U jesen i u zimu Srbi obično dobiju po koje kilo više, vreme je slava, pa već sada mnogi počinju da brinu o tolikim izazovima. Taman prođe sveti Arhanđeo, dođe sveti Nikola, prođe sveti Nikola, dočeka te Jovan... i tako redom. Ali, nije izazov samo slava prijatelja kod kojih ne smeš da izostaneš, već uz to dolaze i slave raznih institucija i partija.
Ako si član Demokratske stranke Srbije ili Demokratske stranke, ne ginu ti u partijskim prostorijama razne đakonije na Đurđevdan, ako si Radikal – na dan Tri Jerarha, Vukovog Srpskog pokreta obnove omastićeš se na Vidovdan, Ilićev novosrbijanac neće preskočiti Svetog Simeona Mirotočivog, ako si blizak Karađorđevićima, u Belom dvoru te čekaju poslastice za Svetog Andreju Prvovenčanog, ako si blizak Upravi carina, sledi ti iće i piće na Svetog Mateju, u Sindikatu mašinovođa čeka te Ognjena Marija i tako redom...
Šta su zapravo slave u Srba, podseća publicista Mirko Đorđević:
"Čisto porodični praznik koji traje od paganskih vremena, a koji je kasnije hristijanizovan."
Pa, ako je tako, otkud da političke partije listom imaju svoju slavu? Mirko Đorđević:
"To nije deo naše srpske pravoslavne tradicije, to je jedna novotarija sa političkom konotacijom. Pokojni Desimir Tošić, koji je jedan od osnivača Srpske demokratske stranke, govorio je o tome u više navrata, ali uzalud - političke partije ne mogu imati krsne slave jer nisu osobe, to su institucije."
Vraćamo se Beogradu i regulisanju krsne slave u Statutu grada. Svakog proleća (ovog je to bilo 17. maja) litija kreće centrom grada, Beograđani već navikli na procesiju koja zaustavlja saobraćaj i pešake.
Šta je zasmetalo Liberalno demokratskoj partiji, pa je predložila amandman da se krsna slava ne unosi u novi Statut grada, objašnjava Čedomir Jovanović:
"Mi mislimo da je to jednako nelogično kao što bi bilo nelogično da se Ustavom Srbije propiše slava Srbije. Nemamo ništa protiv religije, ali mislimo da joj je mesto negde drugde, a ne u aktu kojim se uređuje funkcionisanje jednog grada. Ona nikada nije slavljena na ovakav način, a počeli su da je slave oni koji su se pedeset godina obračunavali sa pravoslavljem i hrišćanstvom u Srbiji."
"Ubijanje duha srpskog naroda"
Reakcije na ovaj amandman bile su žestoke. Kao na ubod u zenicu oka. Saopštenje Koštuničine Demokratske stranke Srbije:
"Predlog da se ukine krsna slava grada Beograda predstavlja vrhunac ponižavanja Beograđana i svih građana Srbije. To je pokušaj da se uništi identitet našeg naroda". U toku je "teritorijalno rasparčavanje zemlje, kao i uništavanje najvećih državnih preduzeća", a sada se "paralelno sprovodi i ubijanje duha srpskog naroda".
Za predlog i argumente Liberalno demokratske partije većina stranaka nema razumevanja. Nataša Jovanović, Srpska radikalna stranka:
"Od svih pravoslavaca u svetu jedino mi Srbi imamo krsnu slavu, to je i naš zaštitni znak i svetac koji štiti grad Beograd."
Zoran Alimpić iz odborničke grupe Tadićeve Demokratske stranke objašnjava zašto se krsna slava našla u Statutu grada:
"Svaki zaseok, selo ili grad u Srbiji ima svoju slavu i to je jednostavno jedan običaj koji postoji. U statutima mnogih gradova u Srbiji se navodi slava, u Nišu, Čačku, Sokobanji, Vranju... Beograd je jedan od gradova koji je poslednji dobio svoj statut i smatrali smo da je normalno da osim odredbe o prazniku grada, Dani Beograda, stoji i odredba o slavi grada, a to je Spasovdan koji se u Beogradi zvanično slavi od 1403. godine."
Publicista Mirko Đorđević na to kaže:
"Tačno je da mnogi gradovi u Evropi od starine imaju svog patrona zaštitnika, ali se ta tradicija u evropskim gradovima vremenom gasila tako da danas parisku slavu slave u crkvi, ali to više nije oficijelna gradska slava u sekularnoj Francuskoj, a to se događa i u Rusiji."
Crkvi su državna vrata širom otvorena još '90-ih godina, kada je bezbožnik Milošević bio sa popovima na “druže”, ipak, vrhunac klerikalizacije, kažu, bila je u vreme vladavine Vojislava Koštunice. Da li će Tadićevo vreme ostati upamćeno kao vreme odvajanja crkve od države ili, naprotiv, čuvanja Koštuničine tekovine, možda je rano govoriti. Mirko Đorđević kaže da bi sekularizacija Srbije značila dobitak i za samu crkvu, a o novotarijama koje su tako vidljive, još dodaje:
"Crkva ne može da osveštava sve i svašta, ne mogu se osveštavati oružja, tenkovi i borbeni avioni koji seju smrt, ne mogu se osveštavati javne kuće i kafane – ovo je politizacija tradicije. To je sve što imam da kažem."
