Nije napravljen jasan rez od politike Miloševića

RSE: Kako tumačite tužbu Hrvatske i protivtužbu koju Srbija najavljuje s obzirom na iseljenje 250.000 Srba iz Hrvatske u tim kritičnim godinama?

Kovačević-Vučo: Vidim to negativno. Stvarno je to stvar koja je morala da se reši. Ne govorim samo kao građanka Srbije o državi u kojoj živim i čija sam državljanka, već govorim jer mislim da to nije dobro za Srbiju. Do tužbe ne bi ni došlo da su se diplomatski odnosi i odnosi između dve države normalizovali, a pretpostavka za te odnose je ipak sagledavanje sopstvene uloge u ratu od 1991. – 1995. godine i distanciranju od politike Slobodana Miloševića, jasnom distanciranju od perioda ratova i politike koja je vođena u to vreme. Govorim iz pozicije nekoga ko živi u Srbiji i ko oseća odgovornost za ono što se dešavalo. Mislim da se Srbija, u želji da se demokratizuje posle 5. oktobra 2000. godine, nije na pravilan način bavila prošlošću i nije se na pravilan način distancirala od Miloševićeve politike. Nije napravila jasan rez i jasan diskontinuitet, nije napravila odmak od te politike, nego je čak za vreme Miloševića na određeni način to i legitimisala.

RSE: Mislite da je napravljen otklon od Miloševićeve politike, da Hrvatska ne bi dizala tužbu, ili mislite da to ne bi imalo uticaja?

Kovačević-Vučo: Mislim da bi imalo uticaja. Ako bi Hrvatska, čak i u takvoj situaciji, insistirala na tužbi, onda bi to stvarno bio problem Hrvatske i nešto za šta bi se zalagale ostale nevladine organizacije i insistirale na tome da se ta tužba na taj način ne vodi.

Normalizacija odnosa podrazumeva raščišćavanje stvari. Pošto se mi nismo suočili sa onim što se dogodilo, loša posledica svega toga jeste da se to radi preko sporova u Međunarodnom sudu pravde. Slična je bila situacija i sa BiH, iako postoje mnogo teže optužbe pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju u vezi sa Bosnom, odnosno presuda za genocid. Srbija i Bosna i Hercegovina nisu imale dobre odnose, nisu se ti odnosi nikada normalizovali na taj način da je moglo da se razgovara realno o onome što se dogodilo i da se prihvate zločini koji su učinjeni u naše ime. Mi ne možemo da pravimo neku lažnu ravnotežu u odnosu na ulogu Srbije i drugih država u ratovima od 1991. – 1995. godine.

Ipak mislim da ne bi ni bilo tužbe Hrvatske da su se odnosi između Hrvatske i Srbije normalizovali na jedan način da je Srbija prihvatila svoj deo odgovornosti u ratu. Mora od nečega da se počne. Onda neminovno dolazi pitanje a šta je sa Olujom, šta je sa 250.000 prognanih i izbeglih Srba u operaciji Oluja? Ne može se sada ni Blesak ni Oluja tumačiti samo kao posledica prethodnih događanja i prethodnih rezultata Republike Srpske Krajine i svih zločina koji su učinjeni u ime Srba u to vreme, ali sigurno da ne može ni da se izbriše taj period kao da nikada nije ni postojao. Uvek moramo da imamo na umu kako je počeo taj rat, moramo da se setimo balvan revolucije, moramo da se setimo i moramo da budemo svesni toga kako su šenlučili po Krajini i kapetan Dragan i Arkan, šta je radila JNA i Martić koji je bombardovao Zagreb i da je prethodna Republika Srpska Krajina u ime pravljenja velike Srbije i spajanja sa Srbijom bila očišćena od Hrvata. Tu imamo jedan ciklus progona, osvete, ubistava. Ne želim da amnestiram odgovornost za proterivanje 250.000 Srba, ali mislim da ne može ozbiljno o tome da se razmišlja a da se prethodno ne utvrdi naša uloga u doprinošenju te posledice.

RSE: Da li vas na neki način čudi taj tajming? Od Vukovara, koji je bio u jesen 1991. godine, do sada prošlo je 17 godina. Zašto tek sada tužba?

Kovačević-Vučo: Tužba je podneta 1999. godine od strane Hrvatske.

RSE: Zašto je tek sada ugledala svetlo dana?

Kovačević-Vučo: To je tajming Međunarodnog suda pravde. Tu ne vidim nikakvu teoriju zavere. Tužba je sada stigla na dnevni red. Odlučivalo se samo o nadležnosti. Mislila sam da će da se oglasi sud nenadležnim zbog tužbe koju je SRJ podnela protiv NATO, gde je sud oglašen nenadležnim. Upravo to što je SRJ, to jeste Srbija, prihvatila tu nadležnost, to je bio jedan od argumenata da se sud oglasi nadležnim i da ne odbaci tužbu Hrvatske. Mislim da taj tajming ne zavisi od Hrvatske. Počelo je o tome da se priča u poslednje vreme i ta se tužba aktivirala. Prethodno je bila aktualna tužba Bosne i Hercegovine protiv Srbije.

Jako je teško što će preko tužbe da se utvrđuju one činjenice koje su bitne i za Srbiju i za Hrvatsku, za dalji razvoj i za normalizaciju odnosa u regionu. Ne moramo da govorimo ni o kakvom pomirenju, ne moramo da govorimo ni o kakvim idealnim odnosima, ali da bi mi išli napred i ka Evropskoj uniji, da bi se na kraju očistili od te prošlosti, moramo da normalizujemo odnose sa našim prvim susedima, a mi smo sada u situaciji da smo gotovo u hladnom ratu sa svima.

RSE: Da li bi naša protivtužba, koja se najavljuje, uticala na te odnose o kojima sada govorite i mislite li da bi ona pred Međunarodnim sudom pravde bila uspešna?

Kovačević-Vučo: Mislim da neće biti uspešna pred Međunarodnim sudom pravde. Kada nešto takvo kažem, dobijem čitav niz pogrda, kao da govorim o nekim svojim željama. Mislim da će Međunarodni sud pravde, pre svega, da se bazira na onim dokazima koje Hrvatska bude podnela protiv Srbije ili SRJ, da je cela pozicija Srbije u tome da će Hrvatska da dokazuje da je SRJ izvršila agresiju na Hrvatsku, da Hrvatska nije rušila ni Kragujevac, ni Paraćin, ni Požarevac, ni Jagodinu, nego je SRJ, to jeste Srbija kao pravni sledbenik SRJ, srušila Vukovar, gađala Zagreb i vršila vojna dejstva, zločine i agresiju na teritoriji Hrvatske.

RSE: Na neki način slično je govorio i predsednik Mesić pre neki dan kada je rekao da ni jedna njihova puška nije opalila u Srbiji.

Kovačević-Vučo: To teško zvuči, ali to jeste tačno. To je ta činjenica sa kojom Srbija ne želi da se suoči. Stalno baratamo građanskim ratom, a taj građanski rat mnogi ljudi kolokvijalno koriste. U njemu su se tukli Srbi i Hrvati, Srbi i Bošnjaci, Hrvati i Bošnjaci, ali to je jedno simplifikovanje i pokušavanje da se krivotvori ono što se stvarno desilo. JNA, koja je stala na stranu Srbije i politike Miloševića, koja je sravnila Vukovar do temelja, Hrvati su proterani, znamo da se desio zločin na Ovčari, znamo da je bombardovan Dubrovnik i to je sve rađeno u ime homogenizacije srpstva u to vreme i jednog nacionalnog buđenja u Srbiji. Činjenica je da ni jedan jedini pedalj države Srbije, u onim granicama u kakvim je ona u to vreme postojala kao Republika SRJ, ali i sada kao država Srbija, nije pogođen ni jednim jedinim metkom od strane, niti Hrvatske, niti Bosne i Hercegovine.

Sada to teško zvuči da se izgovori ovde. Ljudi odmah imaju reakcije koje su iracionalne, koje vas optužuju za izdaju, protiv interesa i razvoja Srbije. Naprotiv. Mislim da jednom to moramo da izgovorimo. Nije u pitanju samo individualna krivična odgovornost za učinjene zločine. U pitanju je državna politika koja mora da se osudi. Ta politika je vođena u naše ime. Šta smo mi imali da tražimo na teritoriji Hrvatske u ratu koji je trajao četiri godine?

RSE: To je bila priča o zaštiti naših ljudi, Srba u Krajini.

Kovačević-Vučo: Ali kada se štite Srbi u Krajini, onda se to radi na drugi način. Srbi se štite politikom, a ne štite se ljudi koji podignu balvane, ograde svoju teritoriju i viču ovo je Srbija, Hrvati ovde nemaju šta da rade. Sećate se izveštaja na TV RTS koji je vodio Vučelić? Sećate li se izveštaja Brajevića o vozovima koji idu bez šina? Sećate li se tih ratnih poklika i te ratne propagande? To je bilo sve, samo ne zaštita Srba u Hrvatskoj. To je bilo guranje Srba u ponor i na kraju smo ih mi gurnuli toliko duboko da su oni izgubili svoju domovinu i da su u masovnom izbegličkom egzodusu došli u Srbiju, koja nije htela ni da ih primi. Slobodan Milošević i njegovi su zatvorili granice i hteli da ih gurnu u Bosnu.

RSE: Sačekali ste ih vi iz nevladinih organizacija i ljudi iz nezavisnih medija. Vi ste im donosili mleko i hleb i sačekivali na granici.

Kovačević-Vučo: Jeste, sačekivali smo ih mi. Kada smo ih primali u Beogradu u jednoj zgradi, tri sprata su bila puna zbog kolikih Srba iz Hrvatske. Ljudi Beograđani, koji su živeli u toj zgradi, su zahtevali da se sklone iz zgrade jer oni ne mogu svoje pse da izvedu na ulicu. Odnos prema tim ljudima u Srbiji je bio odvratan. Ti ljudi su posle iskorišćeni kao moneta za potkusurivanje, za dokazivanje koliko je politika prema Srbima bila neispravna, koliko su oni uspeli preko tog egzodusa da dokažu kakvi su ljudi Hrvati i kakva je hrvatska politika, a prema njima su se odnosili kao prema najgorim ljudima na svetu. Oni su bili dokaz srpskog poraza. Odnos prema njima je bio neljudski. Smeštani su u fiskulturne sale i saterivani na Kosovo. Nije im dozvoljavano da dođu u Beograd.

RSE: Osim onih koji su imali velike pare.

Kovačević-Vučo: Ti su došli na početku rata i zauzeli pozicije, oni su preko reda dobivali poslove, išli u škole i imali privilegovani status, ali prognanici iz Hrvatske posle Oluje su imali status koji nije bio dostojan ljudi.

RSE: Govorite stvari koje se srpskim ušima ne sviđaju. Zbog toga ste, kao i Sonja Biserko, Nataša Kandić i kao još neke osobe iz nevladinih organizacija, stalno bili pod pritiskom određenog dela javnog mnijenja. Da li je taj pritisak malo popustio?

Kovačević-Vučo: Ide u talasima. Taman popusti, pa onda čujem da nas je napala neka poslanica u Skupštini, poslanica Velje Ilića. Mi smo pod stalnim pritiskom koji je od 11. maja taman bio malo popustio na jedan način koji je bio primeren. Mogli smo da funkcionišemo bez nekih velikih problema. Za vreme Koštunice to je bilo strašno. Ali onda je krenuo napad na Sonju Biserko zbog izveštaja za 2005. godinu koji je bio do te mere brutalan da je izazvao šok. Iz svih mogućih medija su krenuli napadi na nju. Onda smo, praveći analizu tih tekstova, videli da se zapravo situacija suštinski nije promenila. Neki "državni neprijatelji" su markirani kao takvi i oni su u Srbiji izgleda jedina konstanta. Ti "državni neprijatelji" paradoksalno su postali "državni neprijatelji" od promene vlasti. U vreme Miloševića nije se tolika pažnja obraćala na nas. Svi su bili okrenuti protiv opozicije, pa tako i protiv nevladinih organizacija i protiv nas, ali od demokratskih promena, od 5. oktobra 2000. godine, naraočito posle ubistva premijera Đinđića, došli smo na jedan tako strašan udar koji nas je u pojedinim trenutcima onemogućavao da normalno radimo. Morali smo da se bavimo objašnjavanjem ko smo, šta smo i šta radimo, a ne nečim što jeste definisano kao naš posao.

RSE: U budžetu za narednu godinu je predviđena neka svota novca za saradnju nevladinih organizacija, za neke zajedničke projekte Vlade i nevladinih organizacija. Opozicija, a naročito Radikali, se bune protiv toga.

Kovačević-Vučo: Nama je to u principu svejedno. Mi nismo nevladina organizacija koja sarađuje sa Vladom. Mi nismo dobrodošli. Postoje određene organizacije koje su se prilagodile evropskim projektima Evropske komisije, koje se zovu nevladine organizacije za partnerstvo sa Vladom. Te nevladine organizacije se doživljavaju kao organizacije koje bi trebalo da budu na neki način servis Vladi i Vladinoj politici u izvršavanju onoga što Vlada nije u stanju sama da uradi, što može da bude određeni segment delovanja nevladinih organizacija, ali i ne mora.

Branitelji ljudskih prava i nevladine organizacije koje se bave ljudskim pravima nisu u toj situaciji da budu u partnerstvu sa Vladom. One uvek imaju određenu distancu prema svakoj Vladi, pokušavajući da sagledaju ono što nije dobro, da ukažu, mada može da postoji i neki zajednički projekat.

Postoje nevladine organizacije čija je jedina svrha da se što bolje integrišu u poslove sa Vladom. One dobro prolaze, one dobijaju sredstva i iz fondova Evropske unije i od naše Vlade. Mi nismo u toj poziciji jer mislimo da to nije dobro pošto to guši samu prirodu nevladinih organizacija. One treba da budu samostalni subjekti koji može da radi određene poslove koji su korisni za razvoj države, društva, za razvoj Srbije, za modernizaciju, za demokratizaciju, za ljudska prava, ali nikada ne smeju da budu servis Vladi. Mislim da to partnerstvo sa Vladom sve više postaje to.

Nevladina organizacija Centar za razvoj neprofitnog sektora je napravila analizu čuvene linije 4-8-1, budžetske linije preko koje pojedina ministarstva dele ogromne pare nevladinim organizacijama. Ustanovljeno je da kada se kaže nevladine organizacije, ljudi obično misle na nas prokužene, a zapravo se ta sredstva dele u ministarstvima, ili crkvama, ukoliko je u pitanju Ministarstvo vera, ili sportskim društvima, ukoliko je u pitanju Ministarstvo sporta i omladine. Neka ministarstva nisu dala podatke o tome, ali se sigurno ne dele niti daju nevladinim organizacijama, onima koje upravo utiču na donošenje odluka i koje vrše pritisak na Vladu da bi uspostavila određene standarde.

RSE: Da li to znači da bi trebalo da budete tolerantniji i podobniji da biste dobili neku finansijsku saradnju?

Kovačević-Vučo: Ubeđena sam da sam tolerantna. Mislim da sam i preterano tolerantna, ali ako bude finansijska saradnja kriterijum i ključna reč koja će da opredeluje našu aktivnost, onda zaista mislim da mi ne treba ni da postojimo kao nevladina organizacija. Mi jesmo tolerantni i zaista smo spremni da učestvujemo u svakom projektu koji treba da zadovolji neke standarde koji nisu zadrti, nego su neophodni Srbiji da bi išla napred. U svakom takvom projektu smo spremni da učestvujemo, ali da maskiramo stvari i da učestvujemo u nekim obmanama - mi nikada nećemo pristati.