Jeremićev paradiplomatski istup možda je bio samo nusposledica neprijatne psihofizičke pojave zvane „jet lag“, a koja se i čoveku najboljeg zdravlja zna javiti nakon dugog avionskog leta. A poznato je da mlađani Jeremić već preko godinu dana jedva da izlazi iz aviona, obilazeći planetu uzduž i popreko, razgovarajući neumorno na svim dijalektima sa predsednicima, opremijerima, kraljevima, carevima, kalifima, sultanima i poglavicama u nameri da spreči proglašenje nezavisnosti Kosova. Ups, pa to je već proglašeno: pa dobro, onda u nameri da spreči priznavanje Kosova. Ups, pa priznalo ga je već preko pedeset država, među njima mnoge najmoćnije; pa dobro, onda u nameri da spreči da ga prizna šezdeset država... sedamdeset država... osamdeset država... kako god okreneš, biće razloga da Jeremić ne izlazi iz aviona još narednih nekoliko godina, možda i decenija. Sva sreća da je tako mlad, moći će još dugo da služi Otadžbini. Možda bi pravo rešenje bilo da ga se pošalje na duži izlet na onu Međunarodnu kosmičku stanicu u orbiti Zemlje, da bude prvi Srbin u kosmosu. Tako bi se barem sprečilo da priznavanje nezavisnosti Kosova postane intergalaktički fenomen, što bi znatno popravilo naše šanse, barem sa stanovišta „kosmičke pravde“.
Sve ovo deluje vrlo šaljivo – tja, u principu je izuzetno teško zadržati ozbiljnost govoreći o nadobudnom „jeremićevskom“ pristupu spoljnoj politici Srbije – ali nije da posledice ne mogu da budu ozbiljne. Nova, „proevropska“ vlada čini neoprostivo malo - a i to što čini, čini neoprostivo kolebljivo i neoprostivo sporo – da Srbija uhvati ozbiljan i opipljiv evrointegracijski priključak, neki njeni delovi čak se aktivno trude da i to malo ometu, a u međuvremenu se ka Srbiji valja težak i taman gradonosni oblak svetske finansijske krize, koji će Srbiju možda naizgled periferno pogoditi, jer je sama Srbija u poslednjih dvadesetak godina postala duboko periferna zemlja, ali i takav udar može za nju biti veoma, veoma težak, onako kako je organizmu koji je ostao bez imuniteta i najbezazlenija prehlada kobna. A najbolji imunitet, najefikasniji „vitamin C“ upravo je članstvo u Evropskoj uniji, kao što vidimo na primeru Mađarske i drugih nedovoljno stabilnih centralnoevropskih zemalja, koje će dobiti izdašnu pomoć za konsolidaciju stanja. Od koga Srbija da dobije takvu pomoć? Sama sebi ne ume pomoći, jer je preslaba i presiromašna, a ovako „sama na svetu“ teško da to može očiekivati od nekoga drugog, naročito od onoga na kojeg njen pomalo neobični ino-ministar još i podiže glas, mada mu je još i te kako dužan.
U nedelji u kojoj je Amerika glasala za predsednika za kojeg je navijala ubedljiva većina ostatka sveta, možda ipak treba poentirati nekakvom nadom: ta, nisu li baš „promena“ i „nada“ bile glavne reči u Obaminoj kampanji? Samo, što se Srbije tiče, i ta se nada može brzo izjaloviti, ako se odavde na Obamu bude gledalo samo ili prevashodno kroz njegov „odnos prema Kosovu“, za koji je teško verovati da će se razlikovati od odnosa dosadašnje administracije. Naprosto, ta je stvar i za SAD i za EU svršena. Srbija je već jednom, sasvim nedavno, bila među retkim „spoljnim neprijateljima“ jednog globalno prilično omiljenog američkog predsednika (Clintona). Hajde de, bila je to mračna, Miloševićeva Srbija; da li je moguće da će demokratska Srbija napraviti sličnu grešku? Ako Jeremić nastavi sa jeremijadama, i ako virtuelno „Kosovo“ i dalje bude bedna zamena za stvarnu i suvislu spoljnu politiku Srbije, onda ni to nije isključeno. Jedina dobra stvar je štro bi to Tadića isteralo na čistac: on bi morao lepo da nam objasni da li to on govori kroz Jeremića, ili se to ovaj leteći mladić šali na svoj način, a na naš račun.