Najpre, čoveka koji će ubrzo prestati da bude predsednik Vlade Srbije, i čija će politika neslavno propasti na izborima. Potom, čoveka koji će baš tih dana osvojiti novi predsednički mandat, ali i nešto mnogo više od toga: političku moć kakvu sigurno niko u Srbiji nije imao u svojim rukama još od zvezdanih trenutaka Slobodana Miloševića. Na koncu, mada nama najmanje važno, vidimo čoveka koji će rokirati državničke funkcije, ali će ostati neprikosnoveni gospodar jedne sve jače, postmoderno »sovjetizovane« Rusije, one koja sebe voli da vidi kao mišićavu naftno-gasnu imperiju, a Srbiju kao jedan od svojih zabačenih klijentelističkih departmana.
Šta je u svemu tome »istorijsko«? Pa, ne dešava se baš svaki dan ono što se dešava akterima one fotografije, a nažalost i svima nama koji smo u njihovoj nadležnosti. Najpre, Vojislav Koštunica je politički spektakularno propao, a opet, suštinski delovi njegove političke doktrine, najpre oko Kosova i oko famoznog naftno-gasnog aranžmana sa Rusijom, tako su živahni i dan-danas da ih ni on lično ne bi mogao bolje provoditi. Čak bi im, takav kakav je, samo smetao... Tadić je, pak, trijumfovao nad Koštunicom u svakom mogućem smislu osim, gle, jednog, neko bi rekao suštinskog: porazio ga je tako što je preuzeo (uz eventualna manja friziranja) bitne elemente njegove politike, i to baš one koji Srbiju vuku na stranputicu, u koštuničarske bludnje »trećeg puta« između naporne Evrope koja »od nas svašta zahteva«, i stepske Imperije koja od Srbije ne zahteva ama baš ništa, osim svega onoga što joj se dopadne.
Boris Tadić je u onim predizbornim danima bio u popriličnoj panici, i kao da mu se činilo da ne mora mnogo da bude izbirljiv oko načina na koji će obezbediti pobedu, dodvoravajući se onoj vrsti neodlučnih birača koji pojačano luče hormone radosti na svaku priču o »slovenskoj braći« koja postoje samo zato da bi nas štitila i pazila, ili već tako nečemu. Tadićeva pobeda jeste de facto bila u najboljem interesu Srbije – o tome smo dosta pisali na ovim stranicama, dežurnim skepticima uprkos – i u to se ime moglo i moralo progutati štošta; samo, da li realizacija plana sa one fotografije spada u to »štošta«? Ne, nikako, toliko je bilo jasno i tada, a sada je još jasnije: ne morate biti ekonomski ili energetski »lumen« da biste videli da ceo ovaj posao veoma neobično miriše, da je bušan sa svih strana, da propušta vodu i preti da poplavi celu Srbiju.
Da li je moguće da Boris Tadić i Vlada Srbije nisu mogli da nađu načina da se časno izvuku iz ovog sosa (tačnije – lako za njih, nego da izvuku Srbiju)? Ili oni to uopšte i ne vide kao nevolju, nego kao divnu šansu za Srbiju? I šta u tom kontekstu znači sada već sasvim eksplicitno »izvlačenje« Mlađana Dinkića iz cele priče?
Ne treba zaboraviti, Dinkić i njegova stranka, kao i LDP, od početka gledaju na ovaj posao s velikim podozrenjem, kao na radikalno ekonomsko i političko štetočinstvo sa dalekosežnim negativnim posledicama, a izazvano trajnim napadom političkog slepila (zapravo, Dinkić je spominjao »masovnu histeriju«) oko Kosova, koje će Rusija tobože sačuvati za Srbiju, pa je red da zauzvrat dobije neki mali znak pažnje. Dinkića ne morate baš voleti – mada, priča se da ima i takvih – ali briljantan politički instinkt mu ne možete odreći, osim na sopstvenu štetu. Taktički, on je sigurno ponekad i grešio, ali strateški, još nikada. Takvi kao on greše samo jednom, kao mineri. Ako je ovo uistinu tako dobar posao za Srbiju, onda će se jednog dana tražiti zaslužnici za istoriju; naravno da bi se i Dinkić, kao i svaki političar, rado našao u takvom društvu. Zašto onda beži iz već postavljenog rama za kolektivni slavljenički kez? Ni to nije misterija. Ako je ovaj posao ipak na trulim temeljima, ako Srbiju može veoma skupo da košta (finansijski i još više politički), onda će se za to kad-tad tražiti krivci; Dinkić na vreme zauzima startnu poziciju sa koje će moći da kaže »jesam li vam lepo govorio«.
U međuvremenu, Rusija se radije bavila jednostranim fazoniranjem spoljnih granica Gruzije, čime je direktno odmogla čuvenu srpsku »pravnu i diplomatsku bitku za Kosovo«, a o legendarnom gasovodu sada neće ni da zucne, sve pravdajući se globalnom finansijskom krizom – onom istom za koju inače tvrdi da joj ne može ništa. Zvanična Srbija na to se kao malo mršti, nije joj baš milo, ali svejednako uporno tera u pravcu koji je, gle apsurda, trasirao onaj jedini sa trojne državničke fotografije koji više nije na vlasti. Hm, rekoh li da nije na vlasti? To je možda personalno tačno, ali suštinski... suštinski možda i nije.