrazloženje zašto?
RSE: Mi nismo poneli nikakvu pouku iz onoga što se desilo 1996. godine, kada nam je obećan gasovod.
Preradović: Upravo tako jer 12 godina kasnije potpisujemo novi sporazum, gotovo identičan, o izgradnji gasovoda koji ne obavezuje Ruse. Verujem da će naši zvaničnici, kada budu opravdavali ovaj čitav energetski sporazum i kada on bude u Skupštini, imati snažnu podršku gotovo svih političkih stranaka - osim G17, LDP-a i možda nekih manjinskih vojvođanskih stranaka - da su ovakvi međudržavni sporazumi obavezujući, da Rusi to garantuju i da su ti nadnacionalni sporazumi jači od svakog ugovora. Naprotiv - to nije tako.
Upravo zato sam i spomenula sporazum iz 1996. godine, gde se jasno vidi da zapravo ruska strana, pred bilo kojim sudom, ne bila ni na šta obavezna jer to nema pravnu snagu, kao što neće imati ni Memorandum o izgradnji Banatskog dvora, gde čak u članu 2 piše da je taj Memorandum neobavezujući. On je jedan izraz namere i dobre volje da se u posao uđe, ali nije obavezujući. To doslovce stoji u tekstu memoranduma koji su Rusi predložili i koji je dogovoren.
RSE: Tvrdi se da su taj sporazum sa Rusima - koji je trostruki i koji se odnosi na skladište, na Južni tok i na NIS - potpisali Koštunica, Boris Tadić i Mlađan Dinkić. Dinkić to demantuje i kaže da ga je Velja Ilić umesto njega potpisao. Znate li ko je treći potpisnik?
Preradović: Velimir Ilić je bio potpisnik u Moskvi i to je tada i pred kamerama zabeleženo. Koštunica, Tadić i Velimir Ilić su bili u Moskvi. Činjenica je da je G17 u Skupštini glasala za ratifikaciju energetskog sporazuma, uz tadašnje uveravanje da će gasovod biti izgrađen. Činilo se da ako već dajemo nešto ispod cene, s druge strane dobivamo gasovod, od kojeg bi Srbija zaista u perspektivi mogla imati i profit i korist. Činilo se da taj uvezani paket aranžman ima izvesne logike, ne preterane, ali može biti delom razumnjivo dati nešto ispod cene da bi se za uzvrat nešto drugo dobilo. Danas se ispostavlja da su srpski zvaničnici i vrh vlasti odustali od zahteva da se ide na paket aranžman, što je za nas jako loše. Danas čujemo izjave iz vrha vlasti da će se potpisati ugovor o NIS-u, ali ostalo ostaje u formi memoranduma i sporazuma, ali ne u formi ugovora i to za nas nikako nije dobro.
RSE: Kako to tumačite? Mislilo se da ćemo imati podršku Rusije oko Kosova, ali se ta stvar odvija potpuno nezavisno od toga šta Rusija misli i šta želi. Šta je naš motiv da pristanemo na potpisivanje ugovora o NIS-u, koji je gotovo poklon Rusiji?
Preradović: Danas je to glavno i ključno pitanje u Srbiji i na njega je teško dobiti zdrav i razuman odgovor. Potpuno je jasno da je Vojislav Koštunica pogurao i kreirao čitav dogovor, a da je Boris Tadić tada, vođen političkim razlozima u predizbornoj kampanji, kojoj podrška Rusije nikako ne bi škodila, pristao na to. Danas, u izmenjenim okolnostima, čini mi se da su postojali uslovi da se izborimo za nešto kvalitetniji sporazum, bez obzira što je cena od 400 miliona eura za NIS bila zacementirana. Sa druge strane smo mogli dobiti veće investicije, dobiti ekološke standarde, bolju opremu. Čini se da postoji određen lobi u samoj Demokratskoj stranci (DS) koji se jako zalaže i zagovara ovakav aranžman. Čini mi se da danas sve zavisi od DS, a da je jasno da je G17 protiv toga, da je SPS za to, ali onaj ko se stvarno pita je Boris Tadić. Ostaju nejasni njegovi motivi i zašto nije pokušao da se izbori za bolje uslove za Srbiju.
Čak je i premijer Mirko Cvetković imao čvršći stav. On je sa Mlađanom Dinkćem zajedno potpisao jedan predlog koji je bio dosta dobar za Srbiju i koji je poslat 31.oktobra 2008. godine ruskoj strani. Rusi su takav predlog, koji podrazumeva krovni ugovor i koji objedinjava ova tri pojedinačna ugovora, glatko odbili i poslali predlog početkom decembra koji se ticao samo kupovine NIS-a sa 12 tačaka, od kojih je svaka bila zaštita kupca (Gasprom-a) bez ikakve zaštite prodavca (države Srbije).
RSE: Obzirom da nafta puni četvrtinu našeg budžeta, u čemu je problem? Zašto mi takvo blago poklanjamo Rusima?
Preradović: Ne baš poklanjamo, ali prodajemo po ceni od 400 miliona eura. Ta cena je sigurno nekoliko puta niža od realne cene. S druge strane, mi smo u obavezi da privatizujemo javna preduzeća i da to nisu Rusi, bio bi neko drugi. Naravno, cena bi bila daleko povoljnija i tu bi za nas bile jako važne investicije. Država Srbija nema dovoljno novca da investira u NIS i u sporne rafinerije koje su osnovi zagađivači.
RSE: Ali Rusi očekuju da mi podignemo kredite da bi se rekonstruisao NIS?
Preradović: Tako je i upravo je to ono što je sporno. Ruska ponuda za investicije, od 500 miliona eura, je pre svega mala jer su procene srpske strane da je za podizanje kapaciteta i obnovu srpskih rafinerija potrebno oko milijardu i 200 miliona eura. Zato je i naš predlog bio da ovih 500 milina eura Rusi daju odmah, u formi direktnog ulaganja, a da se za nedostajućih 700 miliona eura NIS kreditno zaduži i da se taj dug deli između Gasproma i države Srbije. Time bi se dostigla potrebna cifra da se za narednih nekoliko godina naše rafinerije zaista podignu, da se one osavremene, i tehnološki i na svaki drugi način, i da ispune ekološke standarde koje nam i Evropska unija nameće, a naravno da su one u interesu građana Srbije, obzirom da znamo koliko problema sa zagađenjem, pre svega u Pančevu, imamo.
RSE: Rusi ne prihvataju da daju ekološku zaštitu?
RSE: A Rusi bi svoju dobit uzimali za to vreme.
Preradović: Upravo tako - dobit bi uzimali, a sudbina srpskih rafinerija biće krajnje neizvesna, tim pre što će one, ovakve kakve su, proizvoditi i dalje sve veću ekološku štetu. Onda sledi novi zahtev Rusa da ekološku štetu pokriva kompletno - 100 posto - država Srbija, što je potpuno mimo svih standarda i standardnih ugovora koji se potpisuju. U standardnim ugovorima prodavac pokriva pet do 20 posto ekološke štete i to u zavisnosti od veličine ugovora. Kod velikih ugovora, kao što je ovaj u NIS-u, to bi moralo biti pet posto. Kod ugovora od manje vrednosti, taj iznos može ići i do 20 posto. Rusi traže, a bojim se da naša pregovaračka strana nema snage da se izbori za mnogo bolje, da država Srbija pokriva 100 posto ekološke štete. To mogu biti zaista enormni iznosi u narednih nekoliko godina i novi nameti na budžet i na građane Srbije.
RSE: Ako nas dve kao novinarke shvatamo o čemu se radi, kako tumačite to da ministri, Vlada, premijer, predsednik države i sve ličnosti koje treba da vode ovu zemlju u bolje, ne shvataju ovo o čemu sada razgovaramo?
Preradović: Vidimo da ima onih koji to shvataju, da ima onih, poput Mlađana Dinkića koji izlazi iz tog pregovaračkog tima, ali to nije dovoljno da se stvari za državu promene. Vidimo da i LDP u Skupštini pokreće ova pitanja. Bojim se da je ovo nešto na šta smo mi unapred pristali iz političkih razloga, a možda i Boris Tadić iz nekog razloga Putinove podrške u predizbornoj kampanji i rukovanja sa Putiom, što mu je sigurno donelo određene glasove, ne nebitne za njegovu pobedu. Mislim da nakon toga naša strana nije iskoristila mogućnost da popravi ovaj ugovor. Sada se pokušava to što pre završiti, pa su tako i ovi rokovi nekako potpuno ubrzani. Čini mi se da je 23. decembar za potpisivanje ugovora u Moskvi toliko blizu da su jako male šanse da se nešto ozbiljno popravi u ovakvom predlogu Rusa i da će biti samo kozmetičkih izmena njihovog predloga, a da će ugovor biti zaista na štetu Srbije.
RSE: Mislite li da će zbog ovako štetnog ugovora, koji će najverovatnije biti potpisan, neko kroz koju godinu zaglaviti u zatvoru?
Preradović: Neće jer se Vlada pobrinula za to da odgovornost za ovakav ugovor prebaci na Parlament. Potpuno je jasno da će u Skupštini Srbije sve stranke, uključujući i DS i DSS i Radikale i SNS, glasati za ovakav sporazum, osim G17, LDP-a i možda nekih vojvođanskih manjinskih stranaka. Potpuno je jasno da će ovakav predlog u Skupštini proći i to ne samo ovakav, nego bilo kakav. Čini mi se da je Vlada ovde vrlo lukavo svalila odgovornost na Skupštinu i biće objašnjeno da je to volja građana Srbije, preko njihovih poslanika, i da kao zakonodavno telo Parlament na tako nešto ima pravo.
RSE: Kako vidite recesiju u Srbiji u 2009. godini? Koliko će nas ošamariti?
Preradović: Čini mi se da će nas ošamariti poprilično. Izjave naših zvaničnika, pa i pojedinih potpredsednika Vlade, o tome da ćemo mi profitirati u ovoj krizi i da nama kriza ide na ruku, su neozbiljne i neutemeljene. O tome nam je govorio svetski ekonomski stručnjak na glasu, koji je boravio prethodnih dana u Beogradu i koji je rekao da bez obzira što je epicentar krize u Americi, periferija (a to smo mi) će više osetiti posledice ove krize jer smo jako zavisni od stranih investicija, kojih će biti mnogo manje nego do sada. Bićemo prinuđeni da se oslonimo na sopstvene snage, a one nisu velike.
Već sada vidimo prve posledice ove krize. Prema podacima Unije poslodavaca već je oko 5.000 ljudi u Srbiji ostalo bez posla. Čak su izašli sa najavama da će Niš biti jako pogođen ovom situacijom. Najavljuje se da bi čak 10.000 ljudi koji tamo rade u manjim i srednjim preduzećima moglo ostati bez posla. Tigar iz Pirota je jedan deo svojih radnika poslao na tronedeljni prinudni odmor, tokom koga će primati 65 posto plate.
Očito se obim proizvodnje u srpskim fabrikama jako smanjuje i očito će doći do daljeg talasa otkaza i u narednoj godini, iako to naši zvaničnici minimalizuju. Neka preduzeća su već počela sa smanjenjem plata, kako bi izbegla otpuštanja. Fond zarade žele da preraspodele da ne dođe do otpuštanja. U svakom slučaju privreda će osetiti najjače udarce, a samim tim i svi mi građani koji ovde živimo i radimo. Plate u javnom sektoru su gotovo zamrznute sa mogućnošću da rastu do osam posto, koliko je planirana inflacija u narednoj godini, što nije izvesno da će biti. Penzije su zamrznute. Dakle, svi ćemo živeti dosta gore i moraćemo se mnogo čega odreći. Sasvim sigurno nas ne čeka lepa godina. Mislim da ćemo posledice tek osetiti ozbiljno u 2009. godini.
RSE: S obzirom da pišete za podlistak Blica, koji se zove Novac i koji izlazi jednom nedeljno, koji je mali ekonomski časopis, kažite nam da li onaj koji ima novac na štednji u bankama, treba da ga podigne, ili ostavi u banci?
Preradović: Sasvim je jasno da će bankarski sistem u Srbiji opstati, da nema razloga za paniku i da nam se sistem Dafine neće ponoviti. Građani nemaju razloga za paniku. Sigurno je da su kamate bile najveće u nedelji štednje krajem oktobra i da će one biti nešto manje. Novac svih onih koji su položili svoj depozit u banke je sasvim siguran i tu neće biti nekakvih problema. Ne mislim da ima razloga da se novac povlači i čuva u slamaricama.