Najnovije akcije državnih organa i čvrsta uveravanja koja stižu iz nadležnih institucija nagoveštavaju zauzimanje jasnijeg kursa u pogledu ispunjenja ove, pre svega, moralne, pa i državne obaveze, kao i promenu opšte političke klime, kada je u pitanju odnos prema ratnim zločinima. U tom kontekstu, direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić primećuje da je 2008. godinu obeležilo hapšenje i izručenje Radovana Karadžića:
"Hapšenje Radovana Karadžića jeste obeležilo 2008. godinu, ali je obeležila i jedna nova faza u odnosu države prema međunarodnim obavezama kada su u pitanju počinioci i optuženi za najteža krivična dela, kao što je genocid. Hapšenje Radovana Karadžića je proizvelo vrlo pozitivne promene u samom društvu i javnom mnjenju."
S druge strane, po Nataši Kandić, istu godinu obeležila je i nemoć države da uhapsi Ratka Mladića:
"Postoji jedna velika prepreka i pretnja uspostavljanju vladavine prava u Srbiji, a to je nemoć države da uhapsi Ratka Mladića, s obzirom da je postalo potpuno jasno da je taj haški optuženik pod jakom zaštitom i kontrolom delova institucija i grupa koje očigledno, u ovom slučaju, imaju veću moć od države i javne spremnosti države da uhapsi Ratka Mladića i preda ga Haškom tribunalu."
U uspostavljanju povoljnije društvene klime za suočavanje sa prošlošću, značaju ulogu imaju i aktivistkinje organizacije "Žene u crnom", koje neprekidno insistiraju na nekoliko principa – ukidanje Zakona o pomoći haškim optuženicima i njihovim porodicama, diskontinuitet sa zločinačkom prošlošću i uvođenje krivične odgovornosti za negiranje genocida u Srebrenici. Pored nedovoljnog angažmana političkog establišmenta, aktivistkinja ove organizacije Staša Zajović, takođe, kritikuje i deo sveštenstva Srpske pravoslavne crkve, za koju kaže da nema uticaj pomiritelja, kao što bi trebalo:
"Velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve na različite načine ugrožavaju mir. Umesto da mir za njih bude najviši etički i moralni princip, oni svojim delovanjem stalno potvrđuju tezu da je rat neminovan i da na ovom prostoru u poslednjih 200 godina treba da se ratuje jer je svakih 14 godina vođen jedan rat. Amfilohije Radović je nedavno rekao da će na Balkanu biti rata jer je Srbija nezadovoljna i ponižena, da će neko vreme vladati mir, ali da je taj mir samo priprema za rat. Dakle, smatramo da rat nije neminovan i da je naša osnovna odgovornost da ga ne bude."
U veoma osetljivom i komplikovanom procesu pomirenja i suočavanja sa bolnom prošlošću nisu retki primeri nepromišljenih ili neodmerenih izjava i postupaka predstavnika političkih elita. Poslednji u nizu primera, koji je izazvao posebnu pažnju hrvatskih medija je odlazak potpredsednika Srpske napredne stranke, do nedavno radikala, Aleksandra Vučića, u srpska sela zadarskog zaleđa. Upitan da li je imao neprijatnosti zbog pitanja upućenog u vezi sa zločinom u Škabrnji, Vučić kaže:
"Nije mi bilo neprijatno zbog Škabrnje pošto nemam problem da kažem da o nečemu ne znam dovoljno i da sam nešto više o tome saznao pre sedam dana, ali i da osuđujem taj zločin. Kao što vidite, sa tim nemam problem, apsolutno nikakav, i ne znam u čemu je problem kada kažem da osuđujem taj zločin - problem je u tome što neki drugi ne vide sve druge zločine. Oni nisu mogli da pronađu ništa što bi mi zamerili pa su mi prebacili što nisam čuo za Škabrnju, a oni nisu, zamislite, čuli za Oluju. Rekao sam da osuđujem zločine u Škabrnji i Ovčari, ali postoji i 400.000 hiljada proteranih Srba i 2.500 hiljade ubijenih Srba u Oluji – da li i oni to osuđuju. Valjda sam lud, ne znam, možda jesam, recite mi ako tu postoji neki problem."
U Tužilaštvu za ratne zločine, instituciji koja je pokrenula niz procesa protiv zločina počinjenih u Bosni i Herecegovini, Hrvatskoj i na Kosovu i čiji su predstavnici na razne načine osetili gnev simpatizera haških begunaca, smatraju da je uprkos brojnim teškoćama, ipak, došlo do značajnog pomaka u promeni društvene klime prema ovom pitanju. Portparol Tužilaštva Bruno Vekarić:
"Imamo jednu misiju koja je, s jedne strane, veoma opasna, ali i delotvorna. U Srbiji više niko ne negira postojanje ratnih zločina, postoje samo pokušaji relativizacije takvih zločina i smanjenja broja žrtava. Međutim, to su produkti koji polako odumiru, mislim da smo na dobrom putu da se suočimo sa našom prošlošću i da upravo na taj način omogućimo budućim generacijama da više nikada ne dođu u takvu situaciju."
