RSE: Crnogorska Skupština je donijela rezoluciju kojom se nagoviješava da će Vlada uskoro priznati nezavisnost Kosova.Taj su ishod tokom jučerašnjeg izlaganja nagovijestili i premijer Milo Đukanović i šef diplomatije Milan Roćen. Kako Vi gledate na tu gotovo izvjesnu odluku?
Popov: Mislim da je to ipak rezultat pritiska koji se vršio na Vladu Crne Gore i na državne organe Crne Gore da se što pre pridruže zemljama koje su priznale nezavisnost Kosova i vidi se da je bilo dosta opreza u svemu tome, pa čak se može reći da ova rezolucija predstavlja jedno malo političko lukavstvo. Zapravo, ipak sam čin priznavanja Kosova je donekle odložen jer će se sačekati odluka Generalne skupštine i suda u Hagu. Ovo je neko polovično rešenje koje može da zadovolji predstavnike Evropske unije i zapadnih zemalja koje traže da se Crna Gora izjasni, a ujedno nije konačan cilj koji bi doveo na primer reperkusija kakvu smo imali povlačenje ambasadora iz Crne Gore što je Srbija uradila sa drugim zemljama koje su priznale nezavisnost Kosova.
RSE: Zašto mislite da je toliko intenziviran pritisak međunarodne zajednice u posljednje vrijeme. Imate li utisak da planovi sa proglašenjem i sa tom dinamikom priznavanja nezavisnosti Kosova ne idu baš onako kao što je očekivano i to je neki opšti utisak?
RSE: Ipak, Crna Gora je nagovijestila da će donijeti tu odluku, Makedonija je već donijela, samo još nije ozvaničila. Od kolike je važnosti za Kosovo da susjedi što prije donesu te odluke i kako se na to gleda u Srbiji?
RSE: Mene interesuje raspoloženje u srpskoj javnosti. Srbija vodi neku vrstu diplomatske bitke da se Kosovo vrati u njene granice. Koliko mislite da je to realna politička bitka ili samo pokušaj ubiranja jeftinih političkih poena i koliko se tamošnja javnost miri sa činjenicom da Kosovo više nije sastavni dio Srbije?
Popov: Posle onog početnog emotivnog izliva koji se desio nakon samoproglašenja nezavisnosti Kosova u februaru ove godine to je kulminiralo kada je bio napad na ambasade i tako dalje. Strasti su se u dobroj meri smirile tim pre što je otišla sa scene Vlada koju je vodio gospodin Koštunica i mislim da je on i ministar za Kosovo Samardžić da su najviše podgrevali te strasti i da za obične građane mislim da to nije neka tema jedino se nameću stranke koje u parlementu koja će se više deklarisati i promovisati kao zaštitnik celovitosti Srbije. Ali za obične građane teme su značajnije kako da prežive, da li će biti posla i tako dalje. Tako da je to više u opticaju u političkoj javnosti. U samoj Srbiji naravno da generalno gledano i establišment i javnost ipak gledaju na Crnu Goru kao na jednu od zemalja ex Jugoslavije koja je im je najbliža i čak ima i dobar broj Crnogoraca koji se izjašnjavaju kao Srbi i ima dobar broj Crnogoraca koji žive u Srbiji. Tako da to sve zajedno ipak proizvodi jedan drugačiji emotivni naboj u odnosu na neku drugu zemlju. Pa i Japan, velika zemlja koja je priznala nezavisnost, to se ne doživljava koliko je tu Crna Gora. Imamo sada tu još jedan problem, a to je što je posle referenduma kada je Crna Gora postala suverena zemlja to je takođe teško doživljeno ovde i bilo je dosta emotivnih izjava, međutim, nevolja je u tome što je posle toga došlo do zaleđivanja međusobnih odnosa. Kada pogledate ne novou običnog sveta komunikacije idu normalno mimo možda nekog minimalnog bojkota crnogorskog turizma za vreme letnje sezone, ali ja često idem u Crnu Goru i onaj režim na granici je fleksibilniji nego što je bio dok smo bili u zajedničkoj državi i putuje se bez ikakvih prepreka. Stvari su na nivou dva establišmenta, čak mislim da je više kod srpskog koji izražava i dalje jednu rezervu i imaju svoje incidente kada je jedan ministar rekao, upotrebio neki izraz takozvani za državu Crnu Goru, jedan drugi ministar je krenuo da se dogovara sa svojim kolegom u Crnoj Gori, pa je završio do Filareta gore na brdu, tako da su to sve bili loši znaci i nismo imali na visokom nivou susrete. Mislim da je premijer Cvetković sada kada je bio jedan od prvih značajnijih visokih zvaničnika koji je došao u Crnu Goru. Predsednik Vujanović nije bio u zvaničnoj poseti Srbiji od proglašenja nezavisnosti, a nizom pitanja koja su se otvorila razdvajanjem dve države... .
RSE: Kao što je, na primjer, pitanje dvojnog državljanstva?
Popov: Pitanje dvojnog državljanstva i to su na kraju shvatile i naše vlasti i krenulo se ma koliko da su početni stavovi oprečni, krenulo se sa tim da se to pitanje počne rešavati, a ima i drugih pitanja. Tako da sada na sve to takvo jedno stanje ako dođe i do ovog priznanja Kosova da će to dodatno da poremeti odnose i da će to na duže staze još da dovede do hladnih međusobnih odnosa. Inače, kada ste me pitali koliko je to pitanje to što se ide pred Skupštinu Ujedinjenih Nacija, to što koliko Srbija veruje da može tu nešto da učini i koliko je to pitanje marketinga mislim da nijedna Vlada ne bi, ni ova sada ni narednih deset, neće priznati nezavisnost Kosova, mislim i uz veći pritisak Evropske unije to je jedno i drugo, svaka Vlada mora da ima alibi i kaže da je sve učinila što je do nje, međutim, takav je bio splet okolnosti i gotovo, da ne govorimo što su sebi u dobroj meri vezale ruke i buduće garniture iako su i tada učestvovale u vlasti donošenjem Ustava da je tvrda oko Kosova i imamo ne znam više rezolucija koje je Skupština Srbije usvojila o Kosovo tako da je to nešto što veže ruke i Predsedniku Tadiću, ali i Vladi Srbije.
RSE: Kada već govorimo o tome Srbija je podnijela zahtjev da se Međunarodni sud pravde izjasni da li je proglašenje kosovske nezavisnosti obavljeno na legitiman način. Što istinski očekujete od toga i što bi, po Vama, bilo pravo rješenje?
RSE: Mislite li da Crna Gora u ovom trenutku ima mogućnost izbora ili vjerujete da je priznanje Kosova zaista jedan od preduslova, kako se to ovdje tvrdi, za brže evropske i evroatlantske integracija, s obzirom na raspoloženje međunarodne zajednice?
Popov: Prateći reagovanje crnogorske Vlade i crnogorskih zvaničinika ipak mislim da me ne vara utisak u dobroj meri nevoljno čini jer je crnogorsko rukovodstvo svesno reperkusija i ponosa sa Srbijom, ali i unutrašnjih reakcija koje će biti jer ima deo crnogorske javnosti koja to neće dobro primiti, tako da ipak siguran sam da nije bilo velikog izbora i zato je i nađen ovaj međukorak kao jedno malo političko lukavstvo, gde se to nagoveštava, ali se eksplicitno ne kaže priznali smo Kosovo. To je neka mala vrsta odlaganja i Crna Gora je uradila ono, pretpostavljam, što je nije mogla u ovom trenutku da izbegne.
RSE: Da se pozabavimo malo ovom etičkom dimenzijom problema. Pojedini opozicioni političari u Crnoj Gori koji se oštro protive evidentnoj namjeri Vlade da prizna Kosovo insistiraju da bi Crna Gora, ako već ne može da podrži Srbiju, trebalo da ostane po strani. Da li po Vama Crna Gora uopšte ima pravo na taj luksuz, s obzirom na to da je početkom devedesetih ovdašnja vlast bila aktivno uključena u krvavi raspad SFRJ i stvaranje okolnosti koje su negdje dovele do kosovske nezavisnosti?
Popov: Nevolja je u tome što mi sada govorimo o posledicama, a ne o stvarnim uzrocima. Njih ne možemo sada lečiti ni otklanjati. Svaka vlast se ponaša onako pragmatično kako misli da treba ili kako mora pod određenim okolnostima, tako da je to neka mera u kojoj se našlo crnogorsko rukovodstvo i da se tako i ponaša. Sada, da li je mogla biti baš potpuno po strani ili ne pretpostavljam da su oni to najbolje mogli da ocene jer znaju da nije dobro ako dođe do daljeg dodatnog zahlađenje odnosa sa Srbijom, a nije dobra ni negativna reakcija dela crnogorske javnosti tako da je u tom balansiranju ta rezolucija neka mera u kojoj se ogleda realnost sadašnje situacije.
