RSE: Misija Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) je ponovo u Beogradu i ostaje do 9. novembra. Razgovori su počeli sa Vladom, sa Narodnom bankom i drugim relevantnim faktorima u ekonomskom životu. Šta možemo očekivati? Nedavno su bili u Beogradu i nisu potpisali sporazum koji je trebalo da se potpiše. Da li će sada biti potpisan? Da li to znači neke pare, ili je nešto drugo u pitanju?
Stepanović: Kako smo čuli od srpskih zvaničnika, sada se od MMF-a ne traži novac ili krediti. Prema onome što čujemo iz Vlade i Narodne banke, Srbiji trenutno nije potreban novac, u smislu kredita MMF-a, već je reč o aranžmanu koji je bitan, kako zbog unutrašnjih razloga, tako i zbog spoljašnih.
Aranžman s MMF-om ne mora da bude finansijski, niti taj aranžman mora da podrazumeva kredite. Bez novca to znači aranžman koji podrazumeva određeni dogovor sa MMF-om u ekonomskoj politici kojeg morate da se pridržavate. Ako MMF sa nama sklopi sporazum o tome da smanjimo javne rashode, onda MMF prati taj proces. To je jako veliki signal za strane investitore i za druge zemlje, da vide da li se i kako se Srbija ponaša u ekonomskom smislu u ovom trenutku. Ako MMF kaže da smo se jedno dogovorili, a mi to prekršili, onda oni sa nama ne mogu nastaviti aranžman i to je strašno loš signal za Srbiju. Ako kaže obrnuto, da je to dobro i pohvali Srbiju, onda je to dobar signal i za strane investitore i za strane kreditore da je Srbija odgovorna zemlja koja se ponaša ekonomski odgovorno.
RSE: Moglo bi se reći da je MMF kontrolor, ali i garant da poštujemo pravila koja se traže?
Stepanović: Upravo je to suština cele priče. On je prvo kontrolor da li sprovodimo ono što se od nas očekuje i na šta smo se dobrovoljno obavezali. Ako je to tako i ako on kaže da se pridržavamo svega, onda on pred međunarodnom zajednicom garantuje da vodimo ispravnu ekonomsku politiku. Time se povećava rejting zemlje, time se dokazuje stabilnost i daje pozitivan signal stranim investitorima i kreditorima da smo zemlja koja vodi ozbiljnu i čvrstu ekonomsku politiku, onakvu kako smo se sami sa MMF-om dogovorili.
RSE: Sve vesti koje dolaze iz razvijenog sveta, koji je sada u ozbiljnoj krizi, govore da će se investicije smanjiti, da će biti otpuštanja radnika. Šta možemo u toj situaciji da očekujemo?
Stepanović: Možemo da očekujemo što i ceo svet. Mi ne možemo biti mimo sveta. Mi smo mnogo mala zemlja, slaba, sa svojim problemima i bez svetske ekonomske krize. Sa svetskom ekonomskom krizom, svetskom recesijom, ne možemo očekivati da ostanemo zaštićeno ostrvo, da samo kod nas bude dobro i da nas ta kriza nigde ne okrzne.
Ako se sada ceo svet odluči na štednju, što će morati da se desi, onda se samim tim smanjuju šanse za naš izvoz, koji je ionako kuburio. Nismo imali mnogo šta da izvezemo svetu. Kada se sada i njihova potrošnja smanji i svede samo na neophodne stvari, samim tim mora i naš izvoz da se smanji. Kada se smanji izvoz, povećava se spoljno-trgovinski deficit. Ne želim da budem katastrofična ni da ulivam ljudima lošu energiju, ali ne može Srbija ostati zaštićeno ostrvo u vreme kada ceo svet ne zna ni kada će kriza da se završi, niti da li će biti gore nego što je sada.
RSE: MMF će nam verovatno i ovaj put zameriti što nam je javna potrošnja ogromna.
Stepanović: Hoće sigurno. To će da bude jedna od prvih stavki. Mi smo, kao što znate, pre dve godine ispratili MMF. Postojao je retki konsenzus među strankama da ne žele novi aranžman sa MMF-om i jedva su čekali da MMF-u vide leđa jer im tada nije bila potrebna kontrola. Jedna od ključnih stavki jeste smanjenje javne potrošnje, a samim tim smanjenje budžetskog deficita.
RSE: Zašto izbegavamo reformu javne potrošnje?
Stepanović: Razlog je što imamo permanentne izbore. Prvo su bili predsednički izbori, koji su morali da se plate, tu su i data obećanja. Onda smo imali parlamentarne izbore. I tu su davana obećanja koja sada treba da se realizuju. Povećana su očekivanja ljudi. Obećanja, na osnovu kojih je neko došao na vlast, ne mogu da se ispune. Pitanje je koliko će ljudi za to imati razumevanja. Vlada zbog toga gubi podršku. Sada je tu pitanje snage i čvrstine Vlade da kaže da jeste obećavala, da je to istina, ali u nekim drugim uslovima, u drugim okolnostima. Sada je nastupila svetska kriza i morta se štedeti. Ne može penzija biti 70 posto prosečne plate, bez obzira koliko mi imali razumevanja za penzionere i potpuno shvatali da su penzije male i nedovoljne za pristojan život, ali penzije su onolike koliko sebi ova država može da dozvoli.
Ljudi koji rade u javnom sektoru će sigurno očekivati da im se povećaju plate, ali to ne možete da uradite bez velikih problema za budžet jer morate da isplatite i staru deviznu štednju i spoljne dugove i penzije, a ako povećate plate, taj balon će pući i priliv se smanjuje. Mislim da će morati da se zavede oštra štednja. Pitanje je samo koliko će Vlada biti u stanju da to sprovede.
Za unutrašnje potrebe je MMF Vladi dobro došao da se, ako treba, na njega pozove i da kaže da ako ne želimo da se taj aranžman sruši, mi se moramo pridržavati zadatih uslova, a to je da se javna potrošnja smanji.
RSE: Javna potrošnja je već odavno jedna od glavnih tema među ekonomistima, ali se postavlja pitanje tih ogromnih plata, koje su, koliko vidimo, najveće u državnim firmama. Ako privatnik smatra da mu je neki menadžer dragocen, on mu može dati platu koliku hoće, ali ono što mu daje državna firma, to je ono što je stiglo od svih nas.
Stepanović: Privatnik nekome može da da milion eura ako proceni da mu taj menadžer toliko vredi i da će više od toga da mu zaradi. Kod nas je apsurd da rast plata ne vuče privatni sektor, nego državni, javna preduzeća. Ako je u državnim preduzećima i u javnim preduzećima plata toliko visoka, da je viša od one u privatnom preduzeću, onda će privatno preduzeće izgubiti svoje menadžere, koji će da se grabe, guraju i traže političke veze da odu u državna i javna preduzeća. Pošto privatno preduzeće živi od profita i ne sme to sebi da dozvoli, onda i ono mora da povećava plate i da stiže javni sektor, što nije normalno. U razvijenim evropskim zemljama, onaj koji želi da živi spokojno i stabilno, ali sa manjom platom, ide u državni sektor. Onaj koji želi da rizikuje i zavisi isključivo od svoga rada i rezultata rada, ide u privatni sektor jer tamo je sve moguće. Može da dobije onoliko koliko je u stanju da zaradi.
Ovde rast plata diktira državni sektor. Ne bi bilo normalno da se svi grabe da idu u državne kompanije. Zašto bi, ako tamo plate nisu do te mere atraktivne. Na taj način stalno tu spiralu pomerate i povećavate gornju granicu. Kada stalno povećavate plate, onda i drugima rastu apetiti. Na taj način se stalno povećava javna potrošnja.
RSE: Nije reč samo o tome. Radi se i o jednom naglom bujanju administrativnog aparata. Imamo jednu novu funkciju koja se zove državni sekretar u svakom ministarstvu. Niko ne zna šta radi taj državni sekretar. Imamo ministra, državnog sekretara, pomoćnike ministra i po pet-šest savetika u svakom ministarstvu.
Nije normalno da jedan ministar ima po sedam, osam ili više savetnika, pa da ima i državne sekretare i pomoćnike. Izvinjavam se, ali koliko ljudi njega treba da opslužuje, a da ne kažem da ima i sekretarice i službenike. Svedoci smo da se taj državni aparat iz godine u godinu povećava i kako koja vlast dolazi, ona dovodi svoje ljude, a ovi koje je dovela prethodan vlast, takođe ostaju. Onda se kod nas samo povećava obim državnog aparata. Očigledno da je to u ovim turbulentnim i nesigurnim vremenima jako popularna pozicija. Kada se nakačite na državne jasle, ne morte da brinete. Vama plata stiže svakako i preduzeće neće da vam propadne. Sve veći broj ljudi pokušava da se ubaci u to, a pošto se nama vlasti vrlo često menjaju, onda svako dovede svoju garnituru ljudi da bi im se, ili odužili, ili nečim zadužili. Onda dođemo dotle da kroz ministarstvo ne možemo da prođemo od silnih ljudi za koje ne znamo ni šta tačno rade.
RSE: Apetiti rastu. Bilo je nezamislivo pre 10-15 godina da neko ko odlazi sa bitne funkcije kupuje dva audija, a svaki košta po 200 hiljada. Kome kupuje? Šta će mu ti automobili na kraju njegovog mandata? Kažu da se u Skupštini Srbije popije 53 litre viskija mesečno, ali nisam nikada primetila nekog pijanog za govornicom.
Stepanović: To ne mogu da shvatim. Sve i kada bih htela da pijem viski, nemam vremena. Ne znam kada ću da pijem toliku kafu i viski jer ne znam gde mi je glava od ujutro do popodne. Ako imate vremena, to znači da nemate posla. Ne može raditi obe stvari. U državnoj upravi, svuda u svetu, kao i u administraciji svuda u svetu, rade ljudi koji ne crkavaju od velikog posla, ali je pitanje da li su makar dovoljno zaposleni ili zaista ne znaju čime da ispune dane.
Audiji su zaista veliki skandal. Nema veze što je na kraju mandata. I da je na početku ili usred mandata, ne možete u Železnicama Srbije, koje nisu privatno preduzeće, da trošite novac na audije. Neće zbog njih stati železnice, ali to nije ukusno, da ne kažem moralno.
RSE: A pri tome na pružnim prelazima nema rampi, pa ljudi ginu.
Stepanović: Naravno. Čak i da ima na pružnim prelazima rampi i da sve funkcioniše fantastično, to nije privatni novac i ne smete ga rasipati na taj način. Pogledajte strane kompanije koje posluju u Srbiji. To su privatne kompanije. One su krajnje ekonomične. Njihovi menadžeri ili direktori nemaju vozača koji će da ih vozi, nego oni dobijaju službeni automobil koji će da voze sami. Retko dobijaju audija. To baš mora da bude neka mnogo jaka kompanija i mnogo krupan menadžer. Ostali dobiju škodu neke bolje kategorije ili pežoa. Neće dobiti najskuplji automobil. To su naši ostatci iz prošlosti. Kada su se skupljali direktori firmi ili banaka, uvek je bilo smešno gledati ispred zgrade reviju automobila i vozače koji tu stoje. Očigledno su se direktori takmičili ko ima bolji automobil, da ga pokaže. To više nije to vreme. To sada jedino može u državnim preduzećima u kojima ne postoji dovoljna kontrola. U privatnoj kompaniji itekako morate da objasnite zašto ste toliko i toliko novca dali na dva luksuzna automobila. Da li je moguće da niste mogli taj novac pametnije da potrošite jer ste potrošili zaradu i profit akcionara te kompanije. Kod nas u državnoj firmi to može jer to niko ne kontroliše.
RSE: Videli smo na televiziji Oli Rena i naše tajkune na čelu sa Miškovićem, kao i neke naše ministre. Kako je to delovalo na vas?
RSE: Hoćemo li imati koristi od toga?