RSE: Odlazite u Vašington. Kojim povodom? Da li zbog finansijske krize koja već ima planetarne razmere, ili zbog nekih drugih razloga?
Jelašić: Razlog nije finansijska kriza, razlog je regularno zasedanje Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Svetske banke, što se dešava dva puta godišnje. Tamo predstavljam Srbiju. Srbija je član MMF-a i Svetske banke. Sigurno je da će se o ovoj finansijskoj krizi pričati i tokom ovog vikenda, više nego o ičemu drugom. U Vašingtonu se o tome i sada priča, a to ne samo u finansijskom sektoru, nego po svim ulicama naše planete.
RSE: Kada se vratite u Beograd, očekivaće od vas da objasnite sve oko krize koja se dešava.
Jelašić: Odbor za finansije me je pozvao da dođem. Nadam se da ću to uspeti da uradim pre odlaska u Vašington, pošto smatram da je jako važno da i ljudi u Skupštini imaju informacije iz prve ruke kakav je uticaj svetske finansijske krize na našu privredu, na naše građane, na naš bankarski sektor. Mislim da je bolje da umesto toga što ljudi neodgovorno pričaju o tome šta se dešava na jednom drugom mestu, pokušaju da dobiju informacije iz prve ruke. Mi im tu informaciju možemo dati i uvek ćemo otići u Skupštinu, ako nas pozovu iz Odbora za finansije, da objasnimo šta se dešava. Kao i uvek, nešto će se nekome svideti, nekome se neće svideti, ali u taj deo ne mogu da ulazim. Mogu samo da kažem šta se dešava.
RSE: Kreditna politika je dinarska i devizna štednja naših građana. Šta će se tu dešavati? Ima nekih indicija da neke banke daju samo po 500 eura pri podizanju novca, a druge kažu da je 3.000 eura zagarantovano, bez obzira na visinu uloga.
Najbolje mesto da se drži novac su banke. Ne samo da je to najsigurnije mesto, ali se tamo može zaraditi i lepa kamata - u dinarima 14 ili 15 posto, a u devizama sedam, osam, ili devet posto, zavisi od banke. Ne vidim nikakav razlog zašto bi neko prespavao par noći sa svojom deviznom štednjom jer od toga, ne samo da će imati nemiran san, nego neće ni zaraditi kamatu, što je jako važno, pre svega u vremenu kada svako želi da ima sve više i više novca. Novac će se povećati samo onda kada se drži na bankarskom računu.
Za razliku od ostalih zemalja, pošto smo bili mnogo restriktivniji nego svi ostali, oko 35 posto bilansne sume bankarskog sektora je, ili u sefu poslovnih banaka, ili je kod Narodne banke zbog obavezne rezerve, ili se nalazi u hartijama od vrednosti Narodne banke Srbije. Ni jedna zemlja u okruženju nema taj obim likvidnosti, niti ijedna zemlja u svetu ima toliko visoku adekvatnost kapitala, koji je tri puta viši nego u Evropskoj uniji.
RSE: Devizne rezerve su velike i to je jedan od garanta sigurnog uloga svakog od ljudi koji štede po bankama. Šta bi to značilo u krajnjem slučaju? Da li bi se i devizne rezerve upotrebile da se ljudima isplati ono što je njihovo?
Jelašić: Kada građanin Srbije u neku banku uloži 100 eura na svoju štednju, banke imaju obavezu da daju 40 posto Narodnoj banci Srbije i to je deo naših deviznih rezervi. Ako banka traži deo tog novca nazad, mi ne pitamo zašto, mi samo pitamo kada vam treba i u kom obliku. Mi stojimo iza toga i možemo da povučemo neograničenu sumu novca koja je potrebna. Svaki građanin može da proveri da li mu je novac na sigurnom mestu i može da uđe u prvu banku i da pita da li može da podigne taj novac, a svaka banka može taj novac da mu isplati. Tu nema nikakvih problema.
RSE: Već nekoliko dana ste se oglašavali u javnosti i govorili ste o svim ovim stvarima. Postoji još jedno jako bitno pitanje - zašto nedavno nismo potpisali sporazum sa MMF-om?
Jelašić: Sporazum sa MMF-om ne sklapa Narodna banka Srbije. Da to zavisi od nas, taj sporazum bi već odavno bio sklopljen. Što više, posle završetka trogodišnjeg aranžmana, još u proleće 2006. godine, mi bi smo potpisali odmah sledeći. Ali o tome odlučuje Vlada. Ona je ta koja je spremna da uđe u jedan aranžman i ona je ta koja treba da da predlog šta je to šta ona misli da treba da se uradi u vezi ekonomske politike. MMF je taj koji će posle tog reći da li će oni biti spremni da to podrže, ili ne. U sledećem vremenskom periodu će biti najveći izazovi iz inostranstva, a u Srbiji, svako ko je reizabran, ima svoju stolicu zagarantovanu u sledeće četiri godine. Za sada nema ama baš nikakvih razloga da se ne zasuču rukavi i da se ne krene na posao. Iskreno se nadam da će ova svetska finansijska kriza biti jedan jako važan, ako i ne ključni, argument da se uđe u novi aranžman sa MMF-om. Onda ćemo imati bolji rejting, imaćemo jeftinije kredite i na duži vremenski period, i za pravna i za fizička lica, a dobićemo i još više kredita, ako nam zatreba, i za koridore i za različite investicije. Naravno da će to značiti određeno stezanje kaiša, ali ruku na srce, mi to treba da uradimo i bez Međunarodnog monetarnog fonda.
RSE: Stalno se pitam zašto Vlada ne konsultuje vas, kao guvernera Narodne banke, kao čoveka koji je radio u inostranstvu i zna pravila ponašanja u tim oblastima zapadnog sveta, koji je sigurno uspešniji od Vlade, kada su finansije u pitanju?
Nije problem u tome da se čuje nečiji glas. U Srbiji nije problem ni da se razume šta je to šta bi trebalo da se uradi. Problem je u Srbiji taj da ovde skoro svi misle da je dovoljno da znamo šta treba da se radi i da je time problem rešen. Razlika između uspešnog i neuspešnog nije da jedan zna, a drugi ne zna šta treba da se uradi. Razlika je mnogo jednostavnija - jedan radi, a drugi samo priča o tome. U Srbiji, odgovorno tvrdim, dve trećine ministara zna tačno da je javna potrošnja velika i da se mora skresati, zna u detalje šta je to što bi on trebao da uradi u svom resoru. Problem je što razmišlja - ali zašto baš sada, zašto ja kada je pre mene bilo toliko ministara, hajde još malo da pričekamo i slično. Jedno je sigurno - ko je sada postao ministar, nadam se da zna, da ako ne želi da radi taj posao, onda treba da traži da radi nešto lakše. Uzimajući u obzir koji su danas izazovi, Vlada zna šta treba da se uradi. Nadam se da nećemo stati na tom nivou, nego da ćemo na kraju to sve i sprovesti. Mi samo možemo da preporučimo. Mi podržavamo. Kao Narodna banka imamo apsurdnu situaciju i ulogu, da sve što drugi ne urade, mi moramo da uradimo, a to znači, što se ne uradi na fiskalnom delu, to se mora uraditi na monetarnom delu. Zbog toga imamo i visoke obavezne rezerve i restriktivnu monetarnu politiku. Sa dejstvom ta dva elementa, mi ćemo imati makro-ekonomsku stabilnost.
RSE: Poznati ste i po tome da se zalažete za što restriktivniju politiku, za smanjenje javne potrošnje. Videla sam podatak da trošimo preko 500 milijardi dinara više nego što stvaramo. Na to svi vrlo brzo zaboravljaju.
Jelašić: Mislim da iduće godine to neće moći da si dozvole. I pre godinu-dve dana smo pričali da berza nije jednosmerna ulica i da ne znači garanciju da ako danas kupite hartiju od vrednosti za 100, sutra ta ista mora da vredi 150 ili 200. Na žalost, dokazalo se da ono što su mnogi građani kupili po 100, danas prodaju po 40 ili 30. Da se sledeće godine finansira tih 500 milijardi dinara, čime to sve duže otežemo od našeg uvera, biće mnogo teže da se nabavi u inostranstvu jer to neko mora da finansira. To neće finansirati Brisel, to neće finansirati ni Vašington, ni Berlin, to jedino može da se finansira iz stranih direktnih investicija, za nas najlepši način, pošto te investicije nisu krediti, pa ne moraju da se vraćaju. Pitanje je u kojoj meri će biti tih stranih direktnih investicija iduće godine i da li ćemo uspeti da ih privučemo kao do sada.
Na drugom mestu su krediti, a kredita će biti manje i biće mnogo skuplji, već dokazano i do sada.
Treći izvor finansiranja su privatizacioni prihodi. Loše je što se oteže i što trošimo više nego što imamo, a tih privatizacionih prihoda će biti mnogo manje zbog krize. Pitanje je i koliko ćete para uspeti da uzmete iz te privatizacije.
Ako nemamo dovoljno ovih izvora, ostaje nam, kao četvrti izvor, rezerve Narodne banke Srbije. Iskreno se nadam da do tog neće doći.
Iduće godine to neće proći tako glatko i videće se, kao što se i sada primećuje, šta znači berza i kockanje na berzi.
RSE: Upozoravali ste da najavljeno povećanje penzija nije dobro, da se treba restriktivnije ponašati, kao i na to šta su posledice političarskog udvaranja stanovništvu pred izbore.
Jelašić: Uvek sam govorio da je legitimno pravo političara da obećavaju. Tako se radi u celom svetu i to pravo niko ne treba i ne može da uzme političarima. U Austriji je, moj kolega guverner, nedelju dana pre izbore izašao i rekao: "Stranke mnogo obećavaju, ali nije to problem. Uzdam se u odgovornost i savesnost tih političara posle izbora da neće sve to sprovesti neovisno od toga kakve su realne mogućnosti države". To se i desilo u Austriji. Na žalost, to se ne dešava u Srbiji.
Mnogi ljudi shvataju da prvih 100 dana Vlade znači da za tih sto dana svako mora da ispuni svako obećanje koje je dao u predizbornoj kampanji, pa makar padale sekirice, makar ne bude para, makar trebalo štampati pare, makar trebalo nešto dodatno prodavati. Svako misli da to što je obećao, treba i da uradi. Posle toga nikoga ne interesuje šta će biti...
Bio bi red i minimalnu odgovornost takvi bi dokazali time da kažu da će povećati ovo za 10 posto jer će pare doći sa te i te strana. U Srbiji svi tvrde da ima para za određena obećanja, a kada pitate odakle pare, onda svi kažu da to neće narušiti makroekonomsku stabilnost. Tu floskulu je u međuvremenu svako naučio, ali sa tom floskulom niko ne može da kupi ni kilo hleba, ni kilo mesa. Zaista je neodgovorno da se sa jedne strane podižu rashodi, a da prihodna strana ne postoji na održivom nivou. Povećali smo penzije ove godine iz viška prihoda. Shvatam da veliki broj penzionera, niti zna, niti je zainteresovan šta znači razlika između nominalnog povećanja i realnog povećanja penzija. Jedno je nominalno povećanje, ono neodgovorno, kratkoročno i populističko, a drugo je realno, ono što je dugotrajno i odgovorno.
Jedan od najpoznatijih ministara finansija Mađarske je rekao sindikatu 1994. godine: "Ne možete vi da izvučete od mene toliku povišicu plata, koliko vam ja putem inflacije ne mogu izvući posle toga iz džepa".
Možete obećati penzionerima i 10 i 20 posto povećanja, ali koliku će korist imati od toga penzioneri, videćemo kada prođe inflacija. Ako podignete penziju za 10 posto, a inflacija ostane 10 posto, penzioner neće bolje živeti.
RSE: Da li je pri prekomponovanju budžeta bolje svuda pomalo ukidati, ili zaseći tamo gde je najbezbolnije?
Jelašić: Vlada reže tamo gde najmanje boli i zato su se ovde malo pobrkali lončići. Ljudi pričaju o nekoj ušteđevini tamo gde je nema. Ako ste planirali da za izgradnju zgrade potrošite milijardu dinara, a potrošite svega 700 miliona, tih 300 miliona nije ušteđevina jer ćete ih morati potrošiti sledeće godine, a možda i više. Ne bi smele investicije da se brkaju sa potrošnjom. Bilo bi odgovorno da ste povećali izdatke za penziju sa smanjenjem troškova za plate, sa smanjenjem troškova za transfere u zdravstveni i socijalni fond. Mi jako često kažemo da smo uštedeli, a nismo uštedeli, nego smo samo smanjili investicije. Možete da prekomponujete, ali ne tako da skinete sve investicije i ubacite ih u potrošnju. Investicije treba da idu sa investicijama, Koridor 10 sa nekom drugom infrastrukturom, a plate i potrošnja treba da idu sa penzijama, ili sa nekim drugim oblikom socijalnih davanja.
RSE: Posao Narodne banke je stabilnost cena i finansijskog sektora. Imate li uvek razumevanja za tu svoju politiku ili imate i spoticanja?