Odnos saosećanja sa žrtvama u srpskoj javnosti verovatno bi se brže gradio, kada bi noseći faktori u društvu istupili smelije i odgovornije prema istini o događajima iz leta ’95. godine kada je ubijeno oko 8.000 ljudi iz srebreničke enklave. Istoričarka i saradnica instituta za noviju istoriju Olga Manojlović Pintar upravo u tome vidi i objašnjenje toga što prošlogodišnja presuda Međunarodnog suda pravde u Hagu, utisak je, nije puno promenila:
“Odgovornost srpske zajednice, javnosti uopšte, leži u tome što je od mnogobrojnih učesnika u javnom životu potrebno očekivati mnogo snažniju i veću inicijativu za suočavanjem naše sredine sa onim što se zaista dogodilo i za traganjem za odgovornošću za to što se istina o Srebrenici ovde još uvek potiskuje.”
Stav osude, odgovornosti i kajanja ne dominira ni među poslanicima izuzetno šarenolike vladajuće koalicije, a posebno ne među jednako podeljenim opozicionim predstavnicima naroda. Komentari u Skupštini Srbije na inicijativu Mustafe Cerića kreću se od poziva da se nađe prikladan način za podsećanje na sve žrtve bosanskog rata, pa do negiranja srebreničke istine. Prvu opciju prihvata šefica poslaničkog kluba Demokratske starnke Nada Kolundžija:
“Ni jedna inicijativa koja vodi ka tome da se ne zaborave nevine žrtve nije sporna. Međutim, mislim da bi možda sa stanovišta pomirenja i sa stanovišta opomene svih, možda trebalo tragati za načinima koji bi na neki način bili pomen za sve žrtve. Ako sve žrtve nemaju isti tretman onda je to možda dominantno političko, a ne civilizacijsko pitanje, što svakako treba da bude.”
Za Srpsku radikalnu stranku ni presuda Međunarodnog suda pravde, niti gomila arhivske dokumentarne građe, pa ni ispovesti svedoka i žrtava, i dalje nisu dovoljni dokazi da je u Srebrenici učinjen genocid nad Bošnjacima. U tom kontekstu je i komentar poslanika partije Vojislava Šešelja, Dragana Todorovića:
“Očigledno je da se na svaki mogući način eksploatiše Srebrnica, ta laž koja je već poprimila ozbiljne razmere, eve trebalo bi da dobije još jednu dimenziju da se to ozvaniči u Evropi kao dan žalosti za događaj koji se nije desio. Pre svega trebalo bi uložiti sve napore da se definitivno utvrdi istina kada je u pitanju Srebrenica.”
Dobro je poznato da se Šešeljeva partija u proteklih mesec dana pocepala na dva dela, pri čemu su na videlo izašle duboke i iznenađujuće razlike između radikala lojalnih u Hagu pritvorenom lideru i onih koji su partiju napustili predvođeni Tomislavom Nikolićem, koji je od nedavno lider Srpske napredne stranke. Međutim, ako je lista razlika duga, u odnosu prema Srebrenici vlada potpuno slaganje, u šta uverava i ova izjava Nikolićevog naprednjaka, generala u penziji, Božidara Delića:
“Kako se žrtve jednog naroda ističu, tako se protiv onog drugog, u ovom slučaju srpski vodi medijska hajka. I svaka druga hajka se nesmanjenom žestinom vodi evo već više godina.”
Opšti konsenzus o Srebrenici danas u Srbiji izgleda jednostavno neostvariv, možda i manje nego pre tri godine kada su organizatori novosadskog muzičkog festivala Exit zbog negativne reakcije javnosti odustali od ideje da u ponoć 11. jula na kratko prekinu program i time tišinom obeleže deceniju od masakra. Niz događaja koji su se zbili nakon hapšenja Radovana Karadžića potvrđuju da ovde mnogi ne bi prihvatili ideju o Danu žalosti za žrtve Srebrenice, baš kao što i naša kratka anketa ukazuje na velike razlike u stavu javnosti. Beograđane smo pitali da li podržavaju ideju o danu žalosti:
“Treba obeležiti sve genocide. Ali, u principu, duži su malo koreni svega toga.”
“Bolno pitanje – ne bih se izjašnjavala.”
“U svakom slučaju treba tražiti korene toga, a zločin je zločin.”
“Ne, to nije bio genocid. Zato što nisu nevini stradali nego oni koji su borili. I nije 7.000, nego 2.000.”
“Svakako bi trebalo obeležiti. Kao altruista to kažem, iako sam Srbin. Svakako.”
Dušan Bajatović, poslanik Socijalističke partije Srbije, koja je ovih dana među najglasnijima u pokušajima da se zabrane fašističke organizacije, odnos prema Srebrenici nadovezuje na odnos i prema zločinima počinjenim u Drugom svetskom ratu:
„Možemo obležiti Srebrenicu, kad bude obeležen Jasenovac recimo danom žalosti u Evropi.“
Činjenica je da je prostor Balkana ispunjen nezamislivim tragedijama koje su obeležile dvadeseti vek ali, takođe je činjenica, da je današnja Evropa izdvojila Srebrenicu kao presedan koji se dogodio na kraju tog veka, komentariše istoričarka Olga Manojlović Pintar:
„To naravno ni u kom slučaju ne umanjuje ono što se dogodilo u Jasenovcu, ali ja mislim da te dve inicijative nikako jedna drugu ne isključuju. Ali u svakom slučaju zbog jedne zdrave političke klime u Srbiji potrebno je Srebrenici dati ono mesto koje ona u krajnjoj liniji i odlukama Međunarodnog suda dobila u svetskoj politici.“
Trinaest godina posle zločina, u Srbiji strasti uvek narastu kada se progovori o njemu. Srebrenica je i dalje tema za polemike, ne suočavanje i kajanje.
